SENKE ĆELE KULE

Lica:
Milisav, neimar
Sveštenik Gavrilo ili zemodelac Rade , stric poginulog Resavca
(Radnja se događa na poljani oivičenoj topolama, u sumrak. Tu i tamo se vide turske straže kako nešto čuvaju. U pozadini se čuju glasovi mimoprolazećih. Milisav prevrće kamenje, traži nešto, neprekidno gunđajući)

1. SCENA

Milisav (sam sebi,preturajući po hrpi kamenja): Nigde ljudskog kamena, sve se roni i raspada kako ga udariš. Vala je mogao i bolji posao da mi se zalomi od ovog, sve ruke izranjavih- da ti se smuči. Da im Milisav gradi kulu od srpskih lobanja, tako nešto mene ne mož’ da promaši… Bar su tu mogli da nađu normalan kamen a ne ovaj sipar!
( dok on to priča iz njega se pojavljuje krupniji čovek sa torbakom preko ramena, u crnini, zarastao u bradu. Sluša Milisava, koji ga ne primećuje, dok priča. Milisav ga spazi krajičkom oka pa se trgne)
Milisav: Ene- de, prepade me, prijatelju . Koji si ti ?
Nepoznati: Ime mi je Gavrilo, tražim sinovca…Ili šta je već ostalo od njega. Da ukopam šta ima da se ukopa. Kako je tebi ime?
Milisav: Milisav neimar. Oprosti, brate, Gavrilo. Nisam se ja ovoga posla u’vatio zbog…
Gavrilo: Radi što moraš. I ja ću moram.
Milisav: Stani! Turci čuvaju stražu ispod one tamo topole… sad se ne vidi od sumraka, u pravcu moje ruke, nekih dvesta koraka. Pokušala juče jedna majka isto što i ti sad, eno je izdiše na kocu.(krsti se)
Gavrilo: Ne ostavljam ja njima moga Vukašina. Nisam zato doovde potego iz Resave, Milisave, neimaru.
Milisav: Ne kažem ja da im, daleko bilo, ostavljaš bilo šta. Samo sam za ono ”idi mudro, ne pogini ludo”. Turci su sada budni i neće ih ništa sprečiti da omaste i tobom kolac. Sačekaj veče, kada se slabije vidi. Onda, vojska je to. Dovedi im neke žene da ih zabave, ima toga vazdan. Onda ti rešavaj svoj posao, Resavče.
Gavrilo: A do tada?
Milisav: Do tada mi pomozi, ili bar neka tako izgleda onima koji sada jasno vide nas obadvojicu kako eglenišemo. A posao čeka.
Gavrilo: Ovaj posao?
Milisav: Hoćeš li ti živ da vratiš tvog Vukašina u Resavu? Drž’ ovaj kamen i udri po njemu. (nekome dovikuje): Samo malo da se odmorimo, čestiti efendija! Otpadoše ruke! Evo, odmah! (šapatom, Radi) Ako ti se gine, što si dolazio čak ovamo? Da se pridružiš Vukašinu?
Gavrilo ( naglo čučne i uzima kamen pa počne sa tesanjem): Milisave, jesi li oduvek kamenorezac ?
Milisav: Ma kakvi. Bio sam ti ja nekada gazda, trgovac, al’ eto… Što pitaš?
Gavrilo: Umeš da se cenjkaš, Milisave. Ima nečeg cincarskog u tebi.

2. SCENA

( Milisav i Gavrilo sedaju)
Gavrilo: Valjda će da uspeti…
Milisav: Hoće, ne brini. Dao sam Tiosavu novaca i uskoro će im doterati vino i po koju ženu.
Gavrilo: Kakve su to žene što mogu ovde da…(pljune)
Milisav: Eh, kakve. Belosvetske, moj Gavrilo-
Gavrilo: (pljune)
Milisav: -očajnice belosvetske. Više ne znaju ni šta rade a kamoli gde. Opusti se malo, odmori. Trebaće ti snage, čuvaj je i ne rasipaj bez razloga.
Gavrilo: Rekoh ja tebi da si dobar trgovac.
Milisav: Aha. Nego, ti dobro tešeš kamen. Vičan si alatu, Gavrilo, a nisu ti hrapave ruke. Nisi ti oduvek klesao kamen, prijatelju moj. Govori ko si!
Gavrilo: Sveštenik. Bio sam starešina hrama Svetog arhangela Mihajla… srušiše ga Turci. Krenusmo da pravimo novu, ne završismo ali, ja tešem kamenje.
Milisav: Pa kako izgleda?
Gavrilo: Svaki pošten posao Bogu je ugodan.
Milisav: I ?
Gavrilo: Pošao sam za Aleksinac, na pola puta me stiže vest o ovom strašnom udesu pa krenuh da najpre završim ono što mi stričevska krv nalaže.
Milisav: Nego, oče Gavrilo – kad mi već reče da si pop- reci mi nešto što me već dugo muči.
Gavrilo: Kaži.
Milisav: Sve nešto razmišljam – ovaj naš mučenik, tvoj Resavac, Sinđelić što je pucao u džebanu i sve dig’o u majčinu…oprosti, oče…dakle, taj Sinđelić i njegovi drugovi među kojima je, eto, i tvoj Vukašin…
Gavrilo: Da?
Milisav: Gde su oni sada? Mislim, ako ćemo pošteno, onaj Sinđelić se ubio. Zar to nije greh ?
Gavrilo: Ko zna osim Boga? Bog ne voli kukavice. Niko ne voli kukavice. Stevan Sinđelić nije bio kukavica. Bio je prek čovek, hrabar i nemilosrdan megdandžija – sve to jeste bio. Nije bio kukavica i račundžija a što si iskreniji, to si bliži Bogu. Zato verujem da je Stevan Sinđelić sa svojim društvom sada za trpezom Gospodnjom.
Milisav: A greh samoubistva?
Gavrilo: Bio si trgovac. Dešava se da uhvati malo buđi džak pšenice. Šta si tada radio? Jesi li bacao samo taj deo ili ceo džak?
Milisav: Kakav ceo džak, oče Gavrilo? Odaspeš i baciš ono što ne valja a ono ostalo na sunce pa da vidiš kako postane isto sa ostalom pšenicom…
Gavrilo: Lakše se opraštamo od duše nego od džaka sa pšenicom! Eto, sam si dao odgovor. Zar da Bog odbaci sve što je dobro zbog jednog greha?
Milisav: Pravo kažeš.
Gavrilo: Jesu li stražari i dalje na svojim mestima?
Milisav(gleda): Jesu. Daj malo vremena vinu, ceo dan ih je tuklo Sunce, neće još dugo.
Gavrilo: Reče da si nekada bio trgovac. Šta to bi te više nisi?
Milisav: Da ti kažem, što da ne. Svake nedelje karavani s mojom robom išli su do i od Soluna, ka Beogradu i Sofiji. Imao sam kuću čardakliju, prelepu ženu, do Stambola nije bilo takve. Odakle god da sam dolazio, donosio sam joj najskuplje stvari, gizdio je i ukrašavao kao što se ukrašava pašinica. I koliko god da sam kupovao za nju, izgledalo mi kao malo.
Gavrilo(oprezno): Ali…
Milisav: Šta može da bude kad imaš prelepu ženu čiji je muž na putu, na jednoj strani, i drčni mladi asker, na drugoj. Turčin svratio da kupi neke sitnice pa video moju Jelku, Jelče moje, lepotu moju. Najpre pokušao milom i na reč da dobije ono što mu ni po čemu nije pripadalo. Jelka se izmicala, Turčin, postajao sve rešeniji da otme ono što mu se ne da. Otrgla mu se, nasred avlije je cimnuo za jelek. (briše suzu)” Svlači se!”. Moja ga Jela pogledala onim njenim crnim, lepim očima i , iznenada i za Turčina, počela da peva iz sveg glasa onu Ej , stani Ibar vodo, ej, kuda žuriš tako… Stajala i pevala. On iskida košulju mojoj Jelki. Bljesnuše joj grudi na onom Suncu. Jelka dohvati onaj handžar i zabi ga sebi u grudi! Linu krv, pade… Pričale mi posle sluge da Jelka ništa nije osetila, tako se brzo sve dogodilo. Tako me dočekala da je nikad ne zaboravim. Jagnje moje, ona se, oče Gavrilo, sigurno plašila, al’ nije na sebe dala. I umrla je a samo je moja ruka od svih muških dotakla!
Gavrilo: Žao mi je.
Milisav: Bilo bi ti žalije, oče, da si je video. Ja digoh ruke i od trgovine, i od kuće, od svega! Šta će mi život kada nje nema. Opijao sam se danima. Recimo, oče, razumem što ju je Bog uzeo sebi – hteo bolje društvo pa nju onakvu našo. To sam razumeo. Ali zašto da ja sada i dalje bez nje živim, to mi nikako nije jasno. Dok sam se sabrao, dok me prijatelji spasiše od sebe sama, dok se osvrnuh – kuće nema, trgovine nema.
Gavrilo: Pa šta si uradio, crni Milisave?
Milisav: Došao ovde u Kamenicu, kupio malu kućicu sa okućnicom i sad klešem kamen.
Gavrilo: Ne zameri što pitam…jesi li razmišljao da se ponovo oženiš? Mlad si, rekao bih, grehota da ostaneš sam k’o ugarak.
Milisav: Ma i da nisam hteo, morao sam da razmišljam. Nema ko nije želeo da me oženi. Provodadžija na svakom koraku.
Gavrilo: Eto, vidiš. A ti?
Milisav: Šta ja tu mogu, oče Gavrilo? Koju god pogledam, nju vidim. Svaka mi je lepa al nijedna kao ona. To ti je kao da jedeš šećer pa posle njega ni najslađa jabuka ti više nije ono pravo. Jeste sve to lepo al ti si probao lepše i sada ti je džaba.
Gavrilo: Da, da…Šta ćeš, Božja volja (krsti se)
Milisav: To mi ne pričaj.
Gavrilo: Šta?
Milisav: To, za Božju volju. Ne teraj mi, oče, Boga iz srca. Jer, ako je to Božja volja, pitaću te kakav je to Bog koji uzima pravo-zdravo lepo čeljade koje ni mrava nije zgazilo.
Gavrilo: K’o moj Vukašin…
Milisav: Ostavi tu Božju volju i ne pominji je više nijednom nesretniku jer ćeš ga samo oterati od Boga.
Gavrilo: A bog, kao da je i sam rešio da nas sve otera od sebe…
Milisav: A, ne mešaj boga u to. To su srpska posla.
Gavrilo: Misliš Turska?
Milisav: Srpska! Srpska nesloga. Sporili su se oko prvenstva u vođenju vojske Miloje Petrović, Petar Dobrnjac, junak sa Deligrada, Hajduk Veljko i još neki. Sinđelić je sa svojim resavcima bio po strani. Skoro da su imali zauzet Niš, čak su hajduk Veljkovi upadali u Niš i pustošili radnje ali je onda došlo na red pitanje- ko će uvesti vojsku u grad? Ko će biti oslobodilac? Kada više ni oko toga ni drugih važnih stvari nisu uspeli da se dogovore, hajduk Veljko je rešio da napadne Pirot.
Gavrilo: A ostali?
Milisav: Sedeli na brdu i čekali Ruse. Dok su oni čekali na brdu, Turci su dobili pomoć iz Vranja i Leskovca. Tek kada su Turci počeli da se preko noći sakupljaju na ulazu u grad, da se ne vidi koliko ih stvarno ima, tek tada je stigla vest u srpski tabor o njihovoj brojnosti.
Gavrilo: A naši se svađaju i cenjkaju
Milisav: . Da li da napadnu ili ne i ko će da vodi napad?
Gavrilo:E, moji Srbi. E, moj Vukašine.
Milisav: Turci dugo nisu mogli ničemu da se nadaju u ovom boju. Jeste njih bilo četiri- pet na jednog našeg al’ naši su bili na uzvisini. Turci su krenuli su u samu zoru, halačući i dižući strašnu larmu. Naši su tek tada krenuli da se ukopavaju. Tek tada se videlo koliko nedostaju ljudi koji su prethodnih dana pobegli kud koji.
Vest o samom boju hajduk Veljka je zatekla u putu. Nit’mu je bilo da se vraća, nit’ da ostaje. Miloje Petrović je povukao svoje ljude iz bitke tako da su Sinđelićevi resavci ostali sa još stotinak ljudi iz drugih četa. Kada je video da nema gde, da Turci u najveće slamaju odbranu i da pada šanac po šanac, Sinđelić je kresnuo je kuburom u džebanu. Još se ne zna koliko je mrtvih na kojoj strani ali je mnogo.
Gavrilo:Neka im je pokoj duši.
Milisav: E,moj oče Gavrilo, da nismo bili tako nesložni ne bismo se ni junaštvom dokazivali i to je ono što sam rekao Sinđeliću.
Gavrilo: Ti si ga video…razgovarao si sa njim?!
Milisav: Kao sada sa tobom.
Gavrilo: I šta si to ti imao da mu kažeš?
Milisav: Nemoj tako, Gavrilo. Ako te interesuje, reći ću ti: rekao sam mu da se ne junači, Niš neće moći da dobije. To sam znao jer sam im ja odneo glas o silnoj vojsci koja je došla u pomoć iz Leskovca i Vranja. Ako već ne može da dobije bitku, glupo je da gine i druge vodi u smrt.
Gavrilo: A on?
Milisav: On da me ubije. ”Stoko seljačka, majčina vam vaša (da prostiš, tako reče), mi došli do ovde da vas oslobodimo a vi samo da nam što pre vidite leđa!” Ja pokušavaj da mu objasnim sve ono što sam čuo i video, šta sam i zašto rekao, ali ga to još više razljuti. Izdra se na mene: Da si na mom mestu, ti bi pobegao!
Gavrilo: Da si na njegovom mestu, da li bi bežao?
Milisav: Pa… da sam na njegovom mestu… ne bih se ja igrao sa onima koji nabijaju na kolac.
Gavrilo: Milisave!
Milisav: Ja nisam junak, oče, i to priznajem a na sve ovo gledam kao na račun. Ako ne bih mogao da osvojim grad, u ovom slučaju Niš, a vidim da se Turci okupljaju, okolna sela su već u plamenu, ljudi su sluđeni i kriju se kud ko stigne, vojska mi je dugo u blatu i sluđena stalnim svađama nas koji je vodimo – povukao bih se bez razmišljanja. Ima dana za megdana, ako sam živ. Ali mi istu grešku ponavljamo od Maričke bitke.
Gavrilo: Kakvu grešku, šta pričaš?
Milisav: Maričku bitku smo izgubili zbog potcenjivanja protivnika, zbog toga što smo svi bili junaci. Slično je bilo i na Kosovu. Mi nedostatak sloge i pameti, a višak, da prostiš, kurčevitosti i sujete uvek pokušavamo da nadomestimo junaštvom. Al’ nam račun slab.
Gavrilo: To si lepo rekao.
Milisav: Ne znam da l’ je lepo ali je tačno. Možda je sve ovo jedno veliko junaštvo koje ja ne umem da pojmim…
Gavrilo:… i ne umeš…
Milisav: …možda, kažem, jer nisam junak pa i ne znam kako to izgleda. Znam samo da ja to nikako ne bih uradio. Ali, zato ja i nisam Stevan Sinđelić.
Gavrilo: Junaka ili kukavicu čini trenutak, moj Milisave. Čovek koji krene u boj da bi postao junak, prvi pogine ili ono kukavičje u njemu najpre pretegne. Junaštvo i nije ono za šta se priča da to jeste već ono što narod za takvo proglasi.
Milisav: E, sad…
Gavrilo: Junak treba narodu, Mićo, više nego ‘leba. Marko Kraljević uz pomoć vile Ravijojle podmuklo i kukavički,pošteno, brate, kukavički, ubije Musu kesedžiju ” lele mene, do Boga miloga đe pogubih od sebe boljega!”. Sam kaže, ali narod ne priznaje. Narodu treba Marko i zbog toga, zbog te potrebe da imamo ono čega više nemamo, mi pevamo i o kukavičluku kao o junačkom događaju.
Milisav: Nemo’ da mi umotavaš sad, kaži lepo to što misliš da treba da kažeš.
Gavrilo: Kad dođu teški dani, više ti valja tada jedan kurčeviti junak nego cela četa ruskih kozaka.
Milisav: Vidiš, oče Gavrilo, ti si meni sada oči otvorio. Pa ako ti, duhovno lice, tako misliš – šta preostaje nama težacima?
Gavrilo: Zar ti zaista nije jasno da će mnoge majke da uspavljuju svoja čeda pričajući im priču o čegarskim junacima? Zar zaista ne shvataš da se smrću jednih junaka rađaju drugi, u ovom slučaju i brojniji?
Milisav: Ne mislim da će mnoge majke da uspavljuju svoja čeda pričajući im o smrti, niti mogu da zamislim takvu koja njiše detence i tepa mu :” Buji-paji, kad odrasteš da budeš veeeliki junak, pa da te ubiju, pa da se uz gusle o tebi peva!” Majka će da ga sprema za ženidbu, tepaće mu da bude visok, lep (kao i deda što mu je bio!) i pošten. To o majkama. Idemo dalje.
Gavrilo: Ima još?
Milisav: Ima. Za razliku od tebe, ja mislim da će mnogi roditelj da plaši svoju decu ovim što se gradi, mnogi će da kaže svom sinu da će, ukoliko se ne smire i ne budu oprezni u životu, da završi kao resavci. Bojim se da ne postignu Turci cilj i usade ljudima strah u srce. Jer više vole ljudi jadan život, ali život sa nadom, nego smrt iza koje nema neizvesnosti.
Gavrilo: Kada su prijatelji pokušavali da te otrgnu od pića i govorili ti da prestaneš, da li si ih poslušao?
Milisav: Nisam.
Gavrilo: Kao mali, jesi li ikada poslušao ijednu očevu zabranu?
Milisav(smeška se): Nisam, vala, nikada.
Gavrilo: Pa kako onda, Mićo, rode moj, misliš da će druga deca da slušaju zapovesti svojih roditelja? Ja ne znam da ih je iko slušao i još manje znam one koji nisu pojeli batine zbog toga.
Milisav: Daj Bože da si u pravu.
Gavrilo: Znaš dobro da sam u pravu.
Milisav(najednom uozbiljen, pokazuje rukom Gavrilu da sedne na kamen, pogleda uoštrenog negde u mrak): Sedi.
Gavrilo(osvrće se i seda): Šta je? Šta si video?
Milisav: Psst!

