Gledala to dva drugara pa kad jedan više nije mogao da izdrži, pokri oči. Na terenu šut na gol, odbrana lopta dolazi do drugog napadača ovaj šutira – lopta udara u nekog, odbija se, kreće ka golu, ali je u zadnji tren izbacuje bek do narednog napadača… U tom trenutku će onaj sa pokrivenim očima:

- Dadoše li ga?

- Još ga davaju! – dobi sažet odgovor.

Kada mi je nedavno stiglo još jedno obaveštenje da treba dana tog i tog da izađem na izbore, setih se ove priče.

Bojim se da ne popadamo u nesvest svi zajedno, bez obzira ko za koga glasa. Čini mi se da sam zaboravio i kada su izbori raspisani, i za koga glasamo, a naročito šta očekujemo od onih čije bismo ime zaokružili.

Lagano dolazimo u stanje zombiranosti kada nam je,što reče Bora Čorba, ”baš te boli šta ti rade, ko te laže, ko te krade”, a kada je tako, kako li je tek onima koji trče ovu izbornu trku. Ne bih se menjao sa njima.

Znam jednu stvar koja mi je bila i biće referentna kada je u pitanju moj glas.

Svaki političar koji je grupi “Pomoć ugroženim Nišlijama” pomogao, a samim tim i građanima Niša kojima je ta pomoć potrebna, imaće moj glas na ovim i sledećim izborima.

Jer, uzalud priča o nacionalnim interesima, o odbrani teritorijalnog integriteta. Zalud priča o vlastitom poštenju, ako onaj ko želi da se bavi politikom u ovom gradu nije onima o kojima bi trebalo da brine doneo kilogram soli i brašna.

Svi se mi merimo onim što smo učinili, ne onim što smo mislili da učinimo, a nismo. Mi iz grupe “Pomoć ugroženim Nišlijama” tačno znamo ko je i koliko, preko naših programa, pomagao građanima Niša i ja se nadam da će to biti jedino merodavno kada je glasanje za gradsku i opštinske liste u pitanju.

A oni neka ga još davaju…

http://pomocugrozenimnislijama.wordpress.com/

Kada se kaže da je ovom narodu potrebno pomirenje sa samim sobom, izgleda kao konstrukcija reda radi što svakako nije. Razapet između sećanja na građanski rat 1941-45 i ovaj noviji 1991-95 u kojima je bilo pobednika ali ne i moralnih, između mogućeg ulaska u NATO koji je prethodno pobio preko hiljadu stanovnika Srbiji i poprilično je srušio, podeljen na one koji jesu ili nisu za Kralja,na one koji su za ono pre ili posle DOS-a, nerealno priželjkujući bolji život kakav je imao u jednom periodu, srpski narod potpuno obezglavljen i premoren svakodnevnicom živi kroz prisećanja o ”onome nekada” čega više nema.

Partijski sud je 1946. odlučio da je Dragoslav Mihailović odgovoran i za ono što jeste, i za ono što nije. Tada niko nije demonstrirao pred zgradom Suda. Danas, 56 godina posle te presude, istomišljenici onih koji su sudili smatrajući da jedino oni imaju pravo na istinu, protestvuju ispred suda zastupajući svoju istinu, baš kao i pripadnici i simpatizeri Ravnogorskog pokreta.I oni imaju svoju istinu. A istina je samo jedna i ona je u Sudu.

Treba se podsetiti činjenice da je 1953. Aleksandar Ranković obnovio sudski proces poznatiji pod imenom Solunski proces (1917) kojim su Dragutin Dimitrijević Apis i ostali osuđeni zbog navodnog pokušaja atentata na kralja Aleksandra I Karađorđevića. Kada su ga pitali zašto otvara ovo pitanje, odgovorio je: ” Zato što svako ima pravo na fer suđenje. Možda ni mi nismo baš uvek bili u pravu”. Apis i drugovi su na tom suđenju oslobođeni optužbi.

