JESMO LI SE IKADA STVARNO ŽELELI – SLOVENIJA I ZAJEDNIČKA DRŽAVA ( 1918.- 1991.)

U nepuno stoleće dugoj istoriji Jugoslavije i kroz sve varijante imena ove države (Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca – SHS -, Kraljevina Jugoslavije, FNRJ, SFRJ i SRJ) Srbi, Hrvati i Slovenci su, kao konstitutivni narodi, uvek imali specifičan stav prema zajedničkoj državi koji nikada nije bio i zajednički stav. Dok su Hrvati preko svojih političkih organizacija od početka jasno i javno iznosili svoj stav koji je u potpunosti bio suprotan interesima Srba, Slovenci se nisu tako oštro i jasno distancirali od zajedničke države koja je za njih predstavljala samo sponu između austrougarske okupacije i sopstvene , nezavisne države.

Osnivanje Kraljevine SHS

Ko želi zajedničku državu

Odmah po ujedinjenju 1918. godine u borbi za zajedničku državu odnos političara prema Skupštini pokazvao jasne stavove prema Kraljevini SHS: dok su se srpski političari zalagali za federaciju, hrvatski političari su pokazivali izraženu težnju ka distanciranju od zvanične politike Srbije. Dobrom ekonomsko-političkom organizacijom, Hrvatska i Slovenija su uspele da do 1921. godine za četiri puta više izgrade Ljubljanu odnosno tri puta više Zagreb. Prema popisu iz 1921. godine čak 78,9% stanovništva živelo je od poljoprivrede dok je investicioni kapital u industriji do 1919. godine jasno pokazivao jačanje Hrvatske i Slovenije i on je ovako izgledao izražen po glavi stanovnika :

1. Slovenija 192
2. Vojvodina 124
3. Hrvatska 113
4. Srbija 107
5. BiH 73
6. Crna Gora 13
7. Makedonija, Kosovo 3
Tabela investicionog ulaganja po glavi stanovnika do 1919.godine

Dok što je Beograd bio administrativni, tako je Zagreb vremenom postao ekonomski centar Kraljevine. Već posle 1920. godine Zagreb postaje najveći industrijski centar u Jugoslaviji i središte saobraćaja, trgovine i bankarstva. Kao ilustraciju ekonomske važnosti Zagreba navešćemo primer iz 1924. godine kada je 50% čitavog bankarskog kapitala Kraljevine Jugoslavije bilo koncentrisano u ovom gradu.
Strani kapital, koji je bio više nego potreban novoosnovanoj državi, isključivo je bio zainteresovan za rudnike, elektroprivredu i sve ostale vidove otkupa prirodnih resursa i njihov izvoz . Tako dolazimo do činjenice da je strani kapital obuhvatao 60,3% jugoslovenskog kapaciteta elektroenergije, 55,5% proizvodnje mrkog uglja, 76,1 % proizvodnje bakra i olova, 100% proivodnje boksita, 70% jugoslovenske pomorske tonaže, 98,2% proizvodnje pamučne pređe, 100% proizvodnje šibica i tako dalje.Stoga se moramo složiti sa zaključkom B. Petranovića da je ”stvaranje države ovako širokog nacionalnog, kulturnog, verskog , ekonomskog i socijalnog sastava doživljavano u evropskoj javnosti i kao sudar dveju civilizacija. Neprijatelji ideje jugoslovenstva takvoj državi nisu želeli, a ni predviđali, dug život.”
Zajednička država je bila ranjiva na onim mestima za koja se pretpostavljalo da će biti nosioci ideje jugoslovenstva. Međutim, čim su Srbija, Hrvatska i Slovenija došle u situaciju da odmere sopstveno kulturno- versko nasleđe bilo je jasno da su iste samo u naslovu Kraljevine. To je mislila i Srbija od samog početka gledajući kako se severozapadni deo zajedničke države, u koju je ona ušla bez 2/ 3 radno sposobnog muškog stanovništva, ubrzanije razvija od bilo kog drugog dela zemlje. Tako je Srbija do raspada SFRJ imala neprestane primedbe na račun Slovenije koja je po jeftinim cenama otkupljivala od nje prirodne sirovine, prerađivala ih u svojim fabrikama i izvozila. Tako je nastao pojam ’’ šrafciger industrija ’’ kojim su Srbija i Bosna jasno oslikale drvnu industriju Slovenije.

Vladimir Ćorović o Slovencima

Sa svoje strane, Slovenci su , kako je primetio V.Ćorović, ” svikli na organizovan rad, oni su se brzo snašli i svoju ” deželu” razvili su u jednu od najnaprednijih jugoslovenskih oblasti. Oni nisu gledali na oblik nego na sadržaj; osećali su dobro da je nova narodna zajednica za njih jedini uslov da se održe prema Nemcima sa severa i Talijanima sa juga. I oni su, u većini, želeli da očuvaju svoju nacionalnu individualnost u okviru autonomije., ali od tog da nikada nisu pravili kriza. Prihvatali su postepeno, bez glasnih izjava, sve što se moglo; dobili su svoje škole, svoj univerzitet, svoju upravu; odstranili su iz Slovenije skoro sve neslovenačko stanovništvo, a celu su zemlju poplavili svojim ljudima; razvili su saobraćaj do idealne mere; svakom mestu dali po neku ustanovu. Dok su se Srbi i Hrvati trli, oni su radili; za svaku vladu i za svaki režim oni su imali po jednog svog predstavnika. ..”

Etnička karta Kraljevine SHS- Jugoslavije

Svedočanstvo Pjetra Badolja

Dva dana nakon zvaničnog osnivanja Kraljevine SHS, dakle 3. decembra 1918. godine, Pjetro Badoljo, zamenik načelnika italijanske vrhovne komande podneo je Vladi Italije projekat o hitnom razbijanju novoosnovane kraljevine. U svom kratkom zadržavanju na Slovencima Badoljo kratko kaže da ” među njima separatistička propaganda ima dobre izglede na uspeh.” Njegov izveštaj predatavlja i prvi javni podatak o ambivalentnom stavu Slovenije prema zvaničnoj državi.

Nekad i sad- ima li razlike

Ono što je karakteristično u odnosu Slovenije prema federalnoj državi – insistiranje na sopstvenim ekonomskim interesima, očuvanje autonomnih interesa uz vešto korišćenje stalnih srpsko- hrvatskih čarki za ostvarivanje sopstvene ekonomske dominacije – nikada se nije bitnije promenilo sve do raspada savezne države . Ovaj proces su zvanično započeli upravo oni koji, na prvi pogled , od toga nisu imali interesa – Slovenija i Slovenci. Iako su njihovi predstavnici zauzimali centralna mesta u zvaničnoj politici SFRJ i vrlo često bivali presuđujući faktor u istoj, prvi metak na vojnike tadašnje JNA ispalili su upravo slovenački teritorijalci.
Pošto su privredni giganti poput ‘’ Lesnine’’, ‘’ Fructala’’, ‘’Zlatoroga’’, ‘’Gorenja’’ postali preveliki za SFRJ koju su, na jugu, sve više i sve češće , opterećivali problemi sa pobunama Šiptara na Kosmetu, inflacija i zajednički dug prema MMF-u. Bez mnogo otezanja, zvanična Slovenija je žurila da se oslobodi balasta oformljenog davne 1918. godine .Samo deset godina od pucanja neozbiljnih teritorijalaca u vojnike JNA, Slovenija je pokušala da nastavi ono što je tada prekinuto– proces ekonomske dominacije u Srbiji. Zahvaljujući srpskim ekonomskim ekspertima koji su najpre odobrili uvoz 4:1 u korist Slovenije ( četiri slovenačka proizvoda za jedan srpski) , smatrajući to za svoj veliki uspeh, a potom i otvaranjem ‘’Merkatora ‘’ u Beogradu, slovenački ekonomski interes je ponovo uspostavljen u Srbiji. Naravno, kada je Srbija poušala da na isti način uđe sa svojim proizvodima u Sloveniju , naletela je na zid neodobravanja.
Tako se Srbiji, kao nosiocu i nastavljaču ideje zajedničke države, koja je stalno pazila da se ne naruši jedinstvo SFRJ , dogodilo da , neprestano motreći na Hrvatsku kao na dežurni generator problema u državi, bude razbijena od male , germanofilski nastrojene Slovenije sa kojom je tradicionalno svake godine razmenjivala putnike u tzv. Vozu Prijateljstva. Zanimljiv je usud Srbije koja je, iako joj je to najmanje odgovaralo, do zadnjeg trenutka ostala nosilac ideje zajedničke države.
Ovde se moramo prisetiti onog gorkog vica u kome Slovenac kaže ‘’ Najviša Slovenačka planina je Triglav’’ i popne se na istu da pobode svoju zastavu.To učini I Crnogorac sa Lovćenom, Makedonac sa Crnim vrhom, Šiptar sa Šarom, Hrvat sa Dinarskim planinama.Kada je došao red na Srbina on reče: ‘’ Najviša jugoslovenska planina je Kopaonik ‘’ i pobode jugoslovensku zastavu na isti.
Takođe je ilustrativan primer replika iz filma Dragana Kresoje ‘’ Original falsifikata ‘’ kada jedan junak kaže drugome :’’ Hrvat je oduvek bio za Hrvatsku, Slovenac je oduvek bio samo za Sloveniju jedino ste vi, srpski komunisti, oduvek bili za Jugoslaviju…’’. Ova replika vredi za period od 1941.- 1990. godine ali – ne zaboravimo- nosioc ideje jugoslovenstva u Kraljevini SHS bila je Demokratska stranka Ljube Davidovića .
Nas prvim parlamentarnim izborima za Ustavotvornu skupštinu Slovenija je , preko svojih političkih predstavnika (Slovenska ljudska stranka, Prekomurska gospodska organizacija ) osvojila 14 od mogućih 419 mandata. Slobodno se može reći da nijedna regija novoosnovane Kraljevine nije sa manjim postotkom bila zastupljena u Narodnoj skupštini i više zastupljena u vlasti. Dr Otokar Ribarž , dr Ivan Žolger su aktivno sudelovali u radu naše delegacije na Versajskoj mirovnoj konferenciji.. Sa svoje strane , u Privremenom narodnom predstavništvu izabrani su dr Albert Kramer, za ministra priprema za Ustavotvornu Skupštinu i izjednačenje zakona i dr Antun Korošec za potpredsednika Vlade.

Red. Br. Naziv stranke ( grupe) Broj glasova %prema ukupnom broju Broj mandata
%prema ukupnom broju
1. Narodna radikalna 284.375 17,7 91 21,2
2. Hrv. pučka seljačka stranka 230.590 14,3 50 11,9
3. Jugoslovenska demokratska 319.448 19,7 92 22,3
4. Komunistička 198.736 12,4 58 13,9
5. Socijal – demokratska 46.792 2,9 10 2,4
6. Narodno- socijalistička 6.186 0,4 2 0,5
7. Savez zemljoradnika i samostalna kmetijska 151.603 9,5 39 9,4
8. Slovenska ljudska 58.971 3,7 14 3,3
9. Hrvatska pučka i Bunjevačko šokačka 52.333 3,3 13 2,7
10. Jugoslovenska muslimanska organizacija 110.895 6,9 24 5,7
11. Hrvatska težačka (Narodni klub) 38.400 2,4 7 1,7
12. Nacionalno turska organizacija (Džemijet ) 30.029 1,9 8 1,9
13. Hrvatska zajednica 25.867 1,6 4 1,0
14. Hrvatska stranka prava 10.880 0,7 2 0,5
15. Srpska narodna organizacija (Čokorilo) 6.215 0,4 - -
16. Liberalna stranka 5.061 0,3 1 0,2
17. Prekomurska gospod. Organizacija 1960 0,1 - -
18. Češka stranka 704 0,0 - -
19. Nezavisna muslim. Stranka 449 0,0 - -
20. Muslimanska narodna stranka 306 0,0 - -
21. Republikanska stranka 18.136 1,1 3 0,7
22. Ratnička stranka 2.484 0,2 - -
23. Izvanstranačka lista (Trumbić ) 6.581 0,4 1 0,2
SVEGA 1.607265 100,0 419 100,0

Rezultati izbora za Ustavotvornu skupštinu
(B.Petranović, M., Zečević, Jugoslavija 1918.- 1988., 158 )

Umesto kraja

Slovenija je prva , i za sada jedina država sa prostora Balkana od svih bivših republika SFRJ , koja je ušla u Evropsku zajednicu. Ovim činom svi njeni snovi, moglo bi se slobodno reći vekovni, ostvareni. Od stalno potčinjenog austrijskim knezovima i kasnije austrougarskim carevima, preko poraženog u Prvom Svetskom ratu koji , na kraju, postaje integralni, državortvorni deo Kraljevine Jugoslavije, (kasnije SFRJ) koju će nakon sedam decenija sopstvenog razvitka razbiti da bi bila oformljena samostalna Slovenija koja će , nakon deset godina postojanja, postati integralni deo Evropske zajednice.