3. SCENA

(čuju se zvižduci, jedan kraći i jedan duži)
Milisav: Tiosav! Dobro je, to je Tiosav. (šapatom) Gde si?
Gavrilo: Šta kaže?
Milisav: Žene i vino su učinile svoje. Sada se tamo može neometano prići, Tiosav misli da je najbolje ne ostati dugo jer će početi da dolaze sebi.
Gavrilo: Kao da imaš još nešto da mi kažeš?
Milisav: Imam. Vidiš, tamo nećeš naći cela telesa…Kako da ti kažem, prijatelju… Odsekli su im glave, Gavrilo. Turci plaćali 25 groša ko donese srpsku glavu sa Čegra.
Gavrilo (pognut, posle izvesnog vremena): A gde su im telesa?
Milisav: Ostavili su ih zverima na Čegru.
Gavrilo: Da. (za sebe) Vreme je da se kreće. (glasnije) Znaju li koja je Sinđelićeva glava?
Milisav: Misle da znaju. Turcima niko neće da potkaže. Ne bih da te požurujem al’ ako ćeš da krećeš, vreme ti je.
Gavrilo: Ništa ne vidim. Samo mi pokaži u kom pravcu da idem.
Milisav: Vidiš onu vatricu?
Gavrilo: Vidim.
Milisav: Od nje za jednu šaku udesno ti je ona topola koju si danas video.
Gavrilo: Dobro.
Milisav: E, pa, ispred nje nekih tridesetak koraka. Videćeš i sam.
Gavrilo: Da…’Ajde onda da se oprostimo.
Milisav: Zbogom i srećno. Ako je štogod bilo, ne zameri.
Gavrilo: Neka je i tebi Bogom prosto
Milisav(klekne): Blagoslovi, oče Gavrilo.
Gavrilo:(gleda ga par sekundi pa odlazi u mrak bez blagoslova. Milisav za njim gleda s nerazumevanjem)
Milisav (za sebe): ‘Ajde, srećno poš’o, oče, ti najbolje znaš svoju muku. Mada ne shvatam šta ti je bilo teško da blagosloviš- ono, nisam svetac al’ nisam ni nekrst. (ustaje, otresa pantalone, kreće ka publici) Mada je mnogo onih koji bi se zakleli da sam ovo drugo, čim danas mogu da pravim najružnije mesto za koje hrišćanski svet zna. Koji god bude prolazio kroz Niš psovaće Turke – i mene među onima koji su gradili ovu kulu. Kao da ja radije ne bih da zidam ljudima normalne kuće, ispravljam plot ili podsecam vinograd. Kao da ja više volim sve ono što me je snašlo u mom životu od onoga što je moglo a nije! Nego, lepo ću ja da se predam. Idem kod Turaka da kažem da sam i ja resavac i da neću da gradim ovo čudovište pa onda i da podvalim sudbini – glava kljastog Milisava neimara pored glave vojvode Stevana Sinđelića. Lepo bi izgledalo, a? (zamišlja) Ma, kakvi lepo, to nek’ pričaju drugom!
(otpozadi se čuju koraci, Milisav se brzo spušta na kamen.Nakon kratko vremena na scenu hrupi Gavrilo unezverenog lica)
Milisav: Gavrilo, otkud ti?
Gavrilo (sam za sebe, izgubljeno, u šoku): Video sam ih.Video sam ih. Video sam…
Milisav: ‘Ajd’ polako, crni Gavrilo, polako. (pruža mu čuturicu) Na, potegni malo rakije, priberi se.
Gavrilo ( sve kao ranije, drži čuturicu ali ne pije): Video sam ih. Video sam ih. Video sam ih.
Milisav (pljeska ga po obrazu): Gavrilo, nemo’ sad da mi se gubiš. I iš’o si da ih vidiš, čoveče. Otpij malo. (poji ga čuturicom, osvrće se) Gde si, nesrećniče, ostavio ono po šta si iš’o?
Gavrilo: Sve je tamo. Sve.
Milisav: Znam, oče Gavrilo, da je sve…
Gavrilo( prekida ga): Pusti me, čoveče! Kakav otac Gavrilo!
Milisav: Pa… ti si Gavrilo, sveštenik hrama Svetog arhangela…tako mi, barem, reče.
Gavrilo: Ne veruj svemu što čuješ i ne sudi strogo već prema sebi.
Milisav: Ko si ti? Govoriš kao pop al’ to, kao da oćeš da mi kažeš, nisi. (uzima alat za tesanje kamena) Govori!
Rade ( potpuno mirno i razložno): Ja sam Rade Mikić, zemljodelac. Bio sam pod Čegrom u Sinđelićevoj vojsci a onda sam se pobegao. Kako sam čuo za ono što se zbilo, sna nemam.
Milisav: A otkud ja znam da si ti Rade Mikić? Bio si i pop. Kako da znam da sada zboriš istinu?
Rade: Baš me je briga da ti dokazujem ko sam. Ionako mi je svejedno. Samo da znaš: ako zamahneš tim tesačem, razbićeš glavu Radetu Mikiću, ne svešteniku Gavrilu.
Milisav (posle kraće pauze): I stvarno si pobego?
Rade: Pobegao sam sa ostalima. Jesam. Kada sam čuo ko je sve pobegao iz okolnih četa samo dva dana uoči boja, noge su mi se odsekle. Da ginem, a svi beže!
Milisav: Kako te, bre, nije sramota? Što si me onoliko lagao?
Rade: Hteo sam da saznam sve šta se dogodilo na Čegru toga dana. Ne mogu da… Progoni me.
Milisav( baca tesač): E, baš da ti ne olakšam.
Rade: Zašto me ti mrziš?
Milisav: Zato što me lažeš. Pričaš o o nekakvim junacima i junaštvima…ti, ej, ti! Još malo pa sam pomislio da si neki sveti čovek koji i ne hoda po zemlji nego lebdi nad njom mučenicom. Pa jel’ postojao uopšte taj Vukašin il’ si i njega, nerećnika, izmislio ko i sve ostalo?
Rade: Vukašin je sin mog rođenog brata.
Milisav: Kako ćeš bratu na oči?
Rade: (ćuti)
Milisav: A mene si skoro ubedio da treba biti junak, da je sramota hodati zemljicom a ne biti rame uz rame sa onima čije će glave uskoro i sve da budu u svežem malteru. Ja sam bre, ovako kljakav, već video sebe kako u boju sečem Turcima glave ko kupusove glavice, tako si me dobro ubedio da mogu i da treba da da budem ono što nikada nisam bio. Kad ono tamo ti- leđa! E, moj ti, veliko si ti zlo. A otvorio sam ti se, ispovedio ko pravom popu, rek’o ti ono što se samo Bogu šapuće na uho. Neki đavo me podgovori – ”reci njemu”, pomislih, ” on je Božji čovek, posao mu je da sluša tuđe priče, kakve god da su. A ono prevarant!
Rade: Čekaj, Milisave…
Milisav(zajedljivo,besno): Šta je, nema više ” Mićo, rode”, izduvao si se ko svinjska mešina! Ni u šta nisi siguran, ne ubeđuješ me i ne čitaš lekcije, a? Usr’o si motku, je li?
Rade: Dobro, Mićo, imaš pravo…
Milisav(prgavo): Otkud tebi pravo da mi daješ za pravo? Ti i ja nismo isto.
Rade: Koja je razlika?
Milisav: Ja u boj nisam iš’o jer sam kljakav, nit’mogu da potrčim, nit’ ljudski da se bijem a ti se, fala Bogu, zdrav te možeš al’ ne smeš. A to je velika razlika.
Rade: Aman, Srbine, shvati me! Noćima ne spavam…
Milisav: To si već rek’o.
Rade: Ne znaš kako je kad san nemaš, ni leb ti se ne jede, voda ti se ne pije, nikud ti se ne ide a nekud moraš jer znaš da stajanje ništa ne rešava. Prolaze ti kroz glavu likovi onih koji više nisu u životu, zovu te i prosto poželiš da im se pridružiš i jednom završiš sa ovakvim životom. Najlakše je da sudiš!
Milisav: Znam kakav je to osećaj, zaboravljaš, pričao sam ti malo pre. Znam kako je kada ti najdraži promiču ispred oči, čini ti se možeš da ih dohvatiš a ono pričina.
Rade: Oprosti što sam te slagao, morao sam.
Milisav: Što si morao?
Rade: Da sam ti odmah rekao ko sam, raspalio bi po meni kao što si sad. Možda bi me i prijavio kod Turaka, ne znam, nikome ne piše na čelu kakav je.
Milisav (skida kapu): Čitaj- piše li na čelu da mrzim da me lažu? (vraća kapu na glavu) Mrzim da me lažu, upamti. Nisi morao da me lažeš nego je to kod tebe tako…
(tajac od nekih pet sekundi, svako u svojim mislima)
Rade: Molim te, oprosti.
Milisav: Nemam ja šta tebi da praštam, nisam ja Bog! Pa da nisi klisnuo ko zec možda ja sada ne bih ni bio u ovom poslu, junačino!
Rade: Dobro.
Milisav: Jel’ bio veliki zort kao što sam čuo?
Rade: Znalo se da će Turci da dobiju pojačanje od deset hiljada vojnika iz Leskovca i Vranja. Sa jedne strane to, sa druge Vožd zove iz Šumadije da se vratimo, previše smo razvukli vojsku i lak smo plen svima. Zove Karađorđe, preti, al ti ne znaš kad Hajduk Veljko i Sinđelić nešto naume…tu povratka nema.
Milisav: Znači, Vožd nije ni bio da se Niš oslobodi?
Rade: Morao da raščisti problem sa Turcima u Mačvi i oko Beograda, da mu ne udare za leđa. Prema planu, trebalo je da se srpska vojska dobro utvrdi u Šumadiji, pa da onda oslobođa srpske gradove. Kada je Turska objavila rat Rusiji i Srbiji, srpska vojska je nedovoljno pripremljena krenula iz Šumadije u četiri pravca: prvi prema Sandžaku, predvodio je sam Karađorđe sa željom da bi se spojio sa crnogorskom vojskom Petra Prvog. Drugu grupu, sa zadatkom da dignu prekodrinske Srbe, vodili su Sima Marković u pop Luka Lazarević. Treća je bila naša grupa a četvrtu je vodio Milenko Stojković. Ona je na Dunavu trebala da se spoji sa Rusima.
Milisav: Što znači, ako te ja sada dobro shvatam, da bi Niš došao na red za godinicu- dve.
Rade: Tako nekako.
Milisav: Otkud to da Miloje bude ispred Dobrnjca?
Rade: Ne pitaj… Miloje je ušao Karađorđu pod kožu, ovaj se ponadao da se u njega može pouzdati kao u svog čoveka i eto…
Milisav: Znači, Miloje je izdao Sinđelića?
Rade: Jeste.
Milisav: Vidi sad koliko je to blesavo: Miloje i Dobrnjac se preganjali oko toga ko će da vodi vojsku, Karađorđe presekao, svi se izmakli uključujući i hajduk Veljka Petrovića a pogine Stevan Sinđelić, izdan od svih!
Rade: Čuo sam da je Karađorđe bacio u tamnicu Miloja Petrovića. Besan je i na Ruse što su zakasnili.
Milisav:Pa što ne utamniči Ruse ? Ne postoje Rusi radi nas, već mi postojimo radi sebe. A Miloju i ako skine glavu, neće da vrati mrtve! Imaće samo Miloja manje.
Rade: E, sada Turci haraju, svete se…
Milisav: Znam, eno se oblaci viju od Ražnja nadole kao sigurni putokazi srpske sloge.
Rade: Čudno se osećam.
Milisav: Nemaš zašto. Ja ću da spavam. Spavaj i ti. (leže) A ti– pravac niz put (pokazuje mu), ne možeš da promašiš, mada je bolje da se držiš ivice šume.
Rade: Ja bih da ostanem, još ne znam gde ću.
Rade:Dobar si ti čovek, Milisave.
Milisav (hvata ga san): Nemoj samo da me hvališ, to mi odma’ postaje sumnjivo i onda razmišljam ”Što li me ovaj fali?Da mi ne zakoka nož u leđa? Il’ će nešto da traži? ” Zašto me ti sad fališ?
Rade: Onako. Stvarno onako, ne tražim ništa, ne ubijam u snu.
Milisav: Ajde da ti poverujem. Mada, zna se, ko izda jedanput – svaki put će…
( vrlo brzo se uspava. U daljini se čuje lavež pasa i udaljeno kukurikanje.)

