Još ga davaju

Ima ona anegdota sa neke fudbalske utakmice, kada je jedan tim opsedao gol drugog skoro bez prestanka, ali nikako da se i konačno zatrese mreža.

Gledala to dva drugara pa kad jedan više nije mogao da izdrži, pokri oči. Na terenu šut na gol, odbrana lopta dolazi do drugog napadača ovaj šutira – lopta udara u nekog, odbija se, kreće ka golu, ali je u zadnji tren izbacuje bek do narednog napadača… U tom trenutku će onaj sa pokrivenim očima:

- Dadoše li ga?

- Još ga davaju! – dobi sažet odgovor.

Kada mi je nedavno stiglo još jedno obaveštenje da treba dana tog i tog da izađem na izbore, setih se ove priče.

Bojim se da ne popadamo u nesvest svi zajedno, bez obzira ko za koga glasa. Čini mi se da sam zaboravio i kada su izbori raspisani, i za koga glasamo, a naročito šta očekujemo od onih čije bismo ime zaokružili.

Lagano dolazimo u stanje zombiranosti kada nam je,što reče Bora Čorba, ”baš te boli šta ti rade, ko te laže, ko te krade”, a kada je tako, kako li je tek onima koji trče ovu izbornu trku. Ne bih se menjao sa njima.

Znam jednu stvar koja mi je bila i biće referentna kada je u pitanju moj glas.

Svaki političar koji je grupi “Pomoć ugroženim Nišlijama” pomogao, a samim tim i građanima Niša kojima je ta pomoć potrebna, imaće moj glas na ovim i sledećim izborima.

Jer, uzalud priča o nacionalnim interesima, o odbrani teritorijalnog integriteta. Zalud priča o vlastitom poštenju, ako onaj ko želi da se bavi politikom u ovom gradu nije onima o kojima bi trebalo da brine doneo kilogram soli i brašna.

Svi se mi merimo onim što smo učinili, ne onim što smo mislili da učinimo, a nismo. Mi iz grupe “Pomoć ugroženim Nišlijama” tačno znamo ko je i koliko, preko naših programa, pomagao građanima Niša i ja se nadam da će to biti jedino merodavno kada je glasanje za gradsku i opštinske liste u pitanju.

A oni neka ga još davaju…

http://pomocugrozenimnislijama.wordpress.com/

 

PRAVO NA ISTINU

Usred predizborne trke ” kad mu vreme nije” pojavili su se zahtevi za rehabilitacijama Dragoljuba Draže Mihailovića i Milovana Đilasa. Kao što se očekivalo, bilo je dosta ljudi koji su bili protiv ove inicijative: oni su bili i protiv rehabilitacije Dragiše Cvetkovića, Slobodana Jovanovića, kneza Pavla Karađorđevića. Nekako se stiče utisak da bi svi voleli, izuzev podnosioca zahteva, da se ostane pri ranijim odlukama kojima su svi nabrojani svrstani u loše momke. Pravo na istinu, na taj način, polaže samo jedna strana.

Kada se kaže da je ovom narodu potrebno pomirenje sa samim sobom, izgleda kao konstrukcija reda radi što svakako nije. Razapet između sećanja na građanski rat 1941-45 i ovaj noviji 1991-95 u kojima je bilo pobednika ali ne i moralnih, između mogućeg ulaska u NATO koji je prethodno pobio preko hiljadu stanovnika Srbiji i poprilično je srušio, podeljen na one koji jesu ili nisu za Kralja,na one koji su za ono pre ili posle DOS-a, nerealno priželjkujući bolji život kakav je imao u jednom periodu, srpski narod potpuno obezglavljen i premoren svakodnevnicom živi kroz prisećanja o ”onome nekada” čega više nema.