 

PRIVREDNI RAZVOJ NIŠA U PERIODU 1883.-1914. GODINA

1. Izgradnja železničke pruge

Kao najzanimljivija prirodna raskrsnica na Balkanu koja je odvajkada povezivala Srednju Evropu i Bliski Istok povezujući tri vrlo bitna pravca (Beč-Beograd – Niš – Sofija – Konstantinopolj, Beograd – Niš – Skoplje- Solun, Niš – Kuršumlija- -Priština-Mitrovica- Raška- Bosna), Niš je došao u središte pažnje već šezdesetih godina 19. stoleća kao potencijalni železnički čvor. Strpljivo radeći na projektu otvaranja železnice u Srbiji, srpska vlada je 1881. godine pristupila izgradnji deonice Beograd – Niš u skladu sa obavezom koju je preuzela ugovorom od 8.jula 1878. godine čime je osigurala sebi podršku Austro- Ugarske na Bečkom kongresu. Nakon brojnih neprilika ekonomsko- političke prirode, 4. septembra 1884. godine krenuo je prvi voz u dve kompozicije od po devet vagona za Niš, u koji je stigao oko 18,00 – nakon deset časova vožnje.

Razglednica iz 1902. godine
2. Niš u poslednjoj deceniji 19. stoleća

Kakav je Niš zatekao taj prvi voz ? Jedan od prvih srpskih istoričara koji nam je dao podatke iz upravo oslobođenog Niša bio je Milan Đ. Milićević . On je u svom delu ’’ Kraljevina Srbija’’, koji zapravo predstavlja dopunu njegove ’’ Kneževine Srbije ’’ iz 1876. godine, dao nekoliko pomena o izgradnji pruge otvaranju stranih konzulata u Nišu. Tako on piše : ’’ Još kako je Niš osvojen i kralj Milan , dužim svojim bavljenjem, učinio ga novom prestonicom srpskom, nekolike jevropske države pohitale su namestiti svoje agente u Nišu. Danas kralj Milan ne sedi (boravi ) tamo ali sticanje stranaca sa svih strana , raskršće puteva koje je Niš bio od starine, i stanica koja će biti železnici što se upravo diže – opravdavaju to postavljanje trgovačkih agenata. U Nišu, dakle, imaju svoje konzule: Engleska, Francuska, Austrougarska i Italija. ’’ Pored ovog Milićevićevog zapisa o konzulatima u Nišu, Feliks Kanic dodaje i Nemački konzulat.
Veliku zaslugu za osmišljavanje i sprovođenje ideje Niša kao druge prestonice Srbije ima knjaz i kasniji kralj Milan M. Obrenović. Na njegovu intervenciju, Narodna skupšina Srbije zaseda od 1879. sa manjim prekidima sve do 1886. godine, 1888. organizuje i održava Međunarodni kongres o vinogradarstvu a 1889. godine u Nišu je zasedao Sveti sinod Srpske pravoslavne crkve. Na njemu se raspravljalo o pitanjima crkvene reforme a predsedavajući je bio mitropolit Mihailo.
Nakon pobede nad Turcima i oslobođenja onog dela Srbije čiji je centar upravo Niš, dolazi do ubrzane prodaje zemljišnih poseda koji su bili u vlasništvu Turaka po više nego niskim cenama. Ukrupnjavanjem kapitala vrlo brzo se stvara jaka okosnica buduće niške i srpske privrede u vidu posednika brojnih trgovačko- zanatskih radnji. Samo na prostoru od Kneževog dvora do Kneginjine česme ( koja se nalazila na današnjem Trgu Slobode ) 1882. godine braća Adrovići imali su 25 dućana u vlasništvu, Jovan Kocić 11, Mihailo Terzibašić 10, braća Adamušević i braća Jovanović po 7, Jakup Mustafić 6, Rista Bojdžić i Tasko Radojković po 5 , Gavrilo Smiljanić – Jovanović, Đorđe Radojković i Spira Jović po 4 dućana itd. Tako je u vlasništvu 12 lica bilo čak 93 dućana dok je na navedenom potezu ukupno bilo 293 dućana. U ovo doba Niš predstavlja veliku pijacu na kojoj se jednako prodaju kako oni proizvodi doveženi sa Istoka, tako i oni prispeli železnicom sa Zapada. Tu ima svega: posredstvom braće Delja trgovci iz Rgotine nude brašno iz svog veštačkog mlina , radnja Nikole Hristodula trguje raznim vrstama gajtana i sukna , radnja Panajota Delje prodaje prvoklasnu kožarsku robu iz Austro-Ugarske i Turske , Đorđe Janković nudi šamije kalemćarske, zlatom vezene tkanine za jorgane i papuče, košulje, miris od ruža, broševe, muštikle, medaljone, mašice za cigare ’’ i drugu carigradsku robu’’. F. Kanic navodi da je, prema njegovoj proceni 3/5 uvezene robe iz Austro –Ugarske pa nabraja neke od proizvoda (lampe, gvozdeni kreveti, surogati kafe ) ali se na niškom tržištu javljaju proizvodi iz Trsta i Rijeke ( kafa i šećer, pirinčani skrob). Trgovine Braće Popić i Braće Manojlović su se specijalizovale za prodaju na veliko manufakturne robe, ćilima i galanterije dok se , na drugim mestima, prodaju po specijalizovanim radnjama gvožđe, porculan, staklo, hartija, koža, odeća, optički proizvodi ili kovački pribor.
Dolaskom pruge u Niš, javlja se potreba za razvijanjem široke potrošnje različitih artikala. Male zanatlijske radnje se teže su mogle da izađu na kraj sa bogatom i probirljivom klijentelom. Uviđajući velike mogućnosti za industrijski razvoj , Jovan Apel , koji je imao ručnu pivaru u Aleksincu, kupio je šest hektara zemlje i 1884. godine sagradio pivaru. Već 1886. godine Mita Ristić je osnovao radionicu za preradu pamuka koja će kasnije prerasti u fabriku tekstila ’’ Mitić i sin’’ a nakon Drugog Svetskog rata poznatija kao NITEX.

3. Osnivanje prvih novčanih zavoda

Sve ubrzaniji razvoj Niša– koji je u svakom pogledu postajao druga prestonica Kraljevine Srbije – imao je za posledicu osnivanje prvih štedionica. Tako je grupa niških uglednih trgovaca osnovala 25.novembra 1884. godine Nišku akcionarsku štedionicu. Ovaj novčani zavod nije dobio svoje ime slučajno. U želji da iskoriste dobar glas tadašnjih okružnih štedionica, osnivači daju ovaj naziv, iako je ova bila akcionarska banka sa uplaćenim kapitalom preko prodaje vlastitih akcija. Predsednik upravnog odbora bio je Atila Okoličanji (inače farmaceut) a članovi su bili: Đoka S.Nešić, ugledni niški trgovac, A.Harmijadis, Dim.Nikolić, Ilija Miletić, Dimitrije J.Kocić, Karlo Materni, Nikola J.Jarendi, Stefan T.Hristodulo, A.Pečaković i Mihailo H.Nešić. Predsednik upravnog odbora je 1888. bio Đoka S.Nešić. Niška akcionaska štedionica počinje da odvaja sredstva za osnivanje pamučne predionice i već 1910. godine, na sednici Narodne skupštine Srbije, “pročitan je referat Industrijske sekcije po molbi Niške akcionarske štedionice, koja moli da joj se izdejstvuje povlastica za predenje sirovog pamuka i tkanje raznih pamušnih tkanina i platna”. Na istoj sednici je odlučeno da se zahtevu treba delimično udovoljiti “a traženo zemljište se može ustupiti besplatno samo ako ga bude bilo”. Tako je Predionica pamuka počela da radi, kao prva u Srbiji, pod rukovodstvom A.Abenšoama, inače člana upravnog odbora Štedionice, koji je postavljen za nadzornika Fabrike. Predionica je radila relativno dobro, uglavnom ulažući “u građevinske objekte i mašine tako da je njihova vrednost, samo 1913. godine, povećana za 6.165 dinara” a pred početak Prvog svetskog rata Predionica je zapošljavala preko 100 radnika, imala je 6000 vretena i proizvodila je godišnje oko 50.000 paketa engleskog pamuka od po 10 funti.
Treba napomenuti da se oko Niške akcionarske štedionice okupljaju i prvi niški masoni koji će 1892. godine oformiti u Nišu ložu ” Nemanja” čiji je prvi starešina bio Đoka S. Nešić. Od istaknutijih članova, vezanih za Nišku akcionarsku štedionicu, u ”Nemanji ” su bili Karlo Materni, Spira Kalik i Stevan Sremac .
Nakon Niške akcionarske štedionice , 1888. godine osnovana je Niška zadruga za međusobno pomaganje i štednju a naredne 1889. i Srpsko- jevrejska trgovačka zadruga . U narednim godinama biće osnovane 1891. Niška trgovinska i prometna banka a sa početkom 20. stoleća ( 1904.) Niška banka.

Zgrada nekadašnje Srpsko- jevrejske trgovačka zadruge

Da bi što brže došle do kapitala i obezbedile svojim akcionarima što veću dividendu, neke niške banke, pored svojih redovnih, bankarskih poslova obavljale su i privredne poslove a najunosniji je bio trgovina. Tako je Niška trgovinska i prometna banka 1893. godine nudila iz svojih poduma kvalitetno, očuvano i čisto jednogodišnje belo niško i vranjansko vino. U pojedinim slučajevima se i preterivalo a najtipičniji primer je Niška banka kojoj je Ministarstvo narodne privrede odbilo da 1902. godine izda odobrenje za osnivanje sa obrazloženjem da u Nišu postoje već četiri novčana zavoda. Dodatna otežavajuća okolnost za osnivanje ove banke ležala je i u tome što je banka , prema zamisli akcionara, trebalo da obavlja čak 15 vrsta različitih poslova.
Srpsko- jevrejska trgovačka zadruga je 1909. godine nabavila mašine i osnovala Električnu stolarsku fabriku koja će do Balkanskih ratova ( 1912. ) imati uplaćeni kapital u visini od 150.000 dinara dok je vrednost Električne stolarske fabrike i agenturskog odeljenja Srpsko-Jevrejske trgovačke zadruge iznosila 279.520 dinara . Kao i svi ostali novčani zavodi, Srpsko-Jevrejska trgovačka zadruga je teško stradala za vreme Prvog Svetskog rata da bi otišla likvidaciju 1921. godine.
Postoji još nekoliko primera ulaganja niških novčanih zavoda u privredu sa osnivnim zadatkom povećavanja dividende svojih akcionara – Niška zadruga za međusobno pomaganje i štednju podigla je Fabriku belih cigala i keramičkih pločica a Niška banka osnovala je 1910. godine Fabriku koža.