4. SCENA

Rade: Izgubio sam svaki mir. Kada sam se malopre kroz mrak prikradao ka glavama svojih drugova, kolena su mi drhtala da sam morao da legnem na zemlju. Nečista savest samo me je gonila napred u mrak, što pre do njih. Nadao sam se da će užas u meni ustuknuti pred užasom onoga što ću da vidim. Da će veći strah da pobedi manji i da će me ovaj napokon napustiti, tome sam se nadao. Ali zalud. A onda mi je ruka udarila u nešto meko. Strah me potpuno oduzeo a onda sam nasumice pipajući napipao nešto vlažno, pa nos, pa uvo, oko…

5. SCENA

Milisav(probuđen iz sna, skoči): Šta se dereš? Turci ako su pijani nisu gluvi.
Rade (kao u bunilu, vadi kesu iz pasa): Evo.
Milisav: Šta ‘oćeš sa ovim parama ?
Rade: Da platim onom Tiosavu trošak. Toliko mogu.
Milisav: Sa par groša da kupiš miran san? Pa ti svoju savest ceniš manje nego Turci jednu mrtvu glavu. Kakvi! Tebe tek čekaju plaćanja…
Rade: Zašto si toliko zloban?
Milisav: Glave tvojih drugova biće u kamenu, da plaše ljude ili im ulivaju snagu, kako kome. Treba stegnuti želudac za tu vrstu posla.
Rade: Pa možeš li?
Milisav: Moram! Činiš ono što moraš jer druge u životu i nemaš. Inače ode glava.
Rade: Ode glava?
Milisav: Sve zavisi kakav ti je račun.
Rade: Misliš, kakav je tvoj račun?
Milisav: To. Recimo, ti si u mraku dotakao nečiju odsečenu glavu, možda baš i Sinđelićevu, i uplašio se od nje. A ja ti kažem: možda si dotakao mošti budućeg sveca. A možda su sve ove glave svete!
Rade: Svetac! Onomad si me pitao zar to nije samoubistvo, bogohulni čin a sad- svetac!
Milisav: Ko bi ga znao? Sve je moguće kada je savest čista.
(pevci udaljeno kukuriču. Blizu se čuje zavijanje slično vukovom. Rade se maša batine koja leži naslonjena na kamenje)
Rade: Šta je ovo ?
Milisav: Vuk ili šakal. Mnogo bi značilo da imamo vatru.
Rade: Zašto?
Milisav: Zato što vuk, ma koliko bio gladan, ne prilazi svetlu i vatri. Daj da skupimo što više kamenja, ali ako dođu u čoporu, to nam neće pomoći.
Rade: Da pokušamo da bežimo?
Milisav: Ti samo misliš kako da bežiš?
Rade: A ti bi da ih čekaš da nas rastrgnu?!
Milisav: Ne brini. Neće oni ni doći ovde. Privukao ih je miris krvi pa će najverovatnije…tamo…
Rade: Tamo? (gleda u pravcu gde su glave) Neće valjda… e vala, neće! Idemo!
Milisav: Red je na nas kljakave da se pokažemo.
Rade: Juriiiiš!
Mrak.

6. SCENA

Milisav: More, da mi je noga zdrava, jurio bih ih do sudnjega dana!
Rade: Razbežali se, skotovi.
Milisav: Nema zajebancije s nama, junačino, i oni su to osetili, kad su uspeli da pobegnu pre tebe! Kljakavi Milisav i kukavica Rade oteraše vukove!
Rade: Vidi, Milisave…
Milisav: Oj?
Rade: …uskoro će zora i ja ću krenuti svojim putem. Trebalo bi da ti i ja nešto raščistimo.
Milisav: Znači, ipak bežiš!
Rade: Slušaj ti, Milisave,neimaru! Ni ti ni ja nismo bili u ovoj bitci, svako iz svog razloga. Ja sam ti svoj razlog rekao, ti meni svoj nisi – i ne interesuje me, bitno je da ga ti znaš. Nemoj samo da se lažemo i da pričamo kako kljasti ne ratuju jer ću onda da te pitam za Stanka hajduk Veljkovog, Tomu Zeke Buljubaše, Milojevog Stanišu i još mnoge druge o kojima se i pesme pevaju. Dakle, nismo bili tu i ja tebi ništa ne prebacujem a ti, bre, nikako da sjašeš. I to što sam ti ljudski, kao Srbin Srbinu sve priznao. Šta još hoćeš od mene ? Reci mi dok sam ovde i dok možeš sve da mi kažeš.
Milisav : Do ovde si mi došao! (pokazuje na vrat) Te ovaj si, te onaj si, pa kao ne mož ‘ da spavaš otkako si pobego i ostavio drugove. Kud sve to, tu mi još mrsiš – ti, zdrav k’o dren! – što ja nisam bio ovako kljast u borbi!
Rade: Pa zašto nisi bio u borbi?
Milisav : Ceo život od vas zdravih trpim zajebavanje – te ne smeš, Milisave, u hajku na vuka ili medveda pa si kukavica, ne smeš na Turke, Milisave, opet zato što si kukavica, ne zato što ne možeš da potrčiš ni dvaes metra…
Rade: Zašto nisi bio na Čegru ?
Milisav (najglasnije): Slušam vas tako i pitam se kada ćete da prestanete, imate li vi srca, bre, ili ste od soli napravljeni. Dokle ćete više, majčina vam vaša!
Rade: Oćeš da mi kažeš zašto nisi bio na Čegru?
Milisav: Oću da ti kažem! (umorno)Reći ću ti i to dobro da upamtiš, Rade: potpuno si u pravu. U svemu što si rekao si u pravu.
Rade: Ej…
Milisav: Očiju mi. U tvojoj sramoti sam prepoznao svoju, tvoje priznanje me je porazilo jer se slabost lako prepoznaje. Dobrih desetak godina živim kao stoka i tako se osećam. Klešem kamen, okopavam lojze, potučem se gdegod da isteram gorčinu iz sebe i to mi je život…A onda dođeš ti, em zabrljao, em priznaješ! Daj, rekoh, da mu se naplatim za sve što nisam uradio – ili što jesam. A ti si čudna neka sorta, trpeljiva sve do sada. I, eto…
Rade: Tako, znači.
Milisav: Tako, Rade. Što bih te lagao. Oprosti, brate.
Rade: Neka ti je Bogom prosto. Da smo savršeni, bili bismo sveci.Ovako, samo ljudi.
Milisav: Gore nebo, dole zemlja a ti muku muči i živi sa njom kako možeš i koliko moraš. Moraćemo da živimo sa onim što smo učinili a nije trebalo i, još gore, onim što je trebalo učiniti a nismo. Tome nema leka i to važi za sve- kukavice i junake, kljaste i zdrave. Sa tim saznanjem ćemo da ležemo i da se budimo sledećeg jutra.
Rade: Zar baš svi?
Milisav: Svi, nema izuzetaka.
Rade (užurbano): Moram da idem, skoro da je svanulo.
(grle se i pozdravljaju, kreću svako na svoju stranu. Nakon par koraka Milisav zastane, okrene se)
Milisav: Rade?
Rade (okreće se): Kaži.
Milisav: Nego, reko’ li ja tebi da me ne lažeš?
Rade: Šta je sad?
Milisav( jednoličnim glasom, fiksirajući ga u oči ): Nemoj da me lažeš. Ne laži me.
Rade(zbunjen): Ne lažem te…
Milisav: Ne laži me, ej, treći put ti kažem. Gde ćeš kada ni tamo sna nećeš imati?
Rade: Negde, valjda…Šta ja znam….nemam gde da odem a pobego bih što dalje od sebe. (plače) Ne mogu više ovako,Milisave, ne mogu!
Milisav (počinje da ga miluje po kosi): Znam. I šta još to oćeš da mi kažeš ?
Rade: Trudim se da budem jak, sve se nadam doći će san a njega nema.
Milisav (neprestano ga milujući): A san nikako neće, a ?
Rade: Neće, kao da se izgubio (jeca) Kao da ga nikada nije ni bilo, ne sećam se kad sam poslednji put sklopio oči. Razum mi se muti, sramota me da pričam drugima ono što ti znaš, srce oće da mi pukne,bre! Ne mogu pa ne mogu da zaspim! Zaboravio sam kako je kada Sunce stvarno sija, kada se čovek iskreno i od srca smeje, šta biva kada si sa ženom i kakav je ukus jabuke petrovke pred kućom. Sve mi gorko, utonulo u mrak, grudi me stežu a sve što pojedem ima ukus peska! So mi je obljutavila a onda – čemu život ?
Milisav (grli ga oko glave koju pritiska uz svoje bedro): Pričaj, Rade, pričaj.
Rade: Ne mogu više ovako. Ne mogu (sve sporije i pospanije): Ne mogu više da idem svetom ko nesmajnik…nikako mi ne uspeva… ne mogu… da zaspim…(još nešto promrmlja pa zahrče.)
Milisav (spušta mu glavu na kamen): Dobro je da si dao duši malo mira. Bože, a Ti ne cepidlači: ako već mora, nek ide na moju dušu (krsti se.Čuju se petlovi) A ti, Gospode, čuj ovo. Nisu ljudi od kamena iako se čine da jesu, iako bi najvoleli da su tvrdi i jaki ko kamen, pa se i upinju da tako i zaliče al nisu. Čovek je ko trava, povija se kako dune vetar. Topole pucaju po sredini, hrastovi se vade iz korena a čoveku se srce okameni ako poželi da se baš usprotivi svoj onoj sili, svom onom strahu u sebi. Jer strah je ljudskiji od junaštva. Vidi ovako, Bože:ono što će se danas raditi i napraviti biće trebalo bi da bude na strah Srbima. Molim te, Bože, učini da to bude onaj Sinđelićev hitac u džebanu zbog koga će cela Srbija i sve Srbije na čelu sa Nišlijama i Resavcima da se hrabre i diče te da jednog dana eksplodiraju po Turskoj carevini. Ja ću danas da pravim zidove u koje će Turci da zazidaju glave junaka. Učini, Bože, da se ove glave posvete i ne uzmi mi ovaj posao u zlo. Razumi me barem ti. Amin.

(gubi se u dubini pozornice.KRAJ)

PREMIJERNO IZVOĐENjE 30.5.2009., MALA SCENA NARODNOG POZORIŠTA

 

NA KROVU

LICA:
Jovan, krojač
Ilija, sveštenik
Nikola, vojni penzioner
Petar, prodavac sira i rakije
Vesna , devojka na rolerima

MESTO DEŠAVANjA:
Jovanov stan za vreme bombardovanja 1999.