Partijski sud je 1946. odlučio da je Dragoslav Mihailović odgovoran i za ono što jeste, i za ono što nije. Tada niko nije demonstrirao pred zgradom Suda. Danas, 56 godina posle te presude, istomišljenici onih koji su sudili smatrajući da jedino oni imaju pravo na istinu, protestvuju ispred suda zastupajući svoju istinu, baš kao i pripadnici i simpatizeri Ravnogorskog pokreta.I oni imaju svoju istinu. A istina je samo jedna i ona je u Sudu.

Treba se podsetiti činjenice da je 1953. Aleksandar Ranković obnovio sudski proces poznatiji pod imenom Solunski proces (1917) kojim su Dragutin Dimitrijević Apis i ostali osuđeni zbog navodnog pokušaja atentata na kralja Aleksandra I Karađorđevića. Kada su ga pitali zašto otvara ovo pitanje, odgovorio je: ” Zato što svako ima pravo na fer suđenje. Možda ni mi nismo baš uvek bili u pravu”. Apis i drugovi su na tom suđenju oslobođeni optužbi.

D.Mihailović i M.Đilas imaju pravo na istinu i to je nešto što ne bi valjalo da im se oduzme. Mnogi su zvanja i funkcije stekli prežvakavajući priču koju je trebalo da čuju oni koji odlučuju o karijerama i treba pretpostaviti da će se baš oni najviše buniti, kao što to i čine, oni kojima su odluke iz 1946. i 1948. godine.Ako je moguće, daj da vidimo možemo li da užase građanskog rata ostavimo za sobom, da se ujedinimo i krenemo tamo gde se od nas očekuje jedinstvenost.

Inače, džaba smo krečili.

 

SRCE I SVE U VEZI S TIM

Veče prijatno, otvaranje Sajma knjiga.Dolazim da vidim prijatelje pravo iz Muzeja – do kasno sam ostao da radim. Na otvaranju Sajma najpre govori,nadahnuto kao i uvek, Dragoslav Ćirković,predsednik GO Medijana i Igor Marojević koji proglašava Sajam otvorenim. Vrti mi se u glavi, ne osećam se baš najbolje, leva strana grudnog koša nekako sve teža. Bilja Stanojević primećuje da loše izgledam što ja objašnjavam uglavnom tempom života i poslovnih obaveza. Izlazimo pre vremena na kafu: sve mi je gore,znoj me obliva.Zovem MAKSI TAKSI i bukvalno poslednjom snagom ulazim u kuću.

Sutra saznajem da ”PERSEN” ne stvara zavisnost a opušta nerve pa kupujem pakovanje od 100 komada.Za svaki slučaj. I prešlo mi u naviku da dnevno popijem par braonkastih tabletica. I ko zna dokle bismo se PERSEN i ja družili da mi sinoć, nešto pre Dnevnika, nije pozlilo. Opet MAKSI TAKSI sada do Hitne pomoći. Vozač me zagleđuje i s nelagodom kaže ”nisam Vas navikao ovakvog”. Centrala mu javlja da je ovo deseta, gratis vožnja što je u mojim ušima odjeknulo kao ”poslednja vožnja”.

Hitna pomoć ? Ako nemaš sreću da imaš prelom ili da te boli zub, onda džedžiš ispred vrata prenatrpane ambulante u kojoj su dve medicinske sestre i lekar,moleći Boga da doživiš pregled.Ili je to,samo, mene uhvatio panični strah? Ne znam. Laknulo mi je kada je EKG izbipkao da nema infarkta, da je sve u redu. U REDU? Pa šta me onda to boli u grudima? Da sluđenija bude još veća, pritisak kao u padobranca!Šalju me na kardiologiju.