4. Italijani u Nišu

U prvom popisu stanovništva Niša sprovedenog odmah nakon oslobođenja grada od Turaka među 12801 stanovnikom nije bilo ni jednog Italijana. Osim Srba, u Nišu su bili Turci ( 1168) i Jevreji (906 ). Ovaj popis ima svojih manjkavosti ali se nije ogrešio o Italijane koji će početi da pristižu sa izgradnjom železnice i otvaranjem svog konzulata u Nišu. Već prema narednom popisu ( 1884.) među 16178 stanovnika Niša , koji je tada već u svom punom sjaju druge prestonice Srbije, našlo se 1025 stranaca od čega je bilo rimokatolika 2,69% dok se njih 10 izjasnilo kao Italijani .
Iako u nekim podacima stoji da je rimokatolička crkva u Nišu podignuta 1883. godine, treba naglasiti da je te godine samo dobijena dozvola za izgradnju kapele dok se izgradnji hrama pristupilo nakon par godina. Ovaj hram, proširen 1925. godine, postaće stožer rimokatoličke veroispovesti Niškog okruga.
Kada se ima u vidu podatak da se boravak Italijana u Nišu vezuje za izgradnju pruge , malo je verovatno da je samo njih 10 boravilo u Nišu u vreme popisa koji je rađen iste godine kada je pruga završena. Svakako je moralo da bude mnogo više Italijana koji su, na različite načine, bili vezani za izgradnju pruge. Mnogo je realnija mogućnost da su pojedini radnici zasnivali porodice sa lokalnim stanovništvom pri čemu je dolazilo do procesa asimilacije. Na ovaj način su se , kroz popise, izgubili brojni Grci, Cincari, Francuzi i Austrijanci. Tipičan primer za ovu tvrdnju je upravo industrijalac Jozef Apel koji je , nakon određenog vremena, primivši pravoslavlje , postatao poznat kao Jovan Apel – Srbin, pravoslavne veroispovesti. Za stanovnike Niša rimokatoličke veroispovesti bilo je prilično teško očuvati verski identitet u gradu koji je sa velikim procentom pravoslavnog hrišćanskog življa pri čemu dugo vremena nije postojala mogućnost izgradnje crkve .
Za vreme svog drugog boravka u Nišu ( 1889.) , F. Kanic navodi podatak da je 1887.godine od 21056 stanovnika bilo sada već 31 Italijana dok je zabeleženo 419 rimokatolika . Sasvim je logičan porast stranih državljana stanovnika Niša, grada koji svake godine dobija na privredno- ekonomskoj snazi , upravo zahvaljujući stranim ulaganjima. Sasvim je moguće da je skoro zanemarljivo mali broj Italijana u Nišu 1884. godine uzrokovan početkom Srpsko- Bugarskog rata ( 1885.). Iako je trajao relativno kratko, niko nije mogao da predvidi ishod sukoba dvaju država pa je i samo tržište bilo nestabilno. Tek sa stabilizovanjem političke situacije povećava se broj inostranih stanovnika Niša i jugoistočne Srbije.
Italijani će se u većem broju pojaviti nakon svršetka Prvog Svetskog rata i osnivanjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Kraljevina Jugoslavija) u periodu između dva svetska rata imali su u niškoj trgovini i industriji svakako nezaobilazno mesto. Anastasijević iznosi podatak da je u Nišu 1925. godine bilo oko 3000 rimokatolika, od čega je veći broj bio Slovenaca i Hrvata ali i znatan broj Italijana.

5. Razvitak niške industrije do Prvog Svetskog rata

Zahvaljujući prugama koje počinju zrakasto od Niša da idu do Rumunije i Bugarske, počinje ubrzani razvoj izvoznih kapaciteta niške i srpske privrede. Niški trgovci su naročito usmereni na dva tržita – Solunsko i Đenovljansko naročito kada počne da dolazi do sve izraženijih srpsko-bugarskih tenzija.
U vreme carinskog rata ( 1906.) sa Austro-Ugarskom umesto da dođe do očekivanog gašenja srpske privrede u Nišu se događa sasvim suprotna stvar. Potisnuvši proizvode koji su dolazili iz Dvojne monarhije, pritom čineći 2/3 proizvoda na niškom tržištu, stvoren je prostor za sopstvena ulaganja što je više nego dobro iskorišćeno osnivanjem devet većih ili manjih preduzeća Tako se najpre osniva 1906. godine hidrocentrala ” Sveta Petka ” u Sićevačkoj klisuri sa dva generatora instalirane snage do 250 kilovata. To je bila osnovica za otvaranje novih preuzeća ( 1907. Fabrika obuće Vladimira Dimitrijevića, 1908. Fabrika za tkanje i štampanje šamija i marama Mite Ristića, , 1909. Prva Srpska fabrika sirišta u prahu i tečnosti Đoke Dimitrijevića i Električna stolarska zadruga Srpsko- jevrejske trgovačke zadruge, 1910. Mita Ristić gradi tkačnicu sa 200 razboja. Iste godine osnovana je i Fabrika kudelje Jovanovića i Aranđelovića dok Niška akcionarska štedionica osniva Predionicu pamuka i Električni mlin.) U cilju povećanja proizvodnje piva, 1910. godine je 25 imućnijih građana kupilo pivaru Jovana Apela i osnovalo Pivarsko društvo ” Apelovac” a u narednim godinama nastaju : Ciglana i Automatski mlin Okružne banke (1911.) Fabrika tašni i kofera Držajića i Šurdilovića , Parni automatski mlin Nikole Cvetkovića i sinova, podiže se nova Ciglana Jovanovića, Živkovića i Popovića (1912.)
Kao kruna svega 1911. godine osnovano je Udruženje niških industrijalaca čiji je prvi predsednik bio Petar Stanković. U Solun počinju da se izvoze niško pivo i brašno iz parnog mlina ”Konstantin” braće Popović dok je Automatski mlin okružne banke izvozio brašno u Tursku.
Događaji koji su nakon ovoga usledili – Balkanski ratovi i Prvi Svetski rat – umnogome su usporili razvoj proizvodnih snaga čitave Srbije, a samim tim i Niša i okoline. U narednim godinama vozovi će srpskim prugama – ili onim što je od njih preostalo prevoziti isključivo teško naoružanje i ranjenike.

 

KONSTANTIN VELIKI I MIT O NEPOBEDIVOM VLADARU

Prvu polovinu 4. stoleća, po mnogo čemu prelomnog u istoriji čovečanstva, obeležiće uspon i tridesetdvogodišnja vladavina Flavija Valerija Konstantina, u istoriji poznatijeg pod imenom Konstantin Veliki. Za njegovo ime vezani su skoro svi važniji događaji iz ovog perioda vezani za kasniji razvoj hrišćanstva kao sve dominantnije religije u Carstvu: učestvovao je u donošenju Edikta o toleranciji vera iz 311.godine (tzv.Galedijev edikt),za njegovo ime se vezuje teofanija uoči Milvijske bitke 25.oktobra 312., jedan je od dvojice potpisnika drugog Edikta o toleranciji vera (tzv.Milanski edikt) iz 313.godine čime prestaju progoni hrišćana u carstvu. Donira izgradnju crkava, aktivno učestvuje na mesnim saborima i Prvom Vaseljenskom nastojeći da posreduje u prevazilaženju nesuglasica među samim hrišćanima koje, za sve vreme svoje vladavine, manje ili više uspešno, bezuspešno pokušava da pomiri i da nađe dodirnu tačku između tzv.nikejaca i arijevaca. Za ime ovog vladara i njegove majke vezuje se pronalaženje Časnog Krsta i izgradnja Novog Rima – Konstantinopolja (330g.). Na temeljima ovog grada nići će veliko Istočno Romejsko carstvo šire poznatije kao Vizantija koje će u narednim stolećima biti stub i nosilac pravoslavnog ispovedanja hrišćanstva. Konstantin je prema svojoj želji kršten na samrtnoj postelji a zbog zasluga prema hrišćanskoj crkvi sahranjen u crkvi Dvanaest apostola kao trinaesti odakle mu i naziv ravnoapostolni.

KULT

Kult cara Konstantina kao od božanstva prorečenog vladara je počeo da dobija svoje konture još pre nego što je postao vladar Zapada, dakle pre 312.godine. Boravak u Apolonovom proročištu u Granu, u Galiji 310.godine (koje Evsevije naziva“najpoštenijim svetilištem“) i prorečena vladavina od trideset godina (tri venca koja mu donosi boginja i spušta na glavu boginja pobede Nika) kao i teofanija samog Apolona , jasno sugerišu da je Konstantin od Boga izabrani vladar i kao takav u njegovoj milosti.Timoti Barns u svom obimnom delu iskazuje jasnu sumnju u validnost ovog izvora, smatrajući da je ovaj događaj plod piščeve mašte. Veliku ulogu u kreiranju kulta Konstantina Velikog imao je njegov biograf, panegiričar, bliski prijatelj i episkom Cezareje Evsevije Cezarijski.

Evsevije je (260.- 339.) episkopovao u rodnoj Cezareji. Obrazovao se u poznatoj Origenovoj školi. Izuzetno bogoslovski obrazovan, napisao je , zajedno sa Pamfilom Apologiju Origena a, nakon smrti samoga Pamfile njegov životopis koji je izgubljen i Mučenike Palestine. Episkop Cezareje je postao najverovatnije 313.godine i na tom položaju ostao sve do smrti 30. maja 339. Nazvan je ocem crkvene istorije , žanra kojem je postavio temelje svojim delom Crkvena istorija u 10 knjiga. Crkvena istorija je sastavljena iz dva dela. Prvi obuhvata period od rođenja Isusa do 303. i izložen je u sedam knjiga dok drugu celinu čine osma, deveta i deseta knjiga obrađujući vremenski period od 303. do 324.godine. Za sobom je ostavio i nedovršeno žitije cara Konstantina (Vita Constantini).

Hronološki, neposredno nakon boravka u proročištu, Konstantin učestvuje u potpisivanju Edikta o toleranciji koji je neposredno pred kraj života doneo Galerije 30.aprila 311.u Serdici (današnja Sofija u Bugarskoj) što je izvrstan uvod za događaj koji sledi: vizija Hristovog monograma na nebu uoči odsudne bitke za Rim i potpunu supremaciju na Zapadu.

O ovom događaju savremenici Laktancije i Evsevije pišu potpuno različito. Laktancije, koji je svoje delo ”O smrti progonitelja hrišćana” završio 318.godine u navodi da je Konstantinu u u noći uoči bitke u snu naloženo da na štitove svojih vojnika stavi slovo H sa vertikalnom crtom zakrivljenom pri vrhu tako da formira hristogram- crux monogrammatica . U daljem izeštaju Laktancije ne pominje nikakva čuda, niti daje psihološka tumačenja psihološke pozadine ovog događaja.

Evsevije ovaj događaj opisuje četvrt stoleća posle Laktancija a neposredno nakon Konstantinove smrti u njegovom životopisu . Po Evsevijevoj priči car se molio bogu koga je poštovao i njegov otac i narednog dana na nebu, iznad sunca, Konstantin i njegova vojska su ugledali svetlosni krst sa natpisom “ovim pobeđuj” (τουτο νικα). Car nije bio siguran u značenje vizije dok ga u snu nije posetio Hrist i preporučio mu da napravi vojni steg u obliku znaka viđenog na nebu i iskoristi ga u bici. Sutradan, Konstantin je naredio da se iskuje vojni steg (labarum) sa vencem na vrhu u kome se nalazila spojena grčka slova H i R u vidu Hristovog monograma. Nakon toga, car je odlučio da sledi boga koji mu se ukazao i okupio je oko sebe hrišćanske sveštenike od kojih je zatražio da ga upute u Hristovu veru.