JOVAN (hramljući po sobi traži nešto): Ma gde je sad kog vraga ? Tu sam ostavio, na polici, do posude sa šećerom…E-e, starosti , teška bolesti. Samo mi je još ovo falilo …(spolja se iznenada začuju sirene koje označavaju vazdušnu opasnost) Ajde, ajde, dugo niste…(gleda na zidni sat) Tačno na vreme. Prema njima možeš sat da navijaš (zvoni telefon, Jovan se javlja gunđajući) Da? Ti si , Milice ? Nisam gluv, čuo sam sirenu.Ma neću da silazim, ne dolazi u obzir…Čekam da dođe Ilija. Nego, dobro da si pozvala, nigde ne mogu kafu da nađem a stajala je….ti si je uzela? A imamo li neku rezervu ? Gde ? Aha, dobro, evo je… Neću!Neću u sklonište! Poljubi mi unuke(tresne slušalicu) Samoživa ova omladina! ( zvono na vratima )
GLAS SPOLjA : Komšija Jovo, u podrum! Sad će da bombarduju gde im padne na pamet!
JOVAN Idi ti , komšija sad ću ja. ( za sebe, kada su se zatvorila vrata) Jeste , nemaju preča posla nego da gađaju Jovu Šnajdera. Sedi , tako, u onaj «Avaks» neki Amerikanac , neki tamo iz Teksasa sav srećan što nije u onoj njihovoj pustinji gde je samo pesak i nafta, sedi i razmišlja: Dugo nisam ubio nijednog šnajdera , daj da skinem sa vrata onog Jovu! I možda se on sad baš naginje da kroz one naprave vidi šta radim (prilazi prozoru, pokazuje lakat) Na, Amerikanac!
( neko lupa na vratima)
JOVAN: Ko je ?
GLAS: NATO, moj bato!
JOVAN: Ilija! (otvara)
ILIJA : Čedo moje, rabe Božji Jovane, padni mi na grudi ! (grle se) Kada sam video da su vam isključeni liftovi, a ti pritom na dvanaestom spratu, rekoh sebi : Ovog puta ti je stvarno došo crni petak!
JOVAN : Au, pa ti si sigurno premoren ?
ILIJA : Ma ne, samo da nahvatam vazduh… a i noge mi nešto klecaju.Ubi me godina proizvodnje…
JOVAN: Sedi, sedi… Da te pitam hoćeš li čašu vode….
ILIJA: Daj!
JOVAN: …suvišno je – popovi ionako ništa ne odbijaju!(daje čašu vode) Pa otkud ti ? Obilaziš parohiju ?
ILIJA: Strme ti ove stepenice… Kakvu crnu parohiju, došao sam tebe da vidim. Najpre da proverim jesi li živ pa onda sve ostalo.
JOVAN: Je li, Boga ti, otkada se ono nismo videli ?
ILIJA: Od sahrane Pere Krstića Pacova, Bog da mu dušu prosti.
JOVAN : Da, da…Pera Pacov…bio je dobar čovek sa ružnim nadimkom.
ILIJA ( briše se maramicom): Nego, da ostavimo mrtve da mrtvuju – gde su ti deca ?
JOVAN : Na vikendici. Hristina je prekjuče otišla sa mužem i decom a danas im se Dragan sa malim Vasilijem pridružio. Znači , na sigurnom su.
ILIJA: A snajka ?
JOVAN: Mnogo si izlapeo. Treću godinu ti već pričam da se Dragan razveo i ti nikako da upamtiš…
ILIJA:Nije valjda ? Ne pamti se ono što se neće…
JOVAN: Kako tvoji ?
ILIJA: Bogu hvala dobro. Baba i ja lagano poboljevamo, unuci pobegli u Australiju i Ameriku, oba sina na ratištu…dobro je, dobro .
JOVAN: Kud dobro, Ilija ? Šta je u celoj toj priči, prijatelju moj, dobro ?
ILIJA: Živi smo, Jovo…Svi smo i živi i zdravi, Bogu hvala, a to je najvažnije, sve ostalo se sredi..
JOVAN: U pravu si.
ILIJA: Nego, šta je sa našim vojskovođom ? Viđaš li ga ?
JOVAN : Nikolu ?
ILIJA: A koga drugog ?
JOVAN : Pa nisam dugo. Pravo da ti kažem i izbegavam da sa njim dugo razgovaram , odmah počne o politici. Znaš i sam kakva su penzionisana vojna lica. A ja onda ćutim jer se dugo znamo, nije da sa njim pričam o politici.
ILIJA : Čuo sam da je išo da se prijavi u dobrovoljce ali ga vratili. Rekli mu: ‘’ Gospodine , idite kući. Ako toliko zatreba da i vas moramo da ubacimo u popunu redova, onda smo već izgubili rat!’’
( kucanje na vratima)
JOVAN : Napred!
GLAS: Hvala , komšija, žurim ! Požurite u podrum, upozorili su nas da smo moguća meta ! Požurite, komšija! ( zatvaraju se vrata)
JOVAN: Sad ću, samo što nisam!
ILIJA: Koji ti je ovaj ?
JOVAN: Ma uplašena duša…Stalno beži u podrum ko da je tamo sigurno.
ILIJA: A ti, jel silaziš?
JOVAN: Bože sačuvaj ! Zamisli da stvarno pogode zgradu pa te posle vade ispod ruševina… Ovako, gineš na licu mesta bez neke naročite muke pa Bogu dušu…
ILIJA: E , za to sam već ja nadležan.
JOVAN: Za šta ?
ILIJA: Pa to oko Boga i duše, to ne ide bez mene.To je moja nadležnost. Kada ja otpevam «primi, Gospode, u Carstvo tvoje raba tvojego…» tek onda si dobio kartu u jednom pravcu. Tu nikakva veza ne pomaže.
JOVAN: I to što kažeš. Može rakijica?
ILIJA: Samo se bolesni pitaju a ja to nisam. Šljivovica ?
JOVAN: Lozovača. Sam sam je pravio.
ILIJA: Onda više ništa ne pitam. Sipaj!
JOVAN : Živeli
ILIJA: Živeli ( kucaju se )
JOVAN : A dušmani vrat slomili.
ILIJA: Amin.( piju) U , dobra ti ova!
JOVAN:Nego šta! Šta misliš, dokle će ovaj rat ?Šta smo mi Srbi toliko Bogu zgrešili ?
ILIJA: Ne znam, ništa ne znam. Samo trčim po groblju, pomažem mlađima…Nisu navikli na ovoliku nesreću pa su i oni sluđeni, radije bi da venčavaju nego da ukopavaju, pa im se zaveže jezik baš kad ne treba. A ljude i u ratu treba dostojno ispratiti na onaj svet.
JOVAN: Ma nema nešto aviona , obično su tačni ( priđe prozoru) Što li kasne ?
ILIJA: Ne sekiraj se, dolaze oni tačno na vreme (prilazi prozoru.U tom trenutku se čuje tresak) Evo ih! (još jedan tresak) Sveti arhanđeli Mihailo i Gavrilo, mačem ih oborite kad mi nemamo čime!(krsti se) A piloti nek prežive ali mi malo da ih izdevetamo.
JOVAN:Ma ko da preživi ? Nema! Siđite, kurve, pa da se pogledamo u oči, ko ljudi ! Jao, što nisam mlađi!
ILIJA: Da se mi pomerimo od prozora .
JOVAN: Što , velika šteta bez nas?
ILIJA: Ne nego znaš kako kaže naš narod « Idi mudro, ne pogini ludo!» Daj Bože da nema mrtvih.
JOVAN: Daj Bože! ( sedaju za sto) I to mi je neko junaštvo – popeo se na deset iljada metara pa te odozgo gađa u glavu. Ti ga vidiš koliko i bilo koju zvezdu na nebu a on, pomoću kompjutera, gleda da l da zakuca bombu pet ili deset santimetara od tebe. I baba Božana može da bude takav junak, samo da joj se ne pomešaju dioptrije.
ILIJA: Zato više i nema junaka. Šta će mu junaci kada ima rakete kojima prebacuje Atlantik, kada neki snajperista, inače zadnja bagra i probisvet, može da te skine ko glinenog goluba sa tri kilometra ? Kad malo bolje razmisliš, u takvim uslovima je i glupo biti junak.
JOVA: More, sve bih ja njih…
ILIJA( prekida ga): Nego, imaš li ti kafu, blago meni ?
JOVAN: A da, evo sad će kafica. Pićemo gorku, nema nigde šećera.
ILIJA: Nećemo gorku nikako! Dosta mi je gorkih stvari…Doneo tebi tvoj čika popa šećera ( vadi iz džepa mantije kesu) Nek ide život, kažem ja sebi, za pola kile šećera!
JOVAN: Pa da, ako vi popovi nemate nešto to i ne postoji .
ILIJA: Ma šta si se navrzo na popove ?
JOVAN: Hoćeš da ti kažem zašto ? Hoćeš ?
ILIJA: Olakšaj duši, čoveče.
JOVAN: Možda si baš ti osoba koja i treba da čuje. Znaš i sam – kršten sam u istoj ovoj crkvi kao i ti, venčao se i krstio decu , slavio sam celog života kako treba a onda mi umre Bosiljka, Bog da joj dušu prosti.
ILIJA: Bog da joj dušu prosti.
JOVAN: Ti si tada bio bolestan i pozvao sam drugog sveštenika. Otpeva on sve što je trebalo, ja ga povučem za rukav – možete li , oče, malo da sačekate sa novcem, trenutno nisam pri novcu…Kad ti se on razljuti: «Da sam znao da si takav, ne bih ni dolazio!» Razvika se on, osramoti me. Uzajmio sam i platio mu sutradan.Više nisam nogom stupio u hram Božji.
ILIJA: To mi nikad nisi rekao. Zašto ?
JOVAN: Zato što nije važno. Tu ništa ne možeš da promeniš…A , evo, stigla kafa !
ILIJA: Jel ti ovo neko kuca ?
JOVAN: Ne…(osluškuje) Ništa se ne čuje.
ILIJA: Ma, siguran sam ( čuje se kucanje) Evo!
JOVAN: Verovatno opet ona budala.(prilazi vratima.Viče) Neću da silazim…(otvara.Na vratima Nikola- krupan, koščat starac sav zadihan)
NIKOLA: Zdra… zdravo
JOVAN: Nidžo, otkud ti? Ajde, uđi, baš te nešto spominjemo.
NIKOLA: ” Spominjete”! Što ljudski ne kažeš da me ogovarate…More, ljudi, u ovim godinama veća opasnost po nas su strme stepenice i pokvaren lift nego NATO avijacija!
ILIJA: Strme stepenice , a ?
NIKOLA(odmahne rukom): Strme ? Ko da sam planinario !
ILIJA: Znam tačno kako ti je.
JOVAN : Pa dobro, Nikola, šta radiš ovih dana ?
ILIJA: : (dodaje Nikoli čašu vode) Osveži se malo.
NIKOLA: Ma, ovo je ludo! Otišo sam da se prijavim za dobrovoljca, ceo život sam školovan za ovakve gluposti pa kao nešto i znam, kada me oni lepo vrate. ”Hvala Vam što ste se javili”, kažu mi u komisiji,” ako bude potrebe , zvaćemo”. Čekajte, sad se pobunim i ja, što ne gurnete nas starce u prve redove , sačuvajte mlađe kolko se može, ima vremena za dokazivanje…Jok, bre, još mi se slatko nasmejaše u lice.
ILIJA: Ne da ti se da budeš kosovski junak, da te pominjemo svakog dana.
JOVAN: Jezik pregrizo, Ilija.
ILIJA : Što, bar bi ga po lepom pominjali za vjeki vjekova.
NIKOLA: Pa kad već oćeš tako nešto, što im se ti ne postaviš na crtu ? I tebe bi pominjali po dobrom dok traje ova zemaljska kugla a inače si, po prirodi stvari, bliži Bogu…Ako ga ima…
JOVAN: Čekaj, bre, stani… Zna li se šta su bombardovali, Nidžo ?
ILIJA: Ima li žrtava?
NIKOLA: Po detonaciji bih rekao da su gađali severni deo grada. Fabrike, razume se… A ne znam ništa drugo, i ja sam gledao glavi mesta. Nego, nešto miriše…
JOVAN: Kafa!!! ( otrči do kuhinjice) Iskipela!
NIKOLA: Kažem ja, nama više i nije potreban NATO, sami se sređujemo. Stavi i meni kaficu…Slađu !
ILIJA: Čekaj, pa ti si šećeraš ?
NIKOLA: Jesam. Al znaš šta ? Nek nosi sve mutna Nišava. Ceo život pijem gorku kafu pa mi posle krivo što mi je sve u životu gorko i mukom stečeno. More, daj slatku, pa makar bila i zadnja.
JOVAN : Nisam lud! Šta posle ja da radim ? Ti bi da odabereš sebi smrt a meni život ? Ne može, prijatelju. Ne može.
ILIJA: Uključi TV ili radio da vidimo gde je ovo bilo …
NIKOLA: Nemoj.
JOVAN: Što bre ? Da vidimo šta se dešava…
NIKOLA: Nemoj, molim te.
ILIJA: Šta ti je, bre, pukovniče? Strah te ?
NIKOLA: Ne mogu više da gledam. Od Slavonije preko Krajine i Bosne do Kosova i Metohije, samo me prate leševi, iskežena lica, raskasapljena telesa, plastični džakovi…Ne mogu više. Vi ih okupate, opojete , ukopate i završili ste posao. Sve čisto, sve uredno….Ne mogu. Popustili živci, valjda.
JOVAN: Dobro, nisam gledao ni pametnije stvari. ( podelio im je šoljice kafe i rakije, seda za sto ) Dobrodošli mi u kuću , prijatelji ! Živeli!
SVI ( kucaju se) Živeli !
JOVAN: Bože, siguran sam da si Srbin…
ILIJA: Čekaj, Jovane…
NIKOLA: Ne prekidaj ga. Nastavi Jovane!
JOVAN: …pa ti se i obraćam kao Bogu i kao Srbinu. Nećemo, Bože naš, još da pomremo, još nam nije red a mi ne bismo da se guramo. A da bi me razumeo potpuno, kao Srbinu ti kažem – nećemo da mremo za inat. Čuvaj Bože Srbiju!
ILIJA I NIKOLA: Amin.
(kucaju se i piju. Zvoni telefon, Jovan se javlja)
JOVAN: Da ? O , Hristina , ti si !
NIKOLA: Šta li sad oće ?
JOVAN: Bogu hvala, dobro… da, da… Jeste, Hristina , tu je… evo sad će…(pruža Nikoli slušalicu)
NIKOLA: Da ? Dobro, dobro…Dobro, rekoh…Ako nađem, kupiću (spušta slušalicu) Ako nađem kore za pitu da joj kupim kilo. Ko da ne zna da je rat.
JOVAN: Za žene je svaki dan rat. Ni njima nije lako, moraju da nas iznahrane, iznapoje, istrpe takve kakvi smo…Nije lako.
ILIJA: Nije. Nego, kako je Hristina?
NIKOLA: Kao i sve žene njenog doba . Sada je malo zaplašena ovom situacijom ali , srećom, tu su komšinice i gledanje u šolju. Koliko da prođe vreme…
ILIJA: Znaš, Nikola, ti si klasični dokaz tačnosti one srpske poslovice da najbolju jabuku uzabere najviši, ne najbolji.
NIKOLA: Molim ?!
ILIJA: Nemoj da me moliš, nisam ja episkop. A nemoj ni da se ljutiš jer ti ja ovo nisam rekao pred nekim ko te ne zna, niti ti je ovo rekao neko koga ti ne znaš. Ceo život smo zajedno, mislim da imam prava da ti toliko kažem. Kad malo bolje razmislim, ja sam uveren da si osvajao devojke, pa tako i Hristinu, onim svojim polutajnim sastancima i večitom pričom o poštenju.
JOVAN: Stvarno, bre, Jovo, ne mogu da se setim kada ti to nisi bio na onim tvojim sastancima …
NIKOLA: A ja sam se pravio ceo život blesav, trudeći se da ne pokažem da znam da vam se obojici svidela Hristina.
ILIJA: Ma šta pričaš ?
JOVAN: Pa ja baš i nisam nešto…
NIKOLA: Ne pravite se sada i vi blesavi. Video sam ja kako je merkate i pogledao svoje šanse protiv vas – s jedne strane , Ilijin otac, čika Toma, uživao je veliko poverenje čaršije i njega preneo na sina. Sa druge, Jovo, ti si već radio u krojačkoj radnji svoga oca.
JOVAN: I šta onda ?
NIKOLA: Onda sam ja stupio u Partiju, koristeći sve ono što takvo članstvo sobom donosi.
ILIJA: To sad ispada da si zbog Hristine otišao u komuniste ?
NIKOLA: Upravo tako. A Hristina je uvek toga vredela.
JOVAN: Pa , prijatelju, malo si se prevario. Ti bi Hristinu svejedno dobio, bez obzira na Partiju.
ILIJA: Otkud ti sada to ?
JOVAN: Od nadimka, Ilija. Od nadimka. Kod Srba je nadimak drugo ime a često zamenjuje i ime i prezime pa se ljudi prema njemu i određuju. Šta misliš, kako je bilo koja devojka mogla da se odluči za Jovu Ćopu, kako su me još tada zvali, ili za Jovu Trofrtalja ? Tu je i Ilija bio bez šanse kao Ilija Mantija, Ilija Masnobradi i tome slično. Jedino ti, prijatelju, tada nisi imao nadimak.Kod komunista, a i svake druge vlasti, princip je obrnut: kako napreduješ, tako dobijaš nadimke, i to pogrdne. To se desilo i tebi…Al već si imao Hristinu.
NIKOLA: Jesam. Za nju se vredelo pomučiti.
ILIJA: Nikola, brate, molim te da mi oprostiš.
JOVAN: Šta je sad tebi ? ( Nikoli) Šta mu je ?
NIKOLA: Mislim da znam.
ILIJA: Ja sam mislio da si iz ubeđenja ili zbog karijere kod komunista pa sam te i ogovarao.
NIKOLA: Znam.
ILIJA: Ovo je nešto drugo. U ono vreme ja bih i u pakao zbog… je li…Oprosti, prijatelju…
NIKOLA: More, džukelo jedna, neka ti je Bogom prosto! ( grle se i ljube)
JOVAN: E, jeste ludi…
NIKOLA: Gde je ta rakija ? Da nazdravimo !
ILIJA: Da nazdravimo! ( Jovi) Šta si se skupio, daj onu rakiju !
JOVA: Ceo život vas trpim
( u tom trenutku zavijanje sirena)
ILIJA : Jel ovo prestanak ili početak opasnosti ?
NIKOLA: Ko da je važno.
ILIJA: I to što kažeš. Daj rakiju ( otima Jovi flašu) sedi i da pijemo i pričamo. Drugo ionako ne možemo !
JOVAN ( seda za sto) Vala, baš da ne pijete sami !