Pre par dana mi je umro prijatelj, glumac Gole Velinović i to me je baš pogodilo. ”Odlazi moje društvo, i ja čekam na red…”…Da li sam došao na red, razmišljam dok ulazim na odeljenje kardiologije, ili ću ga i ovog puta preskočiti? Kum priča dosetke, srpski rečeno zamajava me, odvlači misli na drugu stranu. I ovde mi rade EKG i opet kažu da nije ništa. Da treba da smršam, kaže mi doktorka koja sa sve klompama nema ni 60 kilograma.Pitam je koju dijetu drži na šta me ona umorno pogleda:
- Takva sam oduvek.Mnogo mogu da pojedem i ni gram da ne nabacim.
- Aha. A kako ja da smršam ako se i od vazduha gojim?
- Ne znam.
- Ali ipak da smršam.
- Da, i da OBAVEZNO smanjite nivo dnevnog stresa.Pijte vitamine, minerale…

Zašto lekari uvek daju beskorisne savete, prođe mi kroz glavu. Pojeo sam kacu i po turšije i kupusa, pucam od vitamina,bre, ne znam šta ću s njima! Ali, tešim se, dobro je.Utvrdio sam 1.da imam srce i 2. da nemam infarkt. A to je sjajan početak novog života…

 

podaci iz Narodne biblioteke

Document1

 

ORDEN ZA VATROGASCE

Ovih dana sam bio u prilici da se uverim da je vest to što Ivan Bosiljčić ne izlazi iz porodilišta ili što se Severina srećom srećno porodila. Od velikog su značaja i vesti tipa koja je pevačica kojoj koleginici maznula ljubavnika što me neobično podseća na Nušićevu ”Ministarku” – ionako će na kraju za sve da bude kriv ujka Vasa.

U danima koji su, nadam se, za nama prepuni mraza i snega pojavili su se nevidljivi junaci koji su i u najudarnijim vestima bili nevidljivi – vatrogasci. U udarnim vestima se u reporažama govorilo kako su se posle toliko i toliko dana spasilačke ekipe probile do tog i tog zaseoka i izvukli polusmrznutog starca, doturili lekove, proprtili sneg vrlo često rizikujući sopstveni život. Ovi ljudi su se našli tamo gde se niko nije usudio da ide i to je nešto što im niko ne može poreći ali će se malo ko pohvaliti da je nešto preterano razmišljao o njihovim zaslugama u ovo nevreme. Jednostavno, oni su sve vreme bili tu, pored kamera, čak i ispred njih ali retko tema priloga. Valjda zato što smo navikli da vatrogasci, kao što im ime kaže, imaju veze sa vatrom, ne sa mrazom i snegom.

Svako od nas je na onim minusevima koji su nas budili i uspavljivali bežao u toplo, izlazili smo samo kad moramo. Stoga mislim da je red da ono što su vatrogasci činili ”jer im je to posao” bude nagrađeno nekakvim ordenom, javnim priznanjem ovim ljudima. Da i oni postanu vest dana makar na dvadeset četiri časa, da im se još jednom zahvalimo iako oni to od nas ne očekuju. Što kažu Jevreji :” Poštuj lekara da ti ne zatreba”.

Za manekenke koje se porađaju u specijalnim uslovima, ostavljene pevačice, ljubavne afere estrade i ostali šund koji nam se neprestano petlja u život uvek će biti mesta i prostora. O njima ćemo čitati i nadalje jer oko nas nema gladnih, bolesnih, nema ostavljenih i zaboravljenih, skrajnutih na životnu marginu. Oni su posebna priča koja se ni ovde ne uklapa, poslednja od svih priča koja se čita u novinama, pa i to nerado.

Stoga, kratko i jasno: VATROGASCIMA ORDEN!

 

IZ ”ENCIKLOPEDIJA NIŠA” tom KULTURA

 

KADA LAŽ PRERASTE ISTINU

Sve češće se događa da ostanem bez reči pred onim izborom koji ljudski mozak napravi u situaciji zvanoj ”šta činiti”. Pažljivijim prisećanjem na pojedine situacije, došao sam do zaključka da će laž uvek opstajati zahvaljujući onom iskrenom i nepokvarenom u čoveku. Čudno ali je tako.Mehanizam koji do ovakvog rezultata je sledeći:

Neko vas slaže i prevari. Ljuti ste u početku, najpre na njega a onda,vremenom, oštricu te iste srdžbe usmeravate ka sebi. Da ste bili pažljiviji, uočili bi prevaru; da ste bili pametniji, prepoznali bi laž. Ko danas još uopšte veruje ljudima, zapitaćete se očajno i odmah dati odgovor: još jedino ste vi budala koja, i u ovakva vremena, veruje ljudima. Naravno, zaričete se da nikada više nećete ” blanco” verovati bilo kom čoveku. U ovom stupnju samookrivljavanja neretko proglašavamo sebe za nesposobne i slično. Tu su i one narodne ” Ovcu i budalu svako šiša”, ” Dok je ovaca biće i vune” koje samo produbljuju osećaj krivice. Rezultat je prilično tužan: umesto da s pravom prozovemo lopova ili prevaranta, mi sebe proglašavamo nesposobnim, blesavim i slično, zamerajući ponajviše sebi poverenje koje imamo prema ljudima. Tako laž i zlo nastavljaju da plutaju na okeanu Života.

Ako uzviknemo DOSTA! možda još ima nade za nas.
Ako počenemo da prozivamo lopove zato što su lopovi, možda se zaštitimo od njih i druge upozorimo na njoihovo postojenje.
U svakom slučaju treba sve ovo shvatiti u zoru predizborne trke.

 

GRAD JE I DALJE BEZ ŠERIFA

Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić velikodušno je obećao krajem 2011. da će Niš napokon dobiti šerifa. Valjda je i njemu postalo jasno da je previše bandi koje kruže oko grada spremajući se za upad i pljačku i ono malo stvari koje Nišlije imaju. Da li zbog toga, da li mu je jedan od savetnika to šapnuo tek – ministar je obećao šerifa koga, još uvek, nije postavio da brine o opštem dobru i životima građana Niša.

Nišlije navikle na svakojake situacije sve češće počinju da veruju da, kada se malo bolje razmisli, taj šerif i nije toliko neophodan – jer da je toliko potreban, svakako bi bio postavljen, zna ministar šta radi.” Ima u Nišu mnogo dobrih i kvalitetnih ljudi koji mogu jednako dobro da rade kao da je tu načelnik”, siže je odgovora Nišlija koje sam čuo u anketi jedne niške televizije. Ispade da je grad kriv što je na raskrsnici, a poznato je da lopovi vole da pohode raskrsnice, te da bi bilo poželjnije premestiti ga nego insistirati na šerifu. Kakve sad više veze ima šerif – radije ćemo da uvezemo šerife iz susedne države da rade naš posao nego da insistiramo na onom jednom jedinom koji nikada neće biti postavljen.

A zaboravljamo da kuća koja nema domaćina neminovno teži ka urušavanju i tu pomoći nema. Sećam se, dok sam gledao kaubojske filmove, tamo je bivalo vrlo često da se narod, želeći da se što bolje osigura od mogućeg napada bandi i težnjom da grobaru zatvori radnju, organizuje i među sobom nađe nekog dovoljno hrabrog da se prihvati ovog posla. Taj pobedi sve barabe, odbrani grad i oženi lokalnu lepoticu.

Stoga bi ministru Dačiću bilo bolje da se mane pitanja ko će biti premijer u narednom sazivu Vlade Srbije nego da ovom gradu, najvećem i najbrojnijem ispod Dunava, napokon da šerifa kao što je i obećao i da u fotofinišu uozbilji stvari. Inače neka ne računa na niške glasove.

 

godišnji izveštaj o posećenosti u 2011

http://nebojsaozimic.wordpress.com/2011/annual-report/

 

JUTRO I NOĆ

Svanulo je jutro
zaboravili smo san
i noć u kojoj smo ga snili

Sivilo je umrtvilo oko
mrtvilo se nastanilo u nas
kao u sebe što bi

Taman smo se uverili
da je dan i počeli da otvaramo oči
sat nam je rekao da je noć

Ponovo je mrak oko nas
ponovo ćemo odsanjati san
koji će odneti jutro