Na ovom mestu treba naglasiti da Evsevije, prema sopstvenim rečima, nije video ali da mu je to sam Konstantin pripovedao i dao svoju reč da je sve baš tako bilo. Prema nekim elementima priče očigledno je da je priča naknadno iskonstruisana a navešćemo dve ilustracije ove tvrdnje:

1.vizija krsta na nebu: u ovo vreme (312.godina) krst još uvek nije simbol hrišćana. Na saboru u Arlu 314.godine, koji je sazvao sam Konstantin ne bi li rešio pitanje donatista, kao tajni znak hrišćana i dalje funkcioniše znak ribe. U ovom periodu hrišćanska zajednica je i dalje vrlo bliska sa pojedinim nehrišćanskim kultovima od kojih preuzima većinu elemenata u postepenoj izgradnji vlastitog učenja. Te daleke 312. godine ravnokraki krst je na prostorima Mesopotamije, Egipta, Grčke do Britanije na severu bio solarni simbol i ništa više,
2.natpis na grčkom en touto nika bi svakako malo ili ništa značio onima koji su bili u Konstantinovoj vojsci ( Gali, Španci, Briti…) i teško da bi im ova poruka bila jasnija od one na latinskom in hic signo vinces. Za razliku od Laktancija po kome je, u duhu antičkog verovanja da je svaki san od božanstva poslan, dovoljan nalog koji u snu Konstantin dobija, Evsevije koristi priliku za stvaranje i produbljivanje verovanja da je Konstantin od Boga dat vladar i Njegov miljenik i izvršitelj volje. Pored zapovesti u snu, Evsevije dodaje znak na nebu sa natpisom vrlo sugestibilno dajući opis:
”…Razmišljao je tako na kakvu Božju pomoć i zaštitu može da se osloni. Ispitavši sve mogućnosti on oseti da je dužan da sam uputi molitvu Gospodu Bogu. Prema tome, on mu se obrati najusrdnijim molitvama i molbama u kojima mu otkri ko je i on zatraži Njegovu pomoć u trenutnim nevoljama.I dok je tako molio, čudesni znak mu se pojavi iz raja, u šta bi bilo teško poverovati kada bi se radilo o nekoj drugoj osobi.Ali s obzirom da je pobedonosni imperator to sam izjavio piscu ove istorije, kada je ovaj bio počastvovan njegovim poznanstvom i društvom, i kome je ovo izjavio pod zakletvom, ko bi onda oklevao da ozvaniči ovakvu izjavu, naročito ako se ima u vidu da sledeće svedočanstvo počiva na istini?
On reče da oko podneva, kada dan već poče da se smiruje, on vide sopstvenim očima svetlosni znak u vidu krsta na nebu, iznad Sunca, sa natpisom ”Ovim pobeđuj”…”
Kasniji crkveni istoričari će ovaj detalj iz pripovesti o tome kako je Konstantin pobedio Maksencija 312.godine prepisivati i ulepšavati. Tako Sokrat Sholastik govori o ” krstolikom stubu svetlosti sa natpisom :” Ovim pobeđuj!” dok Sozomen lepršavije piše kako je Konstantin ” usled ove zbunjenosti video u viziji sliku krsta kako sija na nebu. Bio je očaran prizorom ali nekoliko svetlećih anđela, koji stajahu pored, uzviknuše: ” Oh, Konstantine! Ovim znakom pobeđuj!”

Evsevije podatak o viziji krsta ne donosi u ”Istoriji crkve” koja je završena oko 324.godine ali u govoru povodom tricenalija 335.g. jasno spominje Konstantinovu molitvu Bogu za dobijanje pomoći u odsudnoj bitci baš kao što taj detalj pominje u Istoriji crkve iz čega se može zaključiti da Evsevije vremenom oblikuje Konstantinov lik prema trenutnoj potrebi dok je sve u njegovom delu u funkciji izgradnje kulta od Boga datog vladara u liku Flavija Valerija Konstantina.

Delovi iz govora povodom tricenalija jasno ilustruju ovu tvrdnju:
”Dok Božja Reč vlada s njim na vekove naš imperator od Boga voljen, koji iz tog božanskog izvora dobija ne znam koje carske izlive, upravlja svetom svih ovih godina.. On je svuda prisutan nadgledajući sve…Pogleda usmerenog ka nebu upravlja ljudskim stvarima po nebeskom ugledu, učvršćuje ih trudeći se da u svemu sledi nebeskog vladara…”

Evsevije je skoro izjednačio Konstantina sa Hristom. U istoj prilici daje obrazac, bar što se tiče hrišćanske književnosti, neumerene glorifikacije vladara kada kaže Konstantinu:
” Jedini izabrani od svih ljudi,Ti si savršene mudrosti, dobrote, pravednosti, hrabrosti, pobožnosti, odanosti Bogu: Ti jedini zaslužuješ naziv Filosof jer Ti poznaješ samog sebe, potpuno si svestan da se obilato na tebe izliva blagoslov izvora koji je izvan tebe i dolazi s neba” .

Svojim delima u kojima je pisao o Konstantinu Evsevije je još za života Konstantina Velikog stvorio kult ovog vladara kao Božjeg izaslanika, dakle onoga koj sprovodi Njegovu volju pa samim tim i nepobedivog i pravičnog vladara. Neke od njegovih formulacija susrećemo u kasnijim dokumentima vaseljenskih sabora – tako su na Halkedonskom saboru 451. godine crkveni oci povlađivali caru: ” svešteniku… caru… ti si nas doveo do spoznaje onoga što je potrebno, učitelju vere”. Naravno, najpre je Evsevije tumačio Konstantina velikog kao sliku univerzuma, onoga koji poznaje tajne i kome, sledstveno tome, nisu potrebni nikakvi saveti ni od ljudi, ni od crkve, jer je upravo on učitelj čime je i zastupnik Boga na zemlji.

Nakon Konstantinove smrti (22.maj/ 3.jun 337.) vrlo brzo su se stekli uslovi da se ovaj vladar proglasi za svetitelja i pored brojnih dvoumica kada je njegovo krštenje na samrtnom odru u pitanju a osnovni predložak za ustanovljenje crkvenog kulta dalo je upravo delo Evsevija, episkopa Cezareje.

 

ПОРЕКЛО СВЕТОГ НИКИТЕ РЕМСИЈАНСКОГ

Појава великог богослова Св. Никите из Ремесијане, његова мисионарска и списатељска делатност у периоду 330- 420. г. када се претпоставља да је живео, дуго времена су предмет истраживања историчара ране цркве, књижевности и теологије. Личност овог великог светитеља, која просто израња из мноштва антиникејских схватања хришћанства којима је била преплављена Горња Мезија у том периоду као једина светла тачка, додатно пружа могућност проучавања његовог порекла.
Руски аутори 19. столећа који се баве питањем порекла св. Никите (архимандрит Сергије и архиепископ Филарет) то чине са доста произвољности, не користећи у потпуности изворе који би им могли користити за такву аргументацију док су оне који су им били доступни криво тумачили. Са друге стране, остали историчари цркве се не задржавају превише на питању порекла великог светитеља сматарајући да је важније његово дело. Тако је остало да велики црквени оци 20. столећа ава Јустин (Поповић) и св. Николај Охридски и жички у својим делима ”Житија светаца за јун” тј. ”Охридски пролог” наводе словенско порекло св. Никите, највероватније под утицајем наведених руских аутора. Да ли су у праву?
Сматра се да је св. Никита рођен око 338. у Ремесиани. Током својих мисионарских путовања по Балкану имао је додире са Бесима, Скитима, Готима, Трачанима, Дачанима, Илирима и Словенима. Управо његова мисионарска делатност међу племенима која се налазе источно од Ремесиане може да разреши питање порекла св.Никите. Кренимо најпре по племенима римске провинције Тракије.
Као што нас Херодот обавештава ”Трачани су, после Инда, највећи народ на свету…Имају много имена, према различитим покрајинама, а обичаји су им свима скоро исти, сем Гета и Трауза и племена изнад Крестонаца.” Исто тако, Херодот на другом месту објашњава припадност племена Беси трачкој скупини. О њима сазнајемо посредно, када Херодот извештава ” Пролазећи остави он ( Ксеркс, Н.О.) приморске градове са леве стране. А ово су била трачка племена кроз чију је територију пролазио: Пети, Киконци, Бистонци, Сапејци, Дерсејци, Едонци и Сатире. И од њих су сви који су становали на морској обали пошли са њим у рат (…)сви сем Сатра.” У наставку Херодот објашњава функцију Беса у организацији племена Сатри:
”Сатре пак, колико је мени познато, нису никада признавале ничију власт, него су једини од Трачана који и до данас живе слободно.Живе, наиме, на највишим планинама које су обрасле густим шумама и покривене су снегом, и одлични су ратници. То су они исти који су основали Дионисово пророчиште. То пророчиште се налази на највишим планинама и у њему свештеничку дужност врши сатрејски род Беси, а врховна свештеница објављује двосмислена пророчанства, као и она у Делфима, и ни по чему се не разликује од овога.”
Из наведеног цитата може се схватити да је мисионарење св. Никите у племену Беса имало, поред објашњавања и ширења хришћанске вере и други, чисто практични циљ- гашење срца нехришћанске Тракије и мењање једне вере другом. Свакако, свети Никита је морао да зна језик оних којима је проповедао хришћанску веру. Када је у питању језик којим су становници Тракије причали, Страбон наводи како се ” Трачани служе језиком Мижана” што потврђује и Апијан. О томе који је заправо језик Трачана и Меза, Апијан прецизира да је ”Римљанима, који су Мижане сматрани Илирима, трачки и илирски језик био једнак” .
Став о истоветности трачког и илирског језика потврђује Исидор, бискуп Севиље, најученији човек 6. столећа с тим што он у ову језичку скупину сврстава и Гете који су, како он сматра, касније прозвани Готима. Исидоров савременик, византијски историчар Теофилакт Симоката, говорећи о упадима Словена изједначава Гете са Словенима када пише да ” Гетско племе или, што је исто, гомиле Словена жестоко пљачкају Тракију” закључујући да је име Гети било ”старо име тих варвара.”
Свети Никета свакако није могао да проповеда Христово учење наведеним племенима на латинском језику за који је утврђено да је одлично познавао јер је мало вероватно да је тај језик значио нешто становништву које је становало на простору Тракије и Дакије. Са друге стране, могао је да изађе на крај са Бесима ” суровијим од свих снегова…зверски Беси и гомиле кожунлија, који су некада приносили људске жртве(…)” само онај ко је одлично познавао њихов језик и обичаје тј. ко је био оно што су били и они сами, па макар само проповедање било и на латинском језику. У том контексту треба схватити чињеницу да је свети Никита превео Библију на језик Беса што указује не само да су они били у оквиру његове пастве и епархије, како наводи Лазова , већ и потврђује нашу раније изнету претпоставку да је велики светитетељ био прихваћен као део овог племена.
Своје мишљење о једнојезичности Илира, Трачана, Сармата и Гета дао је и познати доминиканац Себасијан Долчи у свом делу где наводи: ” Уистину, већ се на на основу најстаријих споменика закључује да се Трачанима, Илирима, Сарматима и Гетима…може приписати заједничко општње тј. заједнички језик.” У свом делу он се јасно позива како на наведену Апијанову тврдњу о истоветности Мижанског, трачког и илирског, тако и на Страбонов податак о једанкости Гета и Трачана.
Сам Паулин, који је био лични пријатељ великог светитеља, на неколико места апострофира Дакију као ” Никитину отаџбину” што битније не мења на ствари с обзиром да су Дачани, према великом броју историчара, само једно од трачких племена. Са друге стране, доста историјских извора упућује на то да су Дачани-Словени. На почетку 5.столећа, дакле, када је св.Никита увелико мисионарио по Балкану, византијски историчар Псеудо- Маврикије износи податак о Словенима на Дунаву и њиховим обичајима. Јорданес јасно и прецизно, описујући у својој историји Гота, даје податке о Словенима на овом подручју: ”Међу овим рекама лежи Дакија, коју, слично круни, ограђују стеновити Алпи. Лево од њихове падине, спуштајући се ка северу, почињући од места рођења реке Вистуле, на безмерним пространствима рас¬прастрло се многољудно племе Венета. Мада се њихова имена сада мењају у складу са различитим родовима и пределима, сви они се првенствено називају се Словенима и Антима.” Овај свој став Јорданес потврђује на другом месту када каже ” Ови (Венети, прим.Н.О.), како смо већ казали у почетку нашег излагања, — управо и поред неизбројних племена, — потичу од једног корена и сада су познати под три имена: Венети, Анти, Склавини. Мада сада, због грехова наших, они бесне свуда, тада су се сви они потчинили власти Херманариха.” Како је Херманарих умро 375.-376. то овај податак додатно сведочи о постојању Словена , поред осталих простора, и у Дакији. У 11. столећу новгородски монах Нестор ће у летопису следећим речима : ” После много времена сели су Словени уз Дунав, где су данас Угарска земља и Бугарска. Од ових словена разиђоше се Словени по земљи и назваше се именима својим по местима где седоше.”
Уколико Несторово казивање сагледамо кроз до сада наведене изворе утврдићемо да постоји више хронолошки различитих историјских извора који се слажу у тврдњи да су Илири, Трачани, Дачани, Гети и Мижани део једне велике скупине која је говорила највероватније истим језиком који се, евентуално, дијалекатски разликовао од географске позиције. У прилог овом ставу говори чињеница да је, рецимо, дијецеза Илирик, која је захатала већи део Далмације, Босне, Ц.Горе и Србије јужно од Дунава, у себи имала велики број племена од којих су Илири били заправо најмање тако да се не може никако прихватити да су сви становници Илирика Илири, нити да племена која се налазе на овој територији треба делити по административној подели . Исти је случај и да Дакијом у којој се према Јорданесу налазе, као што видимо, Словени али и многа друга племена као што су Скити, Готи и други. Оно што је битно схватити то је да је у одређеном временском периоду на просторима Балканског полуострва постојао велики број племена која су говорила истим или у већој мери сличним језиком.
Несторову тврдњу битно допуњује и расветљава византијски монах Зонара у својој Историји, пишући о Дачанима непрекидно користи формулацију ” Даки тј.Срби” док на другим местима Дачане експлицитно назива Србима. Иако је Зонара најдиректнији од свих византијских извора у идентификовању Дачана као Срба, треба напоменути да има још доста византијских извора од 5.-12.столећа најчешће идентификују Србе као Дачане или Трачане.
Све до сада наведене податке треба озбиљно узети у разматрање када се говори о пореклу св. Никите Ремесијанског који је, по многима, дачког порекла – наравно, имајући у виду да се племе Дачана у великом броју случајева третира као једно од трачких племена. Са друге стране, К.Јиречек је утврдио да је домаће име Словен било познато код Грка и Римљана тек од 6. столећа а да су Словени пре тога били познати као Венеди, Винди, Анти, Скити. Треба рећи да се бројна критичка литература бави доказивањем кроз изворе доказане тврдње да под Трачанима ( у било ком виду) и Дачанима треба проналазити не Словене већ Србе.
Када је у питању св. Никита Ремесијански треба нагласити да је, према свему до сада изнетом, потпуно јасно да ћемо, читајући изворе који говоре о Никити а који су овде изнети, свакако доћи до сазнања да је био словенског порекла. Како је утврђено да су се Словени, у изворном смислу те речи Словјанин у историјским изворима појавили тек у 6.столећу и после њега, то треба Словене потражити у Србима што потврђују светски призната Енцилопедија Британика као и Гролијеова енциклопедија. У сваком случају, на крају овог рада можемо да закључимо да су архимандрит Сергије и архиепископ Филарет били идејом далеко ближи истини о пореклу светог Никите Ремесијанског него што им је то икада признато.