Zatamnjenje
Čuje se pesma i razgovor nadjačana tutnjavom bombi. Mrak.

JOVIN GLAS: Ostadosmo bez struje.
ILIJIN GLAS: Šta li su sad pogodili ? E, Tesla, Tesla šta rade tvom narodu.
NIKOLA: E, što nisam samo pet minuta Bog…Ne više, samo pet minuta!
JOVIN GLAS: Nikola, gde si ?
NIKOLIN GLAS: Pored prozora.
ILIJA: Pazi da te ne ubije promaja.
JOVIN GLAS: Odlično. Na stočiću pored je baterijska lampa…
NIKOLIN GLAS: Čekaj , da vidim…( traži i gunđa) U mraku se rodih, u mraku evo i…Evo je! ( vidi se snop svetlosti)
JOVIN GLAS: Dođi ovamo, ka vratima, tu je lampa.
ILIJIN GLAS: Pazi da ne slomiš vrat.
NIKOLIN GLAS: Evo me ( dolazi. Uz opšte odobravanje sine svetlost iz lampe) Da sednemo za sto …
JOVIN GLAS: Samo polako, da se neko ne saplete ( on pada) Jao !
ILIJIN GLAS: Šta je bilo ? Jesi li dobro ?
JOVIN GLAS: Dobro… dobro sam.
( u tom trenu sine svetlo – došla je struja)
ILIJA: E, hvalim te, Bože! Zamalo da izinemo od tupih predmeta ovako mladi!
NIKOLA: Velika šteta !
JOVA (ustaje, sređuje stolice oko stola) Zajebavaj, lako je tebi.
ILIJA: Mogu vam reći da je ovo bombardovanje ponovo zbližilo ljude. Do jučerašnji ljuti protivnici na mitinzima i za govornicom, sada su zajedno besni na ove što napadaju. Kod nas ti je sve nešto kontra…
JOVA: Nije kontra, hoće ljudi da žive. To je oduvek bilo ispred svih partija.
ILIJA: Verovatno si u pravu.
NIKOLA: Gde smo ono stali ?
JOVA: Ovaj poludeo od bombardovanja. Šta ” gde smo stali”?
NIKOLA: Nećete, valjda, do sutra da kuknjorite. Ko hoće rakijicu ?
JOVA: Ti nisi pod libelom. Ja.
ILIJA: I ja ću.
NIKOLA: Tako vas volim. ( deli im čašice) Živeli ! A ovi odozgo sve češće bivali dole !
ILIJA i JOVA: Daj Bože, amin. ( krste se i ispijaju rakiju)
(Zvono na vratima.)
JOVA: Napred !
VESNA ( vitka, utegnuta devojka slobodnog ponašanja. Na rolerima, žvaće žvaku) Dobar dan, čika Jovo. Da vas pitam…
JOVA: Uđi pa pitaj. Kakva je ovo današnja omladina, sve nešto na brzinu.
NIKOLA: A sve što je brzo…
VESNA:…kuso je. Dakle, čika Jovo, imate li na pozajmicu malo kafe ? Zaboravila sam da kupim a došlo mi neko društvo…Znate već…
JOVA: Kako da ne znam. Imam kafu al ne znam koliko ti treba?
VESNA: Za tri kafe.
ILIJA: Kako preživljavaš, dete ?
VESNA: Mislite – rat ? Dobro, šta tu ima da se priča…Koliko je moguće , doduše, pola mi je društva dole…Trudim se da o tome ne mislim.
ILIJA: Blago tebi. A o čemu onda razmišljaš ?
VESNA: Aktivno učim da vozim rolere.
ILIJA : Šta ?
JOVA: Ono što izgleda kao rolšue samo ima dva točka. Baš lepo dete vozi te…rolere.( pruža joj kesicu) Evo, dete, za više od tri kafe. Možda naiđe onaj pravi, ko zna ?
VESNA: Hvala, čika Jovo. (Iliji i Nikoli) Hoćete da vam pokažem kako se voze roleri ?
NIKOLA: Pa sad, ne bi da Vas zamaramo…
ILIJA: Daj, dete, i to da vidimo.
JOVA: Stvarno, Vesna, mogla bi…
VESNA: Odmah dolazim !
(izađe)
NIKOLA: Jel vama ovo deluje normalno ?
JOVA: Deluje. Zar ako su oko nas ludi ljudi da se i mi tako ponašamo ?
ILIJA: Uze mi reč iz usta. Ti ako misliš da je lako naučiti vožnju one skalamerije izvolte, provozaj se malo.
NIKOLA: Ma nekako mi blesavo…
ILIJA: Tebi je blesavo sve što nije normalan život.
VESNA (ulazi vozeći rolere, bez mnogo napora, tako da starci ne skidaju pogleda sa nje zblanuti njenom figurom i vedrinom kojom zrači) Ta-raaaaaa! ( vozi oko stola , po celoj bini. Prijatelji je nemo gledaju.Zastaje kod stola.) Šta kažete ?
ILIJA: Bravo, dete, bravo! Ovo je izgledalo fenomenalno!
JOVA: Dugo nisam video ovako nešto. A ti , Nikola ?
NIKOLA: Ni ja. Nego, gospođice, da li se Vi sklanjate od bombardovanja ?
ILIJA: Proradio je genije u njemu…
VESNA: U početku sam silazila u sklonište. Kad tamo opšta histerija, pre će čovek da pogine dole nego od bombi.
JOVA: Pametna devojka.
VESNA: Ja moram kući, ostavila sam goste same…Znači, sviđa vam se kako Vesna vozi rolere ?
ILIJA: Samo tako nastavi , dete.
VESNA: Srca ste. Doviđenja svima ( izkliže iz stana)