 

bibliografija naucnih radova

Радови објављени у периодици

1.Ideja potopa u delima EP O GILGAMEŠU i BIBLIJA, Naučni podmladak – Humanitas, vol. XXXI, 1-4, 1999. SKC, Niš, 63 –71
2.Култ Св. Арсенија I у српском народу, Зборник III-IV, Завичајни музеј, Рума, 1999.- 2000., 47 –56
3.Kazna za delo preljube u zakonicima Starog i Srednjeg veka, Naučni podmladak – Humanitas, vol. XXXII, 1-4, 2000., SKC, Niš, 1-34
4. Натпис на Потерној капији у северозападном делу Нишке тврђаве – сведок немира с почетка XVIII столећа, Зборник радова Филозофског факултета, vol. XXX, Унивезитет у Приштини, Блаце, 2001., 409 – 413
5.Konstantin Veliki u Crkvenim istorijama Evsevija iz Cezareje i Sokrata Sholastika, KULT SVETOG CARA KONSTANTINA IZMEDJU ISTOKA I ZAPADA, Dante Alighieri- Punta, Niš, 2001., 39 – 43 ( potpuni prevod na italijanski jezik u istom Zborniku, Constantino il Grande nelle Storie Ecclesiastiche di Eusebio di Cesarea e di Socrate Scolastico, 38- 43)
6. Прилог проучавању Цинцара у нишкој трговини и индустрији крајем XIX и почетком XX столећа, Зборник, 11, Народни музеј, Ниш, 2002., 139-144
7.Niški Cincari u kulturnom i političkom životu Niša, KULTURNI I ETNIČKI IDENTITETI U PROCESU GLOBALIZACIJE I REGIONALIZACIJE BALKANA, CBS-JUNIR, Niš, 2002, 153- 158
8.Византијске паралеле – Константин I и Јустинијан I, НИШ И ВИЗАНТИЈА, Ниш, 2003., 63 – 75

9.Odnos Jevreja Niša prema dinastiji Karađorđevića, Naučni podmladak – Humanitas, vol. XXXV, 1-4, 2003., 87- 92

10. Konstantin Veliki i antički Niš, Naučni podmladak – Humanitas, vol. XXXV, 3-4, 2003., 85- 96

11. Odgovornost vladara – izdaja ili život (Stefan Nemanja, Kney Lazar, Miloš Obrenović, Milan Nedić ), Pressing, 40, decembar 2002- januar 2003, SIIC, Niš, 2003, 6-7
12. Sto godina Majskog prevrata, Pressing, 41, april- maj , Niš, SIIC, 2003.,11 -13

13. Najstariji pomeni Srba na antičkim kartama, Pressing, 42, avgust- septembar , Niš, SIIC, 2003., 14 -15

14. Епископи Ниша од 4.- 6. столећа, Пешчаник, 1, Историјски архив , Ниш, 2004..,

15. Две успеле хрестоматије историјских текстова, Пешчаник, 1, Историјски архив , Ниш , 2004..,

16. Улога реда Темплара у ширењу византијског утицаја у западној Европи, НИШ И ВИЗАНТИЈА II, Ниш, 2004., 97 – 104

17. Непознати Мојсије, UNUS MUNDUS, 13- 14, NKC, Ниш, 2004., 9- 21

18. Рођење из воде , UNUS MUNDUS, 13- 14, NKC, Ниш, 2004., 23 – 38

19. Узми овај бакрени котао, UNUS MUNDUS, 13- 14, NKC, Ниш, 2004., 39 – 47

20. Ликиније и Срби , UNUS MUNDUS, 13- 14, NKC, Ниш, 2004.,49 – 58

21. Питагора и матернитетске мистерије, НИШ И ВИЗАНТИЈА IV, НКЦ, Ниш, 2006, —-

22. Књига на коју се дуго чекало, Градина,бр.–, НКЦ, Ниш, 2007.,—-

23. Порекло светог Никите Ремезијанског, СВЕТИ НИКИТА ИЗ РЕМЕЗИЈАНЕ, Центар за црквене студије, Ниш, 2007., 31 – 40

24. Roman province Thrace in ’’Armenian history’’ by Moses of Chorene, УНИВЕРСИТЕТСКИ ЧЕТЕНИЯ И ИЗСЛЕДОВАНИЯ ПО БЪЛАГСКА ИСТОРИЯ, международен семинар СМОЛЯН, 11-13 МАЙ 2006, Университетско издателство” Св.Климент Охридски”, София, 2008, 17-24

25. Константин Велики и култ Аполона, НИШ И ВИЗАНТИЈА V, НКЦ, Ниш,2007., 495- 501

26. Галеријев едикт о толеранцији (311), АНТИКА И САВРЕМЕНИ СВЕТ, Друштво за античке студије Србије/ Архив Срема, Београд, 2007, 228-239

27. Симболика рибе и хришћанство, Друштво за античке студије Србије/ Архив Срема, Београд, 2008,

28. Др Петар Петровић и његов допринос проучавању епиграфике у Србији, Друштво за античке студије Србије/ Службени гласник, Београд, 2009, 256-268

29. Елементи учења претхришћанских филозофа у Христовом учењу, Зборник Центра за црквене студије, Ниш, 2009.,

III Учешће на научним скуповима међународног карактера

1.тема скупа: Култ Св.Цара Константина између Истока и Запада
време одржавања: 15. децембар 2001.
организатор: Societa Dante Alighieri- Универзитет у Нишу наступио са радом на тему: Константин Велики у Црквеним историјама Евсевија и Сократа Схоластика
рад објављен у zborniku KULT SVETOG CARA KONSTANTINA IZMEDJU ISTOKA I ZAPADA, Dante Alighieri- Punta, Niš, 2001., 39 – 43 (potpuni prevod na italijanski jezik u istom Zborniku, Constantino il Grande nelle Storie Ecclesiastiche di Eusebio di Cesarea e di Socrate Scolastico, 38- 43)

2.тема скупа: Kulturni i etnički identiteti u procesu globalizacije i regionalizacije Balkana
време одржавања: 26. – 29. јун 2002. Ниш
организатор: Сентар за Балканске студије и Југословенско удружење за научно проучавање религије
наступио са радом на тему: Нишки Цинцари у културном и политичком животу Ниша
рад објављен : KULTURNI I ETNIČKI IDENTITETI U PROCESU GLOBALIZACIJE I REGIONALIZACIJE BALKANA, Centar za Balkanske studije (CBS) –Jugoslovensko udruženje za naučno istraživanje religije (JUNIR), Niš, 2002, 153- 158

3.тема скупа: Ниш и Византијска уметност
време одржавања: 2.- 5. јун 2002.
организатор: САНУ и Универзитет у Нишу
наступио са радом на тему: Византијске паралеле – Константин I и Јустинијан I
рад објављен у Зборнику НИШ И ВИЗАНТИЈА I, Ниш, 2003., 63 – 75

4.тема скупа: Византијске основе савремене Европе
време одржавања: 3.-5. јун 2003.
организатор: САНУ и Универзитет у Нишу
наступио са радом на тему: Улога реда Tемплара у ширењу византијске културе у западној Европи
рад објављен у Зборнику НИШ И ВИЗАНТИЈА II, Ниш, 2004., 97 – 104

5.тема скупа: 800 година од првог пада Константинопоља ( 1204.- 2004.)
време одржавања: 3.-6. јун 2004.
организатор: САНУ и Универзитет у Нишу
наступио са радом на тему: Византијски и други извори о првом паду Константинопоља

6.тема скупа: У славу Габријела Мијеа
време одржавања: 2.- 5. јун 2005.
организатор: САНУ и Универзитет у Нишу
наступио са радом на тему: Порекло Константина Великог према дубовачким историчарима 16.и 17.столећа
рад објављен у Зборнику НИШ И ВИЗАНТИЈА IV

7.тема скупа: Српска и Грчка црква кроз векове
време одржавања: 11. јун 2005.
организатор: Центар за црквене студије -Ниш
наступио са радом на тему: Улога српског и грчког свештенства у ослободилачким покретима ова два народа

8.тема скупа: Bulgaria through the centuries- Thracy and Thracology
време одржавања: 9-13. мај 2006.
организатор: University St. Clement of Ohrid and Bulgarian Academy of Sciense, Sofia, Bulgaria

наступио са радом на тему: Roman province Thracy in Armeninan History by Moses from Chorene

9. тема скупа: Свети Никита Ремесијански
време одржавања: 27. мај 2006.
организатор: Центар за црквене студије -Ниш
наступио са радом на тему: Порекло св. Никите из Ремесијане

10. тема скупа: 1700 година од доласка Константина на престо
време одржавања: 2.- 5. јун 2006.
организатор: САНУ и Универзитет у Нишу
наступио са радом на тему: Константин Велики и култ Аполона

11. тема скупа: Ниш и Солун кроз векове
време одржавања: 4.- 5. новембар 2006.
организатор: Институт за верска и национална питања, Солун – Центар за црквене студије Ниш (Солун, Грчка)
наступио са радом на тему: Ниш у делима рановизантијских историчара од 4. до 6.столећа

12. тема скупа: Антика и савремени свет

време одржавања: 4.- 5. новембар 2006.
наступио са радом на тему: Галеријев едикт (311.) о толеранцији
организатор: Друштво за проучавање антике Србије

13. тема скупа: Свесловенске теме
време одржавања: 9.септембар 2007.
организатор: Удружње књижевника Србије
наступио са радом на тему: Најстарији помени Срба на античким картама Балканског полуострва

14. тема скупа:
време одржавања: 28.-30. септембар 2007.
организатор: Друштво за проучавање антике Србије
наступио са радом на тему: Симболика рибе и хришћанство

15. тема скупа: Антика и савремени српска наука
време: 26. и27. септембра 2008.
организатор: Друштво за проучавање антике Србије
наступио са радом на тему: Др Петар Петровић и његов допринос развоју српске епиграфике

16. тема скупа: ПРАВОСЛАВЉЕ И КУЛТУРА
време: 25. децембар 2008.
организатор: Центар за црквене студије Ниш и Универзитет у Нишу
наступио са радом на тему: Елементи учења претхришћанских филозофа у Христовом учењу

 

СИМБОЛИКА РИБЕ И ХРИШЋАНСТВО

СИМБОЛИКА РИБЕ И ХРИШЋАНСТВО

Археолошки подаци о риби као
заштитном знаку првих хришћана

Први симбол хришћанства којим су следбеници Исусовог учења обележавали просторе свог становања била је представа рибе. Овај симбол је, заједно са приказом Исуса као Доброг Пастира и вина, све до краја 4. столећа био доминантан у хришћанској иконографији. Најстарији до сада познати споменик са приказом рибе је откривен 1865. у оквиру гробља Domitillae, које је део римских катакомби. Око тачнијег датовања постоје незнатна спорења – италијански археолог де Роси смешта овај гроб у прво столеће, док га Бекер датује у прву половину 2.столећа. На зидној слици представљене су три особе са три векне хлеба и рибом. У Израелу је, у дворишту затвора Магедон, октобра 2005. откривена црква из 2.столећа са одлично очуваним мозаичним приказом пара риба и текста у коме се Исус Христ назива рибом.

Сл.1. Под цркве из 2.столећа откривене 2005.године
(Мегидо, Израел)

У гробовима из овог периода врло често се среће у хришћанским гробовима приказ пара риба док се у Националном музеју у Риму чува надгробни споменик с почетка 3. столећа са представом две рибе и натписом ΙΧΘΥΣ ΖΩΝΤΩΝ (“риба живота”).

Сл.2. Надгробни споменик са натписом ”риба живота”
(3.ст., Национални музеј, Рим)

Време је наметало своје потребе и у периоду прогона био је неопходан неки знак, симбол по коме ће хришћани међусобно препознавати онога који припада њиховој заједници вере. Сва је прилика да је због своје општеприхваћености и заступљености у животу хришћана риба званично постала симболом хришћана још пре сабора у Арлу 314. године. У оквиру осмог канона прецизирано је ” да се одређује да се признаје ваљаност крштења (ономе) који зна симбол ”. Као што смо нагласили у овом раду, најприхваћенији симбол у дотадашњем хришћанском свету је била риба.

Тек након наводне Константинове визије крста уочи борбе са Максенцијем 312.године овај знак постаје заштитни симбол хришћанства али ће риба још извесно време наставити да се приказује на централним местима у хришћанским храмовима. Један од таквих случајева је из времена Јустинијана у цркви св.Еуфразија у Поречу која је подигнута 553. у чијем се основном делу налази мозаични приказ рибе. Овде треба нагласити да се наведени приказ рибе, настао са краја 3. на преласку у 4. столеће, налази у делу познатом као Мавров ораторијум. Истоветан случај је са још пар цркава на Сицилији из овог периода о којима немамо довољно података осим што је познато да су подигнуте на прелазу из 5. у 6. столеће.
Историјска појава Исуса и хришћанства и њена повезаност са симболом рибе јавља се најпре у Новом завету, на местима на којима Он сам себе алегоријски назива ”рибарем људи” . Тертулијан, писац са прелаза из првог у друго столеће, проширује и објашњава ову идеју пишући ”да смо сви ми мале рибе, следећи пример нашег ΙΧΘΥΣ, Исуса Христа, рођени у води”. Климент епископ Александрије, хришћански философ и светитељ који је живео и радио на прелазу из другог у треће столеће, око 202. пише најстарију познату химну Исусу, дело Химна Спаситељу Христу. Он овде подвлачи да је Исус ”рибар људи који су спашени, који својим слатким животом вади из непријатељског потопа из мора грешности”. Сам Климент је препоручивао својим читаоцима да на своје печате али и куће поставе знак рибе.

Из свега до сада изнетог јасно произилази да је идентификација Исуса са рибом била у функцији неколико деценија након Његове смрти. Са друге стране, видећемо касније, свет је још пре Исуса био спреман на Његов долазак и спаситељску улогу. Пет столећа касније, Аурелије Августин нас обавештава на који начин се хришћанство повезује са речју ” риба”. Према акрониму који чине почетна слова Ἰησοῦς Χριστός, Θεοῦ Υἱός, Σωτήρ са значењем ”Исус Христ, Син Божји, Спаситељ” добија се реч ἰχθύς – риба.
Пре него наставимо даљи рад, морамо најпре да се запитамо – шта је хришћанину који није знао грчки могла да значи ова скраћеница на грчком? Тешко је поверовати да је кроз реч ἰχθύς неки становник Галије, на пример, могао да доживи сотериолошку дефиницију свог Бога. Чак ни песма еритрејске пророчице Сибиле која говори о доласку Спаситеља а коју блажени Августин преноси у целости, осим тога што у акростиху даје акроним IНΣОΥΣ ΧРEIΣТОΣ ΘЕОΥ ΥIOΣ ΣOTHP, ни приближно не разјашњава оно о чему пише некоме ко није упознат са грчким језиком. Уколико ова прича, коју је Августин чуо и забележио, није плод маште, она само јасније говори неких стотину година пре рођења Исуса о Његовом доласку давно и прореченом спасењу људи.

Распрострањеност култа рибе и њена симболика
у прехришћанској мистерији

Много пре појаве хришћанства, риба је већ имала своје дубоко заступљено мистично значење у већини медитеранских али и других култовима. Симболика рибе је разнолика али се у већини случајева своди на плодност као небески благослов и давање живота, што због чињенице да живи у мору (води) које је само по себи давалац живота, што због великог броја јајашца која су сама по себи, такође, симбол живота и плоности. У овом контексту се срећемо са њом код култова Изиде, Хатор, Венере, Атаргaтис, Велике Мајке у Ефесу која око својих гениталија носи ниску риба док јој је око врата ниска са симболима зодијака.

Сл.3 Статуа Богиње Мајке из Ефеса

Риба је истовремено и мушки симбол – у Озирисовом култу риба је чисто фалусни, оплођујући симбол док се у Месопотамији срећемо са филистинским божанством Дагоном (Даг-риба) чији се култ помиње и у Библији. Стара јеврејска Пасха падала се месеца адра (adar- риба) док су прехришћански Јевреји учили да је риба храна блажених у рају као и симбол небеске гозбе у будућем животу. У хиндуизму се риба среће кроз култове Вишне, спаситеља у његовом првом оваплоћењу и творца нове расе, и Варуне, злаћане рибе. Попут медитеранских мистеријских култова и овде риба сиболизује богатство и плодност као што је и атрибут божанске љубави. У Грчкој је реч ” делфос” имала двојако значење – пророчиште и риба. У Делфима се стога у прво време прослављала Темис, оригинална богиња риба. Каснију рибљу богињу Aфродиту Салакијску, прослављали су њени следбеници у свети дан, петак, када су јели рибе.
На сасвим другу димензију симболике рибе, њену повезаност са зодијаком у оквиру којег јој одговара један знак, скренуће нам пажњу тзв. Пекторијев епитаф који почиње: ” О, божански роде Небеске Рибе, чувај своје срце непокварено, примивши бесмртно врело међу смртницима из божанских вода…!)

Имајући у виду да пун круг Зодијака траје 25.800 година, мада се Хипархова прецесија обично заокружује на 26000 година, долазимо до чињенице да сваки зодијачки знак траје 2150 година. Бројне приказе зодијака виђамо у Египту, у пирамидама у Дендери и Теби, на којима је астролошки знак Рибе приказан негде са једном а негде са две рибе. Ова симболика ће се временом изгубити тако да ће хришћани приказивати најчешће само једну рибу означавајући, као што каже стих из наведеног епитафа, Рибу Небеску.

Астролошки знак Рибе почиње од 150.пне. и траје до 2000.године наше ере – у ери Рибе заправо наступа ера Хришћанства као већинске религије на планети. Како се у великом зодијаку знаци крећу ретроградно, Риби претходи Ован, овоме Бик па Лав а почетак или крај сваког знака означавају се или убијањем тог знака или његовим младунцем . Зато се у периоду Овна (2300- 150.пне.) срећемо са легендом о Златном руну у Грчкој односно представом Амона-Ра у Египту. Тако можемо приближно да датујемо излазак Израелаца из Египта према детаљу у коме се говори да су чекајући Мојсија, себи излити бога од злата- Златно теле док се Јахвеу као жртва почиње да приноси – овца/јагње.

Сл.4. Приказ зодијака из гроба у
Петубасису.

Каснијим поистовећивањима Амона-Ра и Зевса долази се до још једног божанства у Египту, хронолошки каснијег- Аписа у ери Бика (4450-2300.пне.). Иако немамо историјских података о Криту у овом периоду не можемо а да не забележимо помен Минотаура. Са друге стране, Бику претходe знаци Блазанца и Рака о којима не располажемо историјским чињеницама а онда наилази знак Лава (10900- 8750). Да се подсетимо, према митолошким мотивима овог периода Херакло и Гилгамеш убијају лава.
Уколико се вратимо на прелаз из знака Овна/Јагњета у Рибу не можемо а да се не поново осврнемо на овде изнету Шафову тврдњу према којој jе приказ Исуса као Доброг Пастира, рибе и вина, све до краја 4. столећа био доминантан у хришћанској иконографији. Тек почетком 5.столећа долази до успостављања новог хришћанског знака (крста) и трајнијег потискивања стварног значења представа Исуса- Јагњета Божјег, Доброг Пастира али и Небеске Рибе.
Разрешење проблема откуд поистовећивање Исуса са знаком рибе захтева додатна објашњења од оних до сада наведених. Многа дела апокалиптичког карактера појавила су се у периоду од 164.г.пне. (Псеудо Данијел) до Кармена Комодијановог (око 250.г.не.), проповедајући скори крај света и долазак Христа – Месије чија ће владавина бити хиљадугодишња. Веровало се у скори долазак Месије и у таквој атмосфери појавио се Исус са именом које ученик и јеванђелиста приписује као лично име галилејског пророка, иако је оно раније схватано као симбол јер Исус (на старојеврејском Јешуа/Јошуа) значи најпре ” спаситељ”, али и ”исцелитељ”и ”заштитник.” Његов сотериолошки карактер подвучен је именом Исус из Назарета при чему се помен Назарета не везује за географску одредницу већ за значење речи Назореј/ Назареј која у старојеврејском има значење идентично речи Исус – спаситељ. Због тога Бењамин Смит изводи закључак да је хришћанству као верском покрету најпре претходило поштовање Исуса лекара и бога, одређујући формирање Исусовог култа столеће пре и после наше ере.
Знак Рибе је трајно обележила појава хришћанства као планетарно доминантне религије са основом у Исусовом етичком учењу и прекид са прехришћанском античком традицијом. Иако је само хришћанство дубоко мистериозофско учење које у себи обједињава велики број култова, у 4.столећу се најпре јавља тежња да ова религија, најпре изједначена са осталим Миланским едиктом из 313.године, постане и државна религија.То ће се догодити указом Теодосија из 380.године тако да ће у наредном периоду нехрићанска култура доћи на потпуну маргину због чега је Јустинијаново укидање Академије 529.године представљало логични и завршни ударац свему што је претходило хришћанству а што су хришћани погрдно назвали паганством. Још једина веза са антиком била правна школа у Бериту/ Бејруту све док Јустинијан Први није са Трибонијаном завршио кодификацију римског права, на тај начин сачувавши остатке античке културе.
Као што је 476.пао Рим а 529.угашена Платонова Академија, још једино место у коме се проучавала античка философија и култура, тако крајем 6. столећа долази до потпуне и ничим ограничене доминације хришћанске цркве која ће наступити са новим етичким учењем које је у завештање оставио Исус чије учење представља степеник више од њему претходећих учења.

 

КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ И КУЛТ АПОЛОНА

Једна од најинтригантнијих тема које су окарактерисале прву полвину 4. столећа свакако је однос Константина Великог према хришћанству. Колико год имао заслуга за ширење и интитуционализацију хришћанске цркве, толико је његова манифестација те исте вере имала углавном нехришћанске атрибуте. На новцу који кује од 312. до своје смрти врло су ретки прикази са хришћанском симболиком. Тако се на Константиновом новцу у периоду савладарства (до 324) а нарочито од 313.- 319. јавља представа Непобедивог бога (Sol Invicti) а неретко је приказиван са свим атрибутима митраизма.