JOVA: Doviđenja , Vesna. ( zatvara vrata) E, mladosti, mladosti…
ILIJA: Lepa mladost, nema šta.
(Zvonjava telefona. Javlja se Jova)
JOVA: ( Nikoli) Sad ću da kažem Hrisitni da si otišo po kore.
NIKOLA: Nemoj!
JOVA: Alo ! A, ti si, ćero! Ne, nisam sam, tu su čika Ilija i čika Nikola…Ne, ništa se ne sekiraj . Čak i da se nešto desi, a neće, tu je Ilija da opoje na licu mesta. Šalim se, ej, šalim se…Ne plači… neću da siđem! Najavljuju bombardovanje ? Iz Avijana ili preko Hrvatske?
NIKOLA: Nije bitno.
JOVA: Kako, bre, možeš da mi kažeš da nije bitno ? ( u telefon) Ne kažem tebi. Ti čuvaj decu i za nas se ne brini. Poljubi mi ih.Zdravo. (spušta slušalicu) Kako to kažeš da nije bitno ?
NIKOLA: More, kad si bombardovan sasvim ti je svejedno od koga si . Šta ti misliš, Ilija ?
ILIJA: Ništa. Da nešto mislim , ne bih slušao vaš razgovor. Još malo pa ćete početi da se takmičite u junaštvu .
JOVA: Nisi razumeo.
ILIJA: I nisam. Meni je dosta što su me i ovo do sada, u Drugom Svetskom ratu i sada, zatrpavali – koji god da su. Tebi, Jovo, ako je draže duplo bombardovanje idi na psihijatrijski pregled. A da je svejedno , Nikola – nije ni to. Naročito ne za vas koji ste pričali o bratstvu – jedinstvu. Pre neki dan dobili smo preko grčke crkve dva kamiona namirnica i lekova. I dok se to istovaruje, ja razgovaram sa starim prijateljem, sveštenikom iz Patre, koji je došao sa njima da se vidimo. Pita me on: ” Dobro, Ilija, kako to da nemate političke saveznike ? Zašto ih niste obezbedili, čoveče ?” A ja mu kažem : ” Nije problem kod Srba u tome da li imaju saveznika, već da odaberu onog koji će najmanje da ih unesreći ”.
NIKOLA: Šta ti to sad znači ?
ILIJA : Od reči do reči me je isto pitao i moj prijatelj Jorgo iz Patre.
JOVA: I šta si mu rekao ?
ILIJA: Srbi su u prvom svetskom ratu za saveznike imali Francuze koji su im, u odsudnom času, isporučili granate pogrešnog kalibra. Taj trenutak je mogao da bude sudbonosan za Srbiju koja se branila na Suvoboru. U istom ratu, neki preko krvave i zaleđene Albanije, neki preko crnogorskog krša, stignu u Drač i Valonu gde su trebali da ih sačekaju novopečeni saveznici – Italijani. I tu nam je prepolovljena vojska jer su kasnili…Da nije bilo Grka, da nije bilo svesti jednog naroda da pomaže bratskom narodu u nevolji, ne bi nas više bilo.
NIKOLA: To je tačno. Svaka im čast.
JOVA: I šta si još rekao svom prijatelju Grku ?
ILIJA: Pomenuo sam mu Drugi svetski rat u kome je više Srba izginulo 1944.- 1945. posle savezničkih bombarovanja, a to su ovde bili Englezi i Amerikanci, neko za prethodne tri godine pod Nemcima. Svim takvim saveznicima daleko lepa kuća!
NIKOLA: I to što kažeš. ( kucanje na vratima)
ILIJA: Opet ona tvoja dosada od komšije.
JOVA ( viče ka vratima) Neću u sklonište !
GLAS: Pa ne moraš, gospodine, nemoj da vičeš…
JOVA: Ko si bre ti ?
GLAS: Mi smo Petar Jovanović iz Zmijanje, gospodine, prodajemo sir…
ILIJA: Odakle ?
PETAR: Iz Zmijanje, to je kod…
ILIJA: Znam ja , prijatelju, gde je Zmijanje. Lep kraj.
JOVA: Uđi Petre, sedi. Odmori malo.
ILIJA: Sigurno si crko …
PETAR: Fala gospodine, propadoh po ovi spratovi. Utrnuše pluća.
ILIJA: A vazduh ne možeš da nahvataš.
PETAR: Jeste, baš to.
NIKOLA: Pa zevaš samo ko riba na suvom… Ko da si pet minuta bio pod vodom.
PETAR: Eeeee, to, to, gospodine. Baš tako.
ILIJA: Tačno znamo kako se osećaš.
NIKOLA: A stepenice strme…
PETAR: Mani! ( odmahuje rukom) Ovako nešto još nisam video, kao da sam planinario.
JOVA: Dobro, stepenice su takve kakve su. Nego, prijatelju, gde si zapeo pod ovim bombama ?
PETAR: Pa , eto, od nevolju prodajem sira. Bio sam na pijacu kad zatreštaše bombe. Razbežaše se ljudi kud koji a ja ‘ de da idem s ove kante ? Pa zađoh po zgrade da prodam ovo sira što je preostalo…
JOVA: Sedi malo sa nama, dok ne prođe ova tutnjava.
PETAR: Fala, žurim. A imam i domaću rakiju , ko voli…
JOVA: Ček da vidim ( proba) Uh , bogovska …Daj mi dva kila sira i litar rakije. Stvarno je dobra.
NIKOLA: Daj da i ja probam ( Jova mu dodaje čašicu sa rakijom) A, vidi kakav venac ima… Vidi se da je dobra.
ILIJA: Kad se vidi, što si stiso tu čašicu ko snajka kitku cveća.
PETAR(meri): Evo, gospodine. U zdravlje da jedeš.
NIKOLA: I ti da trošiš.
PETAR: Ajde ja da požurim dok ponovo nije zasviralo…
JOVA: Ajde , u zdravlju, pa kad prolaziš – svrati na rakijicu.
PETAR. Dogovorili smo se . Do viđenja ( izlazi)
ILIJA i NIKOLA: Doviđenja.
( Jova se vraća)
JOVA: Lepa im rakija…
ILIJA: More, imaju odlični ovčiji sir.
NIKOLA: Otkud ti to znaš ?
ILIJA: Dve godine sam bio tamo paroh. Kao i svuda – siromašno selo, pošteni ljudi.
NIKOLA: Tačno.
JOVA ( stavlja tanjir sa nasečenim sirom i poliće za rakiju na sto) Evo, da malo zamezimo. (opet se čuju spolja sirene) Izgleda da će opet. Bože , neka se siti ispromašuju !
ILIJA: Amin.
NIKOLA( gleda na sat): E, baš mi je drago što su nas nagazili.
JOVA: Šta kažeš ?
NIKOLA: Ništa se ne čudi. Nema ništa gore po jednu vojsku nego kad naleti na gladnog neprijatelja. Pa još kad je taj gladni neprijatelj, koji inače brani svoje parče neba i zemlje, kivan na svog kuvara a ti ga napadneš – nadrljao si. Ovo me pomalo podseća kad su se Persijanci spremali da napadnu Spartu.
JOVA: Šta je tad bilo , života ti ?
NIKOLA: Napisali Persijanci Spartancima , baš ko nama Amerikanci, poziv na predaju pa će da budu milostivi. Ako se Sparta ne preda, kažu Persijanci, mi ćemo da vam uradimo ovo, pa ono, pa treće… sve pretnja do pretnje. Da se smrzneš.
JOVA: I ?
NIKOLA: Dobili su kao odgovor samo jednu reč – SI što znači AKO. AKO si nameračio na nas, kreni. Ali AKO ne uspeš, AKO te ja porazim – e, onda gledaj šta ćeš.
ILIJA: I kako se završilo ?
NIKOLA: Pobedila Sparta. A sve i da nije, za mene jeste. Tako i mi sad Amerikancima – AKO.
ILIJA: Sve imamo, samo nam fale još spartanski lukovi i strele pa da pobeda NATO jedinica bude katastrofalna.
JOVA: Da znaš.
NIKOLA: Ne znate vi šta mi sve imamo, još se nije sve upotrebilo.
ILIJA: More, da je sreće, ne bismo znali ni šta oni imaju.
JOVA: A sad kao znamo ? Vide ljudi neke zvezde na nebu – eno, snimaju nas Amerikanci. Gase svetla po bulevarima da ih avijacija ne vidi. More, da smo šesnaest puta Spartanci pa nam ne pomaže. Osim toga, te vojničine, ti tvoji Spartanci su mrtvi, je li ?
NIKOLA: Pa da.
JOVA: Eto ti matematike – ili si hrabar, pa te nema, ili si kurva pa te ima. Trećeg nema.
NIKOLA: Onda bolje da nas nema.
ILIJA: Ja sam pre za život. ( proba sir, mljacka) Stvarno dobar sira.
NIKOLA: Gde su do sada ? Opet kasne.
ILIJA: Da ih nismo, ipak, nečim oborili ?
JOVA: Čime, kletvama ?
ILIJA : Ni to oružje ne treba zanemariti. Kad bi onaj nesrećni pilot znao koliko ga je majki, žena, sestara, ujna i baba proklelo, smučio bi mu se onaj tren kada je ušao u avion. Ako je misao energija, a jeste, kolika i kakva je to sila upućena na te avione ?
JOVA: Nikada mi to nije palo na pamet. Imaju li ti Amerikanci babe ?
NIKOLA: Normalno. Morali bi da imaju.
JOVA: Pa što im babe ne kažu ovo za kletve ? Mislim, babe su svuda iste – pametne, sa mezimcima unucima…
ILIJA: E, moj Jovo, ti si i sam deda pa najbolje znaš koliko se babe i dede slušaju. Nego , oćete li vi da probate napokon ovaj sira? Ja ga pojedoh…
JOVA: Stvarno dobar sirac…
NIKOLA: Idu!
( čuje se fijuk, grmljavina. Svetlost se pali i gasi. Podrhtavanje.Ilija pada sa stolice; dovikuju se)
JOVA: Ilija, jesi l dobro ?
ILIJA: Dobro sam. (viče)Oca vam jebem bezobraznog ! Pašćete vi meni ruka kad – tad !
NIKOLA: Ćuti, čuće te!
ILIJA: To i hoću! Upamtiće oni raba Božjeg oca Iliju, paroha hrama Svetog Ilije !Samo da mi padnu šaka! Đubrad!
JOVA: Ne deri se !
ILIJA: Šta, bre, da se ne derem ? Ma što ne mogu da ih nahvatam! Ova se mantija nikada nije vukla po zemlji do dana današnjeg…
NIKOLA: Nek je tebi glava na ramenima…

ILIJA: Pa nije sve baš ni u tome !

( još jedna serija tutnjave i eksplozija praćena psovkama. Avioni odlaze)

NIKOLA: Gde su gađali ? ( prilazi prozoru) Eno dima kod bolnice.
ILIJA: Nisu nju , valjda ?
NIKOLA: Ne bi smeli po međunarodnom ratnom pravu. Nikako ne bi smeli.
JOVA : Ko da oni znaju za zakon …. Kako ti izgleda odavde ?
NIKOLA: Strašno. Vatra i dim se vide na desnom boku Ortoopedije, u prizemlju.
JOVA: Ilija, zovi kući. Tvoja Stana sigurno zna nešto bliže.
ILIJA: More, imam ja parohijane u uličici uz Bolnicu. ( diže slušalicu) Sad čemo da vidimo šta imamo …Halo ? Stan Kesić ? Pomaže Bog, ovde otac Ilija… Gde je ovo palo ? Ima mrtvih ?
NIKOLA: Ovaj odmah o mušterijama.
JOVA: Ćuti.
ILIJA: Nema ? Bogu hvala. Ne bojte se, sve će biti dobro. Bog Vas blagoslovio. ( spušta slušalicu) Dim koi smo videli i eksplozija koju smo čuli su od jednog automobila koga je šrapnel pogodio u rezervoar. Nema žrtava osim što su ssvi pod nekim stresom.
NIKOLA: Dobro je.
JOVA: Šta ” dobro ” ? Odlično! Nema mrtvih. Ja častim !
ILIJA: Nego sad vas nešto slušam pa se setih jednog događaja za vreme bombardovanja Niša 1945. , kada su nas više pobili saveznici nego sami Nemci. Ponovo naišli B-92 a, ako se sećate, oni su išli isključivo preko dana, izbacili bombe, one pršte po gradu , ko u paklu. Pola Nišlija zaleglo sa Nemcima ! Kad je dara prevršila meru , stari profesor Paunović ustade i razdra se za avionima : Amerikanci, majku vam vašu bugarsku !
NIKOLA: Taj isti Paunović je odležao sedam godina na Golom otoku kao Informbirovac. Neko reko da je za Staljina.
ILIJA: Budalaštine. Ako je neko bio antikomunista, to je bio on.
JOVA: To je tačno. Sećam se da je, nekih pet – šest dana pošto se vratio, svratio u radnju mog oca. Bio je sav propao, smršao bar dvadeset kila, ali pogled, držanje i osmeh ostali su isti. Prilazi mu moj otac pa po starom : ” Dobar dan, gospodine profesore ! Šta ćemo da šijemo ?”
NIKOLA: A Paunović ?
JOVA: Osvrnu se ovlaš, nasmeši pa će mom ocu: ” Ono ”gospodine ”i, moj Todore, ne treba kod ovih oni su drugovi.. A da ćemo da šijemo – teško , nisam u situaciji ”. Na to će njemu moj Todor: ” Meni savest nalaže , profesore, da svakog oslovljavam kako zaslužuje. Nego, kakvo ćemo odelo ?” Paunović se nasmeši :” Kako kažeš, Todore. Samo neka zrači poštenjem .”
ILIJA: Bila je to ljudina.
NIKOLA: A sećate li se kad je kod njega krečio onaj Avda Zekić?
ILIJA: Ko ?
JOVA: Avda Zekić, moler…Sećaš ga se , nazivao je sebe španskim borcem iako nikada nije bio u Španiji…
ILIJA: A, sad se sećam…kako se ne bih sećao… I šta je bilo ?
NIKOLA: Krečio Avda kod njega, svinjac mu napravio po celoj kući, i onako pijanom došlo mu da ide kući. Ali, kako je bio pijan, one tanke srebrne linije koje je morao da precizno izvuče postale talasaste ko morska površina. Traži Avda pare pa da ide , Paunović ušo da vidi šta je ovaj napravio i- zamalo da se sruši. ” Šta je sa ovim srebrnim lajsnama, Avdo ? Što su ovako krive ?”
ILIJA: A on ?
NIKOLA: Avda ni da trepne. ” Nije to ništa, gospon profesor ” kaže mu Avda ” kad se osuše ima da budu prave ko strele !”
JOVA: I Paunović je platio ?
NIKOLA: Naleteo Avda na sebi ravnog igrača. ” Verujem, Avdo, da će kasnije da budu prave kao strele al meni do večeras trebaju suve. Dolazi mi načelnik SUP-a a ti znaš kakav je on”.
ILIJA: I Avda lego na priču ?
NIKOLA: Nego šta. Nije potrebno čačkati mečku dok spava.(smeh) Posle toga je na isti štos prešao sestru tvog kolege popa Lazara.
JOVA: Onog sitnog sa velikim kolima ?
NIKOLA: Njega. Slatko smo se smejali.
ILIJA: Kad već spomenuste oca Lazara…Jednom prilikom , sedimo u nekom društvu, on se raspalio oko politike. Muvam ga ja ispod stola da ćuti ili da idemo, pripiti ljudi za stolom, vatra za čas kresne. On – ništa. Pravi se blesav. A ušao u raspravu ni manje ni više nego sa rođenim šurakom , ženinim bratom. Kad ga je u jednom trenutku Lazar iznervirao, ovaj planu : ” Znaš li ti, Lazare, šta si ?” ” Šta sam ?” pita Lazar a ucaklio očima. ” Ti si najobičnija individua – eto šta si !”. Meni dođe smešno a Lazar pogleda šuraka sažaljivo pa će : ”’Ja individua ? Ja ? To mi je hvala… šta sam ja od tebe dočekao…” Ljudi se podelili za stolom, zaboravili svađu pa jedni prekorevaju šuraka zbog teških reči a drugi teše Lazara!
JOVA (improvizuje) ” Nije mislio ozbiljno, Lazare ! ”
NIKOLA (improvizuje) ” Ne uzmi mu za zlo, Lazo ! Popio pamet!” Ja sam mislio da su sveštenici malo obrazovaniji.
ILIJA: I jesmo. Samo što je ovaj od onih koji su u životu pročitali samo jednu knjigu – deviznu knjižicu. U sva ostala pisma , pa i u Sveto, ne razumeju se najviše.
NIKOLA: Bruka.
ILIJA: Jeste. Ali ne moja. Svako odgovara za ono što radi.
JOVA: E, da je bar tako .
( neko zvoni na vratima)