Да би се схватило Константиново поимање вере, треба кренути од премисе да су за њега, одраслог и васпитаног у духу традиције Рима, најважнија и најпоштованија божанства била она која су штитила Рим и римске владаре што је он сам био. Како је митраистичка религија била општеприхваћена у римској војсци, највише због свог сотериолошког карактера, док је су Sol Invictis и Аполон установљени као државни култови, то је било најприродније да Константин буде и остане чврсто везан током свог живота за ова божанства. У надолазећем хришћанству, како ћемо видети у даљем раду, Константин је препознао симбиозу ових, већ поштованих култова и као владар све учинио да ова религија дође на ниво државне вере. Трзавице и неслога унутар хришћана и подела на мноштво интерпретација ове вере учиниле су да он, након Никејског сабора, одложи даље ангажовање у институционализацији хришћанства и почне да се враћа размишљањима и ставовима везаним за Свемоћног Бога, све чешће се враћајући античком, прехришћанском наслеђу. У наредним редовима покушаћемо да повучемо паралелу између соларних култова које је поштовао Константин Велики (Аполон, Митра, Sol Invictus = Непобедиво Сунце) и хришћанства за које је тако много урадио.

АПОЛОН

Мало је божанстава у античком свету која су у тој мери имала у себи збир одлика других божанстава као што је то случај са Аполоном који је законодавац, мантичар, заштитник људи и усева, исцелитељ, бог поморства и бог смрти. Порекло његовог имена највероватније је изведено из вавилонске речи appulu (ВРАТА), односно из имена хетитског божанства Appulunas-а, заштитника капија и улаза што је, поред осталог, у Грчкој био Аполон. Тако је Аполон, преко Вавилона, Грчке са колонијама и Етрурије стигао на Апенинско полуострво често поистовећиван са Митром. Разлог за брзо ширење култа Аполона међу Етрурцима лежи у његовој великој сличности са њиховим божанством Вејовисом киме се нећемо шире и детаљније бавити у овом раду.
Најстарије Аполоново култно место на Апенинском полуострву – Аполинар- налазило се ван градских бедема, испред Карментинских врата. Ово Аполоново светилиште, једино у старом Риму, и храм унутар њега, изграђено је и посвећено 429. године п.н.е Аполону Исцелитељу у нади да он може да ублажи заразу која је у то време владала овим делом Апенинског полуострва. Званично упражњавање Аполона као носиоца култа Сунца у Римском Царству почело је од времена Октавијана Августа који је, у оквиру своје верске реформе а по налогу Сибилиних књига, установио култ Аполона као једног од највећих римских богова коме је био посвећен и празник Непобедивог Сунца (Sol Invictus) а сам Август је сматран је његовим сином и земаљском инкарнацијом. Од 212. п.н.е. установљене су свечане игре у част Аполона и Дијане, тзв. Аполонијске игре.

Аполонов храм у Риму

Многи други римски владари на чијем се новцу среће представа Аполона (Комод, Септимије Север, Валеријан) неговали су култ овог божанства. Ни сам Константин до краја свог живота није прекинуо ковање новца са представама Аполона или Митре. Заправо, култ Непобедивог Сунца (Sol Invictus) почео је да се у Римској империји развија по снажним утицајем источњачког бога Сунца, отеловљеног у персијском богу светла Митри. Бог Сол, прихваћен као службено божанство Рима у време Аурелијана који му 274. диже храмове, представљао је природни дериват грчких Хелија и Аполона са персијским Митром.

МИТРА

Митра, персијско божанство светлости, старије је у односу на већину осталих римских божанстава. Још у 14.ст.пре н.е. сачувао се говор хетитског краља Мушила у коме се Митра позива за сведока. Важећи за сина Ахура- Мазде, Митра је био синоним за светло које претходи Сунцу да би касније најпре победом над Солом, богом Сунца и помирењем са њим, постао главно соларно божанство.
Митра има доста сличности са историјски каснијим Исусом: родила га је Девица 25.децембра у пећини и попут Исуса, Митра се на вечери опростио од својих 12 ученика и отишао Сунчевим кочијама боговима. Од својих следбеника Митра је тражио високи степен моралности, инсистирајући на највећој чистоти, аскези и чедности обећавајући као награду лепши живот после смрти јер је он Спасилац човечанства. Својим следбеницима Митра даје напитак справљен од вина и крви прабика што има одређену паралелу са хришћанском евхаристијом а идентично је и крштење следбеника зарањањем у воду. Такође је присутно учење о бесмртности душе као и велики број симбола који ће се касније срести у хришћанству.

Митра убија прабика

Због одбојности према свему што је персијско, Митрина религија није прихваћена у Грчкој али је од времена Веспазијана, митраизам захватио целокупну Римску империју – Митрин култ ширили су по градовима трговци са Истока, а у граничним подручјима Оријенталци у римским легијама. Његов култ је узео маха у другој половини 2. столећа када су га прихватили највиши слојеви римског друштва да би достигао је врхунац средином 3.столећа док је император Комод био је посвећен у Митрине мистерије.
Бројне су сличности између обреда различитих порекла као што је то случај са Кибелиним, Атисовим, Митриним, Бааловим, Деа Сиријиним, Изидиним и Сераписовим. Било да божанства долазе из Анатолије, Ирана, Сирије или Египта, било да су мушка или женска, показују сасвим једнаке црте, уносе схватања која изгледају као да се узајамно могу заменити. Основа њихове сличности је да су то богови који, уместо да су неосетљиви, трпе, умиру и васкрсавају. Богови чији митови обухватају Свемир и чувају његову тајну исти су они чија звездана домовина управља свим земљанима и који само својим поклоницима, али без разлике на националност и порекло, јемче подршку на путу ка њиховој Чистоћи.

КОНСТАНТИН

Као многима пре њега Констанцију Хлору и његовом сину Константину, наследнику на месту цезара Галије и Британије, најближе је било поштовање култа Аполона који је почетком 4. столећа био један од највећих богова римског пантеона. Стога је Константин, након однешених победа над Германима и Максенцијем у фази припрема за полазак на Рим, 310. године посетио ”најпоштеније светилиште”, како га цитира Евсевије мислећи на Аполоново светилиште у Грану, у Галији.
Боравак у светилишту и сан који је Константин уснио у Аполоновом храму, протумачен од стране египћанина Зенона, битно је утицао на будућег оснивача хришћанског земаљског царства. Тумачење пророчишта да ће вољом Аполона владати 30 година ( три венца која му богиња Ника ставља на главу) Константин никада није заборавио нити је то учинио његов биограф Евсевије који је у панегирицима подсећао на проречену владавину од 30 година. Постоје аргументована мишљења да је Константин у већем делу своје владавине себе поистоветио са Аполоном, што није било необичан за владаре који су живели у његово време или пре њега- Диоклецијан је тврдио да му је родоначелник Јупитер док се Максимијан на исти начин позивао на Херкулеса.
Константин није желео ништа да мења после победе над Максенцијем иако је усвојио знак у коме се секу слова Хи и Ро. Свечана седница Курије у част Константина, ослободиоца Рима, одржана је 25. децембра 312. на сам празник рађања непобедивог Сунца (Sol Invictus) што је имало веома симболички карактер. Константин је наставио поштовање римског обичаја установљавања нових владара на празник Sol Invictusa тако што је 317. именовао синове Крипа и Констанса цезарима управо на овај дан. О трајнијој везаности Константина Великог за култ Аполона преко празновања новог, рађајућег Сунца (Sol Invicti) сведочи проглас из 321. године којим овај владар Рима издаје наредбу да судови буду затворени 25. децембра ради ” поштовања дана Сунца ” док његов војска, крећући у одсудни бој против Ликинија 325., са собом носи као заштиту Аполонове статуе.

Истовремено, Константин на једном крају Рима подиже хришћанске храмове а на другом поставља кипове мајке Кибеле и бога Сунца – (Sol Invictusa)- чија представа физички подсећа на самог Константина. Овакав однос Константина према различитим верама може се објаснити ранијим изједначавањем Христа са животодавним Сунцем – како Тертулијан наводи да су поједини хришћани његовог доба представљали свога Бога – какав је био култ Аполона. Није искључено да је Константин хришћанско знамење на небу уочи Мулвијске битке усвојио као своје због демонстрације самог Сунца, тј. више малих ” Сунашца” како наводи Евсевије. Непуних годину дана пре смрти а у оквиру прославе проречене тридесетогодишњице владавине, Евсевије на овај део подсећа, између осталог, Константина следећим речима које не указују на Христа већ Аполона:

Неизрецива светлост која потиче од Свевишњег Бога, својим пламеном не до¬пушта нам непосредно виђење његовог божанства. Око ње круже небеске војске, проглашавају Га Сувереном, Господом и Императором…
…Црпећи из Његовог сјаја као из неисцрпног извора светлости, редови небројених анђела и архандела и хорови небеских духова блистају.
Док Божија Реч влада с њим на векове наш император од Бога вољен, који из тог божанског извора добија не знам које царске изливе, управља светом свих ових дугих година. . .
Уједињујући четири моћна цезара у слози и небеској љубави као четири коња квадриге он, узвишени ауриг, управља и води их по целој земљиној кугли: свуда прису¬тан и надгледајући све.

Представа Бога као аурига, кочијаша који управља упрегнутим коњима, карактеристична је само за соларне култове Аполона и Митре као и сви овде наведени цитати.
Да резимирамо. Константин је дошао на власт као поклоник Аполоновог култа а непосредно пред крај живота, прослављајући тридесет година своје владавине, епископ Еусебије из Цезареје, његов лични биограф и панегиричар, написао је панегирик више у духу Аполонијском него у Хришћанском духу док се, судећи према појединим законским актима, само Константин никада није одрекао Соларног култа Аполона или Митре.

 

ПРИВРЕДНИ РАЗВОЈ НИША У ПЕРИОДУ 1883.-1914. ГОДИНА

1. Изградња железничке пруге

Као најзанимљивија природна раскрсница на Балкану која је одвајкада повезивала Средњу Европу и Блиски Исток повезујући три врло битна правца (Беч-Београд – Ниш – Софија – Константинопољ, Београд – Ниш – Скопље- Солун, Ниш – Куршумлија- -Приштина-Митровица- Рашка- Босна), Ниш је дошао у средиште пажње већ шездесетих година 19. столећа као потенцијални железнички чвор. Стрпљиво радећи на пројекту отварања железнице у Србији, српска влада је 1881. године приступила изградњи деонице Београд – Ниш у складу са обавезом коју је преузела уговором од 8.јула 1878. године чиме је осигурала себи подршку Аустро- Угарске на Бечком конгресу. Након бројних неприлика економско- политичке природе, 4. септембра 1884. године кренуо је први воз у две композиције од по девет вагона за Ниш, у који је стигао око 18,00 – након десет часова вожње.

2. Ниш у последњој деценији 19. столећа

Какав је Ниш затекао тај први воз ? Један од првих српских историчара који нам је дао податке из управо ослобођеног Ниша био је Милан Ђ. Милићевић . Он је у свом делу ’’ Краљевина Србија’’, који заправо представља допуну његове ’’ Кнежевине Србије ’’ из 1876. године, дао неколико помена о изградњи пруге отварању страних конзулата у Нишу. Тако он пише : ’’ Још како је Ниш освојен и краљ Милан , дужим својим бављењем, учинио га новом престоницом српском, неколике јевропске државе похитале су наместити своје агенте у Нишу. Данас краљ Милан не седи (борави ) тамо али стицање странаца са свих страна , раскршће путева које је Ниш био од старине, и станица која ће бити железници што се управо диже – оправдавају то постављање трговачких агената. У Нишу, дакле, имају своје конзуле: Енглеска, Француска, Аустроугарска и Италија. ’’ Поред овог Милићевићевог записа о конзулатима у Нишу, Феликс Каниц додаје и Немачки конзулат.

Велику заслугу за осмишљавање и спровођење идеје Ниша као друге престонице Србије има књаз и каснији краљ Милан М. Обреновић. На његову интервенцију, Народна скупшина Србије заседа од 1879. са мањим прекидима све до 1886. године, 1888. организује и одржава Међународни конгрес о виноградарству а 1889. године у Нишу је заседао Свети синод Српске православне цркве. На њему се расправљало о питањима црквене реформе а председавајући је био митрополит Михаило.
Након победе над Турцима и ослобођења оног дела Србије чији је центар управо Ниш, долази до убрзане продаје земљишних поседа који су били у власништву Турака по више него ниским ценама. Укрупњавањем капитала врло брзо се ствара јака окосница будуће нишке и српске привреде у виду поседника бројних трговачко- занатских радњи. Само на простору од Кнежевог двора до Кнегињине чесме (која се налазила на данашњем Тргу Слободе ) 1882. године браћа Адровићи имали су 25 дућана у власништву, Јован Коцић 11, Михаило Терзибашић 10, браћа Адамушевић и браћа Јовановић по 7, Јакуп Мустафић 6, Риста Бојџић и Таско Радојковић по 5 , Гаврило Смиљанић – Јовановић, Ђорђе Радојковић и Спира Јовић по 4 дућана итд. Тако је у власништву 12 лица било чак 93 дућана док је на наведеном потезу укупно било 293 дућана. У ово доба Ниш представља велику пијацу на којој се једнако продају како они производи довежени са Истока, тако и они приспели железницом са Запада. Ту има свега: посредством браће Деља трговци из Рготине нуде брашно из свог вештачког млина , радња Николе Христодула тргује разним врстама гајтана и сукна , радња Панајота Деље продаје првокласну кожарску робу из Аустро-Угарске и Турске , Ђорђе Јанковић нуди шамије калемћарске, златом везене тканине за јоргане и папуче, кошуље, мирис од ружа, брошеве, муштикле, медаљоне, машице за цигаре ’’ и другу цариградску робу’’. Ф. Каниц наводи да је, према његовој процени 3/5 увезене робе из Аустро –Угарске па набраја неке од производа (лампе, гвоздени кревети, сурогати кафе ) али се на нишком тржишту јављају производи из Трста и Ријеке ( кафа и шећер, пиринчани скроб). Трговине Браће Попић и Браће Манојловић су се специјализовале за продају на велико мануфактурне робе, ћилима и галантерије док се , на другим местима, продају по специјализованим радњама гвожђе, порцулан, стакло, хартија, кожа, одећа, оптички производи или ковачки прибор.

Доласком пруге у Ниш, јавља се потреба за развијањем широке потрошње различитих артикала. Мале занатлијске радње се теже су могле да изађу на крај са богатом и пробирљивом клијентелом. Увиђајући велике могућности за индустријски развој , Јован Апел , који је имао ручну пивару у Алексинцу, купио је шест хектара земље и 1884. године саградио пивару. Већ 1886. године Мита Ристић је основао радионицу за прераду памука која ће касније прерасти у фабрику текстила ’’ Митић и син’’ а након Другог Светског рата познатија као НИТЕX.

3. Оснивање првих новчаних завода

Све убрзанији развој Ниша– који је у сваком погледу постајао друга престоница Краљевине Србије – имао је за последицу оснивање првих штедионица. Тако је група нишких угледних трговаца основала 25.новембра 1884. године Нишку акционарску штедионицу. Овај новчани завод није добио своје име случајно. У жељи да искористе добар глас тадашњих окружних штедионица, оснивачи дају овај назив, иако је ова била акционарска банка са уплаћеним капиталом преко продаје властитих акција. Председник управног одбора био је Атила Околичањи (иначе фармацеут) а чланови су били: Ђока С.Нешић, угледни нишки трговац, А.Хармијадис, Дим.Николић, Илија Милетић, Димитрије Ј.Коцић, Карло Матерни, Никола Ј.Јаренди, Стефан Т.Христодуло, А.Печаковић и Михаило Х.Нешић. Председник управног одбора је 1888. био Ђока С.Нешић. Нишка акционаска штедионица почиње да одваја средства за оснивање памучне предионице и већ 1910. године, на седници Народне скупштине Србије, “прочитан је реферат Индустријске секције по молби Нишке акционарске штедионице, која моли да јој се издејствује повластица за предење сировог памука и ткање разних памушних тканина и платна”. На истој седници је одлучено да се захтеву треба делимично удовољити “а тражено земљиште се може уступити бесплатно само ако га буде било”. Тако је Предионица памука почела да ради, као прва у Србији, под руководством А.Абеншоама, иначе члана управног одбора Штедионице, који је постављен за надзорника Фабрике. Предионица је радила релативно добро, углавном улажући “у грађевинске објекте и машине тако да је њихова вредност, само 1913. године, повећана за 6.165 динара” а пред почетак Првог светског рата Предионица је запошљавала преко 100 радника, имала је 6000 вретена и производила је годишње око 50.000 пакета енглеског памука од по 10 фунти.

Треба напоменути да се око Нишке акционарске штедионице окупљају и први нишки масони који ће 1892. године оформити у Нишу ложу ” Немања” чији је први старешина био Ђока С. Нешић. Од истакнутијих чланова, везаних за Нишку акционарску штедионицу, у ”Немањи ” су били Карло Матерни, Спира Калик и Стеван Сремац . Након Нишке акционарске штедионице , 1888. године основана је Нишка задруга за међусобно помагање и штедњу а наредне 1889. и Српско- јеврејска трговачка задруга . У наредним годинама биће основане 1891. Нишка трговинска и прометна банка а са почетком 20. столећа ( 1904.) Нишка банка.

Да би што брже дошле до капитала и обезбедиле својим акционарима што већу дивиденду, неке нишке банке, поред својих редовних, банкарских послова обављале су и привредне послове а најуноснији је био трговина. Тако је Нишка трговинска и прометна банка 1893. године нудила из својих подума квалитетно, очувано и чисто једногодишње бело нишко и врањанско вино. У појединим случајевима се и претеривало а најтипичнији пример је Нишка банка којој је Министарство народне привреде одбило да 1902. године изда одобрење за оснивање са образложењем да у Нишу постоје већ четири новчана завода. Додатна отежавајућа околност за оснивање ове банке лежала је и у томе што је банка , према замисли акционара, требало да обавља чак 15 врста различитих послова.
Српско- јеврејска трговачка задруга је 1909. године набавила машине и основала Електричну столарску фабрику која ће до Балканских ратова ( 1912. ) имати уплаћени капитал у висини од 150.000 динара док је вредност Електричне столарске фабрике и агентурског одељења Српско-Јеврејске трговачке задруге износила 279.520 динара . Као и сви остали новчани заводи, Српско-Јеврејска трговачка задруга је тешко страдала за време Првог Светског рата да би отишла ликвидацију 1921. године.
Постоји још неколико примера улагања нишких новчаних завода у привреду са оснивним задатком повећавања дивиденде својих акционара – Нишка задруга за међусобно помагање и штедњу подигла је Фабрику белих цигала и керамичких плочица а Нишка банка основала је 1910. године Фабрику кожа.

4. Италијани у Нишу

У првом попису становништва Ниша спроведеног одмах након ослобођења града од Турака међу 12801 становником није било ни једног Италијана. Осим Срба, у Нишу су били Турци ( 1168) и Јевреји (906 ). Овај попис има својих мањкавости али се није огрешио о Италијане који ће почети да пристижу са изградњом железнице и отварањем свог конзулата у Нишу. Већ према наредном попису ( 1884.) међу 16178 становника Ниша , који је тада већ у свом пуном сјају друге престонице Србије, нашло се 1025 странаца од чега је било римокатолика 2,69% док се њих 10 изјаснило као Италијани .

Иако у неким подацима стоји да је римокатоличка црква у Нишу подигнута 1883. године, треба нагласити да је те године само добијена дозвола за изградњу капеле док се изградњи храма приступило након пар година. Овај храм, проширен 1925. године, постаће стожер римокатоличке вероисповести Нишког округа. Када се има у виду податак да се боравак Италијана у Нишу везује за изградњу пруге , мало је вероватно да је само њих 10 боравило у Нишу у време пописа који је рађен исте године када је пруга завршена. Свакако је морало да буде много више Италијана који су, на различите начине, били везани за изградњу пруге. Много је реалнија могућност да су поједини радници заснивали породице са локалним становништвом при чему је долазило до процеса асимилације. На овај начин су се, кроз пописе, изгубили бројни Грци, Цинцари, Французи и Аустријанци. Типичан пример за ову тврдњу је управо индустријалац Јозеф Апел који је , након одређеног времена, примивши православље , постатао познат као Јован Апел – Србин, православне вероисповести. За становнике Ниша римокатоличке вероисповести било је прилично тешко очувати верски идентитет у граду који је са великим процентом православног хришћанског живља при чему дуго времена није постојала могућност изградње цркве .

За време свог другог боравка у Нишу ( 1889.), Ф. Каниц наводи податак да је 1887.године од 21056 становника било сада већ 31 Италијана док је забележено 419 римокатолика . Сасвим је логичан пораст страних држављана становника Ниша, града који сваке године добија на привредно- економској снази , управо захваљујући страним улагањима. Сасвим је могуће да је скоро занемарљиво мали број Италијана у Нишу 1884. године узрокован почетком Српско- Бугарског рата ( 1885.). Иако је трајао релативно кратко, нико није могао да предвиди исход сукоба двају држава па је и само тржиште било нестабилно. Тек са стабилизовањем политичке ситуације повећава се број иностраних становника Ниша и југоисточне Србије.

Италијани ће се у већем броју појавити након свршетка Првог Светског рата и оснивањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Краљевина Југославија) у периоду између два светска рата имали су у нишкој трговини и индустрији свакако незаобилазно место. Анастасијевић износи податак да је у Нишу 1925. године било око 3000 римокатолика, од чега је већи број био Словенаца и Хрвата али и знатан број Италијана.

5. Развитак нишке индустрије до Првог Светског рата

Захваљујући пругама које почињу зракасто од Ниша да иду до Румуније и Бугарске, почиње убрзани развој извозних капацитета нишке и српске привреде. Нишки трговци су нарочито усмерени на два тржита – Солунско и Ђеновљанско нарочито када почне да долази до све израженијих српско-бугарских тензија.

У време царинског рата ( 1906.) са Аустро-Угарском уместо да дође до очекиваног гашења српске привреде у Нишу се догађа сасвим супротна ствар. Потиснувши производе који су долазили из Двојне монархије, притом чинећи 2/3 производа на нишком тржишту, створен је простор за сопствена улагања што је више него добро искоришћено оснивањем девет већих или мањих предузећа Тако се најпре оснива 1906. године хидроцентрала ” Света Петка ” у Сићевачкој клисури са два генератора инсталиране снаге до 250 киловата. То је била основица за отварање нових преузећа ( 1907. Фабрика обуће Владимира Димитријевића, 1908. Фабрика за ткање и штампање шамија и марама Мите Ристића, , 1909. Прва Српска фабрика сиришта у праху и течности Ђоке Димитријевића и Електрична столарска задруга Српско- јеврејске трговачке задруге, 1910. Мита Ристић гради ткачницу са 200 разбоја. Исте године основана је и Фабрика кудеље Јовановића и Аранђеловића док Нишка акционарска штедионица оснива Предионицу памука и Електрични млин.) У циљу повећања производње пива, 1910. године је 25 имућнијих грађана купило пивару Јована Апела и основало Пиварско друштво ” Апеловац” а у наредним годинама настају : Циглана и Аутоматски млин Окружне банке (1911.) Фабрика ташни и кофера Држајића и Шурдиловића , Парни аутоматски млин Николе Цветковића и синова, подиже се нова Циглана Јовановића, Живковића и Поповића (1912.)

Као круна свега 1911. године основано је Удружење нишких индустријалаца чији је први председник био Петар Станковић. У Солун почињу да се извозе нишко пиво и брашно из парног млина ”Константин” браће Поповић док је Аутоматски млин окружне банке извозио брашно у Турску.
Догађаји који су након овога уследили – Балкански ратови и Први Светски рат – умногоме су успорили развој производних снага читаве Србије, а самим тим и Ниша и околине. У наредним годинама возови ће српским пругама – или оним што је од њих преостало превозити искључиво тешко наоружање и рањенике.