ILIJA: Jel tod tebe svaki dan ovako promajno ?
JOVA: U, ovo nije ništa prema nekim danima… ( ka vratima ) Ko je ?
GLAS: Ja, komšija Jovo . Zadužen sam ispred kućnog saveta…
JOVA: Uđi, komšija.
GLAS: Ne mogu, žurim. Zadužen sam ispred kućnog saveta da Vam kažem da se uskoro očekuje novi talas napada i da obavezno siđete u atomsko sklonište. U suprotnom sledi kazna.
JOVA: Kakva crna kazna ?
GLAS: Ne znam . Doviđenja.
ILIJA: Ovi su tvoji blesavi. ( ka vratima) Ko je od vas luđi, da mi je znati ?
NIKOLA: Nemoj tako, Nikola. Bolje bi bilo da siđemo, ko zna čime mogu da kazne našeg Jovana. A ni ja nisam kupio kore za pitu.
ILIJA: Jesu li ti svi u zgradi ovako blesavi ?
JOVA: Dobro sad… Uplašeni ljudi svašta kažu ali nisu ni oni loši…
ILIJA: Tvoj otac je govorio: ” Uplašeni ljudi su rezultat uplašenih snova” i bio je u potpunosti u pravu.
NIKOLA: Dok sam bio u poručnik jedan moj nadređeni je imao običaj da kaže: ” Ja ne znam šta je strah ali znam kako da ga napravim”. I da znaš da je tako i bilo.
JOVA: Zato tako slavno propadosmo – ušao tip u problematiku, a naučio i druge.
ILIJA: A znaš li zašto je tako pričao ? Zato što je bio dasa ? Ne, zato što je bio kukavica.
NIKOLA: Pa , da vidiš, i nije. Uvek je bio među prvima…
ILIJA: Uvek ekstremno hrabar, uvek ekstremno otvoren ?
NIKOLA: Baš takav.
ILIJA: O njemu ti i pričam. Veruj čoveku koji ih je ispovedio na hiljade. Svako ekstremno osećanje se rađa iz neke slabosti , iz neraščišćenih računa sa sobom i nekima oko sebe. Postoji velika verovatnoća da se za tog tvog pričalo, naravno iza leđa, da ga žena vara a da su mu deca razmažena…
NIKOLA: Baš tako je i bilo.
ILIJA: E, pa , prijatelju, da ti kažem nešto čemu vas sigurno nisu naučili u vojnim akademijama. Sve ratove ovog sveta započeli su hladni bračni kreveti i ljudi koji pate od , oprosti Bože, nejebice. Evo ti najnovijeg primera : Klinton i Levinski …
JOVAN: Vrlo slično tebi misli i Frojd. Doduše, čitao sam ga odavno, još kada sam radio kod oca, ali nešto je ostalo.
ILIJA: Kaži posle da nisam genije.
NIKOLA: Tačno. (podiže čašicu) Živeli, genije !
ILIJA i JOVAN : Živeo !
NIKOLA: Sad vi možete da kažete šta hoćete ali meni je toliko drago što smo zajedno da bih zapevao.
JOVA: Sramota je danas pevati ali – i ja bih malo pustio glasu na volju. Otkad nisam .
ILIJA: Pa te baš sad napelo da pevaš ? Što se mene tiče , ja sam i ranije bio uz vaše gluposti pa zašto ne bih i sada ? A ko zna, možda je i poslednja.
NIKOLA: Popovski si se izvukao.
JOVA: Ajmo onu koju smo pevali u školi, kaa bi se na kraju godine rastajali a koju smo zadnji put otpevali kada smo maturirali.
NIKOLA: Da, da… Mislili smo da idemo da stvaramo bolji i lepši svet, da smo samo mi pozvani da menjamo svet. Nismo znali da je mnogo pre nas bio lepši. Drage, naivne budale!
ILIJA: Sa tom pesmom smo izlazili iz jednog hrabro zakoračivši u drugi život a da to nismo znali. Bili smo, činilo nam se, na krovu sveta. Da, trebalo bi da je otpevamo…
( čuje se u daljini huk aviona)
NIKOLA: Počni, Jovo, idu.
JOVA ( počinje pesmu) OJ , DRUGOVI …
NIKOLA I ILIJA ( priključuju se ) …JE L VAM ŽAO, JE L VAM ŽAO, JE L VAM ŽAO…
( sve jača tutnjava tako da viču)
JOVA, NIKOLA ILIJA ( grle se, pokazuju laktove i srednje prste strani sa koje dolazi buka ne prekidajući pesmu) …RASTANAK SE PRIMAKAO…
( nepodnošljiva tutnjava, glasovi se gube u njoj.Eksplozija, blesak, snažan tresak i mrak.)

KRAJ

 

BESANE NOĆI DRAGIŠE CVETKOVIĆA

(Scena se lagano osvetljava i prikazuje onižeg čoveka koji sedi na stolici, preturajući po rukama fascikle i papire. Brižljivo ih lista, povremeno zapisujući nešto u svesku. Iza njega na sceni je nabijen kofer, na stolici nesložene stvari. Sipa sebi piće)

Cvetkovićev glas: (dok ovaj pretura po papirima): Dragi moj nerođeni unuče, dopisujem ove redove moga dnevnika tebi koji ćeš tek ugledati svetlost nekog boljeg sveta. Neka Bog da da ih čitaš u miru, na svetlu, slobodan i poštovan – dakle, želim ti sve što sada sam nemam – i tako pun snage vratiš ono dostojanstvo našem prezimenu koje će nam svakim danom uzimati lažima!

Cvetković: Sve što sam imao da zapišem u vezi Martovskih događaja te 1941.godine i mog dosadašnjeg kućnog zatočeništva u Niškoj Banji, sve ti je među ovim koricama. Da se ne zaboravi, čemu je narod sklon, a politika uvek ide uz dlaku zaboravnim ljudima i narodima dodatno ih sluđujući. Da mi više niko nikada ne prišiva potpisivanje prilaska Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu kao da sam ja, Dragiša Cvetković, predsednik jugoslovenske Vlade, jedva čekao da potpišem dokument koji će me gurnuti u istorijsko prokletstvo – u zaborav i ideološku mržnju.

Tako to biva kada se skupi šačica lakoumnih ljudi koji bi da odluče o istoriji i sudbini naroda kome pripadaju. E sad, ja ispadoh izdajnik što sam potpisao dokument koji je knez Pavle dogovorio sa Hitlerom, a kojim je Kraljevini garantovana apsolutna suverenost na svojoj teritoriji i, što je najvažnije, mir, a ovi vagabundi koji su klicali BOLjE RAT, NEGO PAKT na ulicama Beograda, Sarajeva, Niša ispadoše heroji! Ja potpisao mir, oni nas uvukli u aprilski rat i duboku okupaciju i opet sam ja izdajnik . Doduše, većina ljudi koji su proveli makar jednu godinu u stvarnoj političkoj aktivnosti razume sve ono što je Vlada Kraljevine Jugoslavije uradila od 1939. do 25.marta 1941. godine i to je nešto zbog čega se osećam prilično dobro.

Ko će mi za koju godinu verovati da je engleska obaveštajna služba organizovala ove Kraljevini potpuno nepotrebne i suvišne demonstracije upravo računajući sa željom jugoslovenskih komunista da preuzmu sudbinu države u svoje ruke? Englezima je trebalo otvaranje novog fronta kako bi smanjili svakodnevna bombardovanja Londona i ostalih gradova i dobili u vremenu odvukavši bar na kratko Nemcima pažnju. Uspeli su u tome. Naše budale su jedva dočekale priliku da pokažu celoj Evropi ko je u Srbiji i Jugoslaviji onaj pravi predstavnik napaćenog naroda i kakva je zapravo ova vlast koja vodi Jugoslaviju. Ako oni ikada pobede i dođu na vlast – sačuvaj Bože, ali ako tako bude – moje se već zna. Ja ću svakako biti najomrznutija ličnost u srpskoj istoriji, rame uz rame sa Brankovićem koji je izdao Lazara (što nije tačno) ili Milošem Obrenovićem koji je ubio svoga kuma i srpskog Vožda (kao da bi ovaj njemu poštedeo glavu). O meni će se pisati najskarednije stvari ako komunisti budu pisali istoriju kao što se nadam da neće. Ali, to je sada najmanji problem…

Pao je mrak na Srbiju i Niš, Kraljevina više i ne postoji – oni koji su prvi potrčali u zagrljaj Srbima osamnaesete , Pavelić i njegovi Hrvati, samo četiri dana nakon bombardovanja Beograda napravili su svoju Nezavisnu državu Hrvatsku.Srbija je postala more u koje se svakodnevno slivaju reke izbeglih ljudi i to najčešće Srba iz Hrvatske, Bosne i Makedonije. Hoće li iko zbog svega ovoga da odgovara, da mi je znati. Napokon su se komunisti i Pavelićevi Hrvati našli na istom zadatku razbijanja Kraljevine Jugoslavije i sproveli ga tako dobro da od one države skoro da nije ništa ostalo.

Sada je u Nišu mirno, retki ljudi sede ispred kafane EVROPA i ispijaju hladno pivo. Voleo sam tu da sednem sa nekolicinom ljudi o kojima danas ne znam ni gde su, ni šta rade. Vlada Čohadžić, prijatelj i saradnik sa kojim sam pred kraj pomrsio račune oko unutarstranačkih stvari, braća Nisim i Dragutin Kražić često su sedeli u ovoj kafani tako da smo imali priliku o svemu da pričamo. Sa ovim i drugim čestitim ljudima, koji su znali da odlično prepoznaju i artikulišu aktuelne probleme ljudi oko sebe, počeo sam davne 1925. da pravim program šta treba sve uraditi kada dođemo na vlast u gradu. Šta je to što je bilo neophodno za što normalniji život ljudi u ovom gradu? Tada smo tu, u ”Evropi”, napravili koncept razvitka polusrušenog srpskog grada u što moderniji, evropski centar regiona. Dosta je bilo posla: grad je trebalo kaldrmisati u potpunosti i snabdeti pijaćom vodom, otvoriti ili obnoviti škole biblioteke i bolnice, izgraditi gimnaziju, zgradu Pozorišta, postaviti spomenike Oslobodiocima Niša i još jedan Kralju Aleksandru… a da te pritom ne sruše komunisti.

Kažem, bilo je dosta posla i ponosan sam na ono što sam postigao u Nišu. U mnogo stvari mi je svojski pomogao Sotir Čohadžić, osnivač niškog ”Rotari” kluba sa još nekoliko svojih prijatelja, pripadnika slobodnozidarske lože ” Nemanja” među kojima se isticali Milan Živković – Čuriš, direktor Hipotekarne banke i Andon Andonović. To su bili ljudi sa vizijom i građanskom svešću koji su znali da svoj lični interes podrede opštem i kojima je zaista ovaj grad predstavljao skoro sveto mesto. Takvih je u mom okruženju bilo zaista malo i zbog toga sam dužan da misli i dela ovih ljudi spašavam od nepravednog zaborava kao što će, nekada, nadam se, moje delo neko spašavati od zaborava koji me već preplavljuje.

Grdno se vara ko misli da je okupacija prema meni bila nešto drugačija nego bilo kom drugom Srbinu u porobljenoj Srbiji. Skoro celu četrdeset prvu i veći deo četrdeset druge godine proveo sam na relaciji Niška banja – logor na Banjici. Malo prođe, pa me se Nemci sete i privedu na informativni razgovor nakon čega završim u zatvoru.Onda me puste, valjda ni sami ne znajući šta će samnom, uz obaveznu primedbu da ne smem da kontaktiram ni sa kim iz spoljašnjeg okruženja. To je značilo da moram da sedim u kućnom pritvoru, ne znajući ni zašto sam tu, ni dokle ću tu biti. Kolikogod sam se trudio da saznam razloge za ovakav postupak okupacionih vlasti prema meni, nisam uspevao. Sve što su bili voljni da mi kažu posle svih mojih intervencija bilo je da je stražar ispred moje kuće ” radi moje lične bezbednosti ” i da oni ” vode računa o meni ”. Tako sam se našao u glupoj situaciji tražeći ili da mi se objasni koji je problem sa mojom bezbednošću, ili da pomere stražara da živim kao sav ostali svet. Sve što sam uspeo bilo je da vila jednog jutra ostane bez straže koja će mi biti vraćena nakon dva meseca – niko mi nije objasnio razloge najpre uklanjanja a potom i vraćanja straže.

Tako ja nikako da se pomerim od Niške banje, kao da smo osuđeni jedno na drugo. Bio sam predsednik niškobanjske opštine, u njoj sam podigao spomenik-bistu kralju Aleksandru Karađorđeviću, vile, hotel i jelašnički rudnik pa evo ratne dane provodim u njoj, izopšten od ostalih, osuđen na zaborav svake vrste. Da se razumemo, ponosan sam kako na ono što sam uradio za Niš, tako i za ovo mestašce, skriveno pod brdom Koritnik, gde su još Rimljani dolazili na lečenje. Ne žalim se, ne kukumavčim – isuviše sam dugo u politici da ne bih razumeo njen jezik i poznavao njena pravila. Samo podvlačim konačni saldo svog dosadašnjeg delanja, uveren da je stavljena tačka na svako dalje bavljenje politikom u, bar što se mene tiče. Oni koji su okupirali moju zemlju preziru sve nas- Vladu, koja je izdala zajednički ugovor i mene na njenom čelu, narod koji je stao protiv moćnog Vermahta i usudio se da im pruži otpor kao i inteligenciju koja nije pozdravila dolazak više rase. Ako se oni budu pitali, vrlo brzo će sve srpsko biti predato dubokom zaboravu.

Mada, nisu me svi zaboravili, naročito ne oni za koje sam se nadao da mi se nikada neće obratiti. Kuću mi opseda jedan bugarski novinar koji očekuje da ga primim i dam ekskluzivni intervju u kome treba da ponovim ono što su Nemci već u par navrata tražili od mene i ja odbijao. Ovog novinara su poslali kod mene zbog njegove velike upornosti koja je odavno prešla granice ukusa. Ništa mu ne smeta, ni namerno neljubazna posluga, ni danonoćno stajanje u krošnji drveta prekoputa vile, kiša i sunce – ništa! Njemu se očigledno dalo da mi dosađuje u ime nekoga ko je na vlasti a mene, koji sam bilo vlast, nema ko da zaštiti od ovog čoveka.

Preko posluge mi razni ljudi traže razne stvari. Do sada sam dao novac jedino ljudima Draže Mihajlovića a i njih sam zamolio, baš kao što to čini u Beogradu Milan Nedić, da još ne ulaze u sukob sa Nemcima i Bugarima. Valja imati na umu da je moralna i vojnička etika Nemaca potpuno jasna – mi smo vam rekli pravila igre i koje su naše kazne za njihovo kršenje pa se vi sami određujte. Ne bismo voleli da streljamo 100 za jednog ali ćemo to sasvim sigurno da učinimo ukoliko budemo morali. Nemačke etike je svestan i Milan Nedić, zato pokušava na sve načine da suzbije kod Srba ustanički plamen. Ali, kako stoje stvari, neće uspeti da spreči nesreću. Streljanja izvršena u oktobru 1941. u Kragujevcu i Kraljevu jasno su sugerisala Srbima da im se ustanak ne isplati – ali kada smo mi bili pametni ?

Ovo sam rekao i novinaru Zotiću kada je tražio od mene novac za svoj pokret, za koji se kasnije ispostavilo da je bio skup najobičnijeg kokošarskog bašibozuka, sramote po srpsko oružje. Prgav i brzorek, bio je duboko uvređen kada sam odbio da finansiram njegovu borbu protiv okupatora. Nije shvatio kako sam pomogao pokretu Draže Mihajlovića a neću njemu. ”Vi ste po obrazoanju novinar”, rekao sam mu,” a Mihajlović odličan i prekaljen oficir, Sorbonin đak. Nikako niste isti, gospodine Zotoviću. Stoga smatram da bi bilo najbolje da mirujete sa Vašim rodoljubima i da radite ono što najbolje znate.” Pogledao me je besno ”Vi ste izdajnik!”, rekao mi gledajući me pravo u oči. Bože, zar sam doživeo da me i ovakva propalica može da vređa u rođenoj kući ? Pa ako ovaj izađe iz moje kuće uzdignute glave, posle ovoga što mi je rekao, čemu mi onda život i sve što sam uradio, pade mi na pamet i ja ne izdržah : ” More, marš iz moje kuće! Marš napolje!”

Moram da priznam da mi je krivo zbog srpske gluposti. Svaki dan bih čuo za nekog ubijenog ili ranjenog Nemca zbog koga su, opet svaki dan, po zadatom obećanju, Nemci streljali Srbe, Cigane i Jevreje. Ono što je snašlo Kragujevac vrlo lako je moglo da zadesi i Niš zahvaljujući nekom Vojinoviću balavcu i usijanoj glavi koji je mirne duše bacio nekoliko bombi na nemačke oficire koji su sa pratnjom bili u hotelu ” Park”. Kada neprijatelju, koji te je uzgred pošteno opomenuo, pobiješ nekoliko oficira a više desetina raniš – zar zaista misliš da će sve to proći nekažnjeno? Kakva je to matematika u kojoj se njihovi mrtvi broje desetinama a nedužni civili stotinama? Zašto ne naučiti lekciju od Francuske koja je oformila kolaboracionističku Petenovu vladu, nešto nalik čemu i mi imamo kao Nedićevu vladu, koja će fizički sačuvati narod za odsudne bitke pa da se posle kada sve prođe, a nekada mora proći, na miru i bez prilepljivanja etiketa raskusuramo i utvrdimo stvarni stepen odgovornosti ?

Ako ništa drugo, zar tako nešto ne padne na pamet onima u brdima, i četnicima i partizanima, kada čuju svakodnevno štektanje mitraljeza na Bubnju ? Čemu neprestano punjenje logora i streljanja na Bubnju, zar nismo mogli da pokušamo da prođemo bez toga ? Svaka budala zna da pritisne okidač ili baci bombu na neprijatelja ali, majčin sine, budi pametan pa spasi one koji su u redu za streljanje, nahrani one koji će da umru od gladi, odneguj teško bolesne koje najpre treba da smestiš pod krov i na suvo. Destrukcija je najlakša stvar, kažem i to me vraća nekoliko godina unazad.

Nikako ne mogu da izbacim iz sećanja sve ono što je prethodilo ovom ratu a u šta sam najdirektnije bio uključen kao predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije.Slike su još sveže, rane otvorene da bi se zaboravilo:
pritisci Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju u težnji da se pripoji Trojnom paktu započeli su krajem 1940. da bismo već 14.februara 1941. Cincar-Marković i ja vodili razgovore sa Ribentropom i Hitlerom oko našeg pristupanja. Tada sam odložio ono što je bilo neodložno, pravdajući se da smo mi samo izaslanstvo i da nemamo ovlašćenja da išta potpisujemo. Razgovor sa Hitlerom je bio krajnje neprijatan a obaveštajni podaci koje su Nemci imali o nama samo su podvukli osećaj nemoći. Bilo nam je jasno da smo došli do zida i da nam se manevarski prostor samo smanjio. Postojala je mogućnost još jedino da knez Pavle pokuša da kupi vreme preko svojih masonskih i engleskih veza i ja sam mu taj predlog izneo. Moram priznati da me je iznenadio pristanak ovoga bledunjavog, ispijenog čoveka za koga sam znao, iako mi to nikada nije rekao, da me iz nekog razloga ne podnosi ali nema veze.

Knez Pavle je postigao skoro savršen ugovor sa Hitlerom i to je bilo nešto najbolje što smo u toj trgovini mogli napraviti. Hitler se zadovoljio upotrebom jugoslovenskih železnica jer mu je cilj bio Grčka a žurilo mu se – sve ostale institucije ostale bi naše kakve već jesu bile. Pogodniji ugovor nismo mogli da postignemo.

Tražio sam mišljenje poznavaoca međunarodnog prava po pitanju da li se ovde radi o ugovoru koji Kraljevinu Jugoslaviju čini sastavnim delom sila Osovine (dakle, da li je to vojno-politički sporazum) ili se radi o dokumentu koji Kraljevini Jugoslaviji daje apsolutnu nezavisnost. Usmeno sam čuo ono što sam i sam mislio – postignuti dogovor garantuje našu nezavisnost pa sam zatražio da mi se mišljenja i pismeno dostave. Do toga, međutim, nikada nije došlo. Događaji su se odvijali isuviše brzo, prosto su prestizali jedan drugog u hodu i sve što se ne bi završilo odmah sutra je padalo u zaborav.

Znao sam da će doći do pobune u zemlji kada se čuje da smo potpisali zajednički dokument sa Silama Osovine. Takav smo narod generalno, junačimo se kada je najmanje potrebno, ginemo kada to niko od nas ne traži, kada treba biti junak jedni druge potkazujemo neprijatelju a onda nam još neko i kriv! Kriva je zemlja što nas trpi ovakve kakvi jesmo!

(pauza. Šetnja scenom)

Nikada mi nije bilo jasno kako smo toliko uspeli da se podelimo kao narod i da nikada ne zaboravimo da lični interes stavimo iznad svoga. Nisu pobednici oni kojima je od Boga dato da budu pobednici već su pobednici oni koji upornošću i pre svega dobrom organizacijom vladaju ljudima i zemljama koji su pod njima. Sokrat bi rekao da ” nisu vladari oni koji drže žezlo, već oni koji znaju da vladaju ” što bi značilo da mi Srbi definitivno propadamo. Prosto mi je neverovatno da , osim nešto malo univerzitetskih profesora, niko u Srbiji nije shvatio opasnu zamku demonstracija od 27.marta, čak se i većina episkopa Srpske pravoslavne crkve našla na ulicama sa demonstrantima.

Cvetkovićev glas: Svi bi da budu junaci! Ne daj Bože da je kogod ostao kući, prozvali bi ga Brankovićem, ništa lakše od toga. More, stvarno nas zemlja dobro i drži kakve smo budale!

Cvetković: Sa druge strane, šta ja mogu ovde zakatančen u Banji? Koja je svrha ovog pritvora ? Neozbiljno je i pomisliti da ovako dislociran mogu predstavljati opasnost po bilo koga, ponajmanje po Treći rajh. Okupator me doživljava kao francuskog čoveka, moje Nišlije kao nemačkog saradnika, Bugari kao saradnika partizana, odmetnika što se smucaju planinama, četnici me okrivljuju zbog nesaradnje sa njima… Preziru me svi koji mogu, dalo im se, a da većina od njih i ne zna šta je to što je izazvalo prezir kod njih.

Glupo je sada o tome pričati ali meni se lagano tope i finansije. Svi izvori novca su se vremenom lagano ugasili kao da su presušili, ne preostaje mi ništa drugo do da, iz meseca u mesec, smanjujem rashode. Ovo tim pre ako mi se otvori onaj put koji mi je sve češće na pameti a o čemu i samom sebi šapućem. Beg iz zemlje preko Bugarske u Tursku a odavde ko zna gde ne čini mi se lošim sada kada znam da je Nemačka napala Sovjetski Savez što je svakako velika greška kojoj se kraj odavde sagledava.

Iz Niša je najpre pobegao Mita Ristić sa porodicom, Dragi Knežević pa onda mnogi drugi. Saznajem da je Jevrejska četvrt, smeštena između dva mosta, ispražnjena je skoro za dve večeri a da se logor kod železničke stanice Crveni krst neprekidno puni. Niš je potpuno zamro, verujem da u ove sive dane izleda kao poslednje utočište očajnika pred sveopšti potop. Čujem da Nemci skoro svaki dan vešaju ponekog, svaki je naredni dan nova smrt i mogućnost utamničenja bilo koga za bilo šta. Ne iznenađuje me, video sam i gore stvari na Banjici, a opet me uhvati strah – da li je ovo moglo da bude sprečeno?

Da li je Dragiša Cvetković, predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije mogao da spreči ovo zlo koje se dokotrljalo pored ostalih između Alpa i Balkana, između Dunava i Jadrana, da mi je znati. Ono što je sasvim izvesno jeste da sam pokušao, kao premijer jedne velike zemlje koja zna šta su ratovi i stradanja, da uklonim oblake rata sa rodne grude. To mi nikada neće oprostiti ovaj narod, odgajen na epskim pesmama i brkatim junacima iz njih. Ti junaci ne prave kompromise u životu, srčani su i veliki borci pa bi svaki Srbin najradije da bude junak, makar dva dana; zato su nam i puna groblja a porodice sve manje.

Cvetkovićev glas: Niko da vidi opasnost od komunista i njihovog rušenja Kraljevine zarad uspostavljanja njihove nove, kominternovske republike. E, moji Srbi!

Cvetković: Naravno da su me politički protivnici svakako nazivali: ”Dragiša, ciganska majka”, ” Dragiša, niški lažov”,” Cincarska duša” samo su neki od bisera koje sam imao prilike da čujem u predizbornim trkama. U njima se aludiralo na cincarsko poreklo moje majke, nešto čime sam se uvek ponosio jer su upravo u Srbiji i srpskoj politici neizbrisive tragove ostavili Cincari Lazar Paču, Nikola Pašić, Dragutin Dimitrijević Apis…Sa druge strane, za kog se političara u predizbornim kampanjama nije reklo da je lažov ili lopov ? To je etiketa koju dobiješ čim uđeš u političku trku. Ponosan sam na to što mi još niko nikada nije rekao da nisam sposoban političar, da je politika koju sam vodio bila pogrešna ili protivna državnim interesima. Draže mi je tim pre što znam u kojoj meri me nisu voleli – niko ne voli uspešne već im zavidi. Što je sitnija duša, to više zavidi; što više zavidi, više mrzi. I tako u nedogled.

Sada je već potpuno jasno da treba iznaći nekakvu mogućnost da se izađe iz ovakve Srbije. Treba spasiti porodicu pa možda nekad moj Jova i nastavi posao na obnovi države ili spasu srpskog naroda, videćemo kako će se stvari odvijati. Ako se lati takvog posla, u njega mora da uđe potpuno spreman – dobro obrazovan, sa odličnim poznavanjem psihologije zapadnoevropskog čoveka koji mu može biti i prijatelj, i neprijatelj; sve zavisi od toga kako se postavi. Kao otac, dužan sam da i njemu i Zoni pružim sve ono što su meni moji roditelji Jovan i Zoica. Tek onda mogu da razmišljam o sebi kao o uspešnom roditelju koji je svoju decu obučio za život.

Pobeći odavde, ali kako? Odsečen sam u svojoj banji u kojoj sam, da ironija bude potpuna, započeo svoju političku karijeru na izborima za predsednika Opštine. Te izbore je poništila tadašnja srpska vlast ali je malo verovatno da će mi sadašnja nemačka vlast ikada išta dopustiti osim ovog kućnog pritvora. Ovde ja više nisam premijer, niti ikakav političar. Odavde sam krenuo u pravljenje karijere, kao da ću ovde da je i završim. Vrlo rado, što rekao onaj čovek pod vešalima ” Što se mora, nije teško”.

Mogu da bežim jedino preko Turske, ova mi je zemlja jedini spas. Nadam se da me tamo nisu svi zaboravili, da će poneko i da upamti šta sam za njega sve činio kao ministar ili premijer Kraljevine Jugoslavije mada ja znam dokle srpsko sećanje seže. Kako bilo, ovde više nemam šta da tražim: porodica mi je prokazana kao izdajnička, o sebi i da ne pričam i jedino stvarno rešenje jeste beg u Tursku gde bih uzeo druge pasoše – Francuske. Jer ja sam stari francuski đak a Francuska je uvek bila i ostala – Francuska. ”Prva ljubav zaborava nema”, štono reče pesnik.

Ono što me održava je saznanje da će i ova nesreća sigurno proći baš kao što je ovim prostorima protutnjalo veliko Tursko pa Austrougarsko carstvo i to sve u dvesta godina. ”Nijedna nesreća ne može dugo da traje, niti je ijedna sreća večita” – stara je istina koju sam naučio od oca i koje se sve češće prisećam u mom predugom banjskom zatočeništvu. Bojim se samo da će nakon svega ovoga Srbija dobiti ono što je sama htela i na čemu je strpljivo radila – polusrušenu i polumrtvu zemlju sa komunistima na vlasti. A to je zlo koje se teško pomera sa mesta, kojem je sve tuđe preče nego svoje a njihovo ”svoje” je uvek nekako nedoklesano, bez identiteta i potpisa. Rusi će nekada možda i da zbace komuniste sa vlasti ali Srbi, ukoliko ovde dođu na vlast, neće nikada.A tada to više neće biti moja briga.
Tebi, nerođeni moj unuče, ostavljam u amanet da nastaviš da živiš kao što su živeli svi pošteni Cvetkovići da bi tvoji potomci bili dostojni svog prezimena. Siguran sam da će doći dan kada ćeš biti u situaciji da praštaš mnogima za mnoge stvari i to čini punim srcem i zbog onih kojima praštaš i zbog sebe samoga. Jer ništa nije lepše od mirnog sna i nema veće stvari od bistrog i jasnog pogleda.
Peku me oči i umoran sam a sutra je novi dan. Ova noć će ostati u dugom nizu besanih noći Dragiše Cvetkovića i ko zna kolika će biti na kraju ta niska. Znam da će o meni biti ružno pisano i to mi dodatno razbija san ali se nadam da će nekada, neki pošteni istoričari, sesti i prema dokumentima verodostojno pisati o svemu što sam radio. To mi je najveća želja. Ja to neću da doživim ali se nadam da ćete vi, moja deca, imati priliku da saznate šta sam i kako zaista radio. Ako dođe taj dan, sve moje banjske besane noći dobiće svoj smisao.
Za taj dan živim.

KRAJ

tekst: Nebojša Ozimić
gluma i režija : Aleksandar Mihailović
premijera: 3.maj 2007.
igrana na 33. Međunarodnom festivalu monodrame i pantomime u Zemunu