D.Mihailović i M.Đilas imaju pravo na istinu i to je nešto što ne bi valjalo da im se oduzme. Mnogi su zvanja i funkcije stekli prežvakavajući priču koju je trebalo da čuju oni koji odlučuju o karijerama i treba pretpostaviti da će se baš oni najviše buniti, kao što to i čine, oni kojima su odluke iz 1946. i 1948. godine.Ako je moguće, daj da vidimo možemo li da užase građanskog rata ostavimo za sobom, da se ujedinimo i krenemo tamo gde se od nas očekuje jedinstvenost.

Inače, džaba smo krečili.

Sutra saznajem da ”PERSEN” ne stvara zavisnost a opušta nerve pa kupujem pakovanje od 100 komada.Za svaki slučaj. I prešlo mi u naviku da dnevno popijem par braonkastih tabletica. I ko zna dokle bismo se PERSEN i ja družili da mi sinoć, nešto pre Dnevnika, nije pozlilo. Opet MAKSI TAKSI sada do Hitne pomoći. Vozač me zagleđuje i s nelagodom kaže ”nisam Vas navikao ovakvog”. Centrala mu javlja da je ovo deseta, gratis vožnja što je u mojim ušima odjeknulo kao ”poslednja vožnja”.

Hitna pomoć ? Ako nemaš sreću da imaš prelom ili da te boli zub, onda džedžiš ispred vrata prenatrpane ambulante u kojoj su dve medicinske sestre i lekar,moleći Boga da doživiš pregled.Ili je to,samo, mene uhvatio panični strah? Ne znam. Laknulo mi je kada je EKG izbipkao da nema infarkta, da je sve u redu. U REDU? Pa šta me onda to boli u grudima? Da sluđenija bude još veća, pritisak kao u padobranca!Šalju me na kardiologiju.

Pre par dana mi je umro prijatelj, glumac Gole Velinović i to me je baš pogodilo. ”Odlazi moje društvo, i ja čekam na red…”…Da li sam došao na red, razmišljam dok ulazim na odeljenje kardiologije, ili ću ga i ovog puta preskočiti? Kum priča dosetke, srpski rečeno zamajava me, odvlači misli na drugu stranu. I ovde mi rade EKG i opet kažu da nije ništa. Da treba da smršam, kaže mi doktorka koja sa sve klompama nema ni 60 kilograma.Pitam je koju dijetu drži na šta me ona umorno pogleda:
- Takva sam oduvek.Mnogo mogu da pojedem i ni gram da ne nabacim.
- Aha. A kako ja da smršam ako se i od vazduha gojim?
- Ne znam.
- Ali ipak da smršam.
- Da, i da OBAVEZNO smanjite nivo dnevnog stresa.Pijte vitamine, minerale…

Zašto lekari uvek daju beskorisne savete, prođe mi kroz glavu. Pojeo sam kacu i po turšije i kupusa, pucam od vitamina,bre, ne znam šta ću s njima! Ali, tešim se, dobro je.Utvrdio sam 1.da imam srce i 2. da nemam infarkt. A to je sjajan početak novog života…

Nebojša Ozimić, Logor na Crvenom krstu, Narodni muzej, Niš, 2012.

U danima koji su, nadam se, za nama prepuni mraza i snega pojavili su se nevidljivi junaci koji su i u najudarnijim vestima bili nevidljivi – vatrogasci. U udarnim vestima se u reporažama govorilo kako su se posle toliko i toliko dana spasilačke ekipe probile do tog i tog zaseoka i izvukli polusmrznutog starca, doturili lekove, proprtili sneg vrlo često rizikujući sopstveni život. Ovi ljudi su se našli tamo gde se niko nije usudio da ide i to je nešto što im niko ne može poreći ali će se malo ko pohvaliti da je nešto preterano razmišljao o njihovim zaslugama u ovo nevreme. Jednostavno, oni su sve vreme bili tu, pored kamera, čak i ispred njih ali retko tema priloga. Valjda zato što smo navikli da vatrogasci, kao što im ime kaže, imaju veze sa vatrom, ne sa mrazom i snegom.

Svako od nas je na onim minusevima koji su nas budili i uspavljivali bežao u toplo, izlazili smo samo kad moramo. Stoga mislim da je red da ono što su vatrogasci činili ”jer im je to posao” bude nagrađeno nekakvim ordenom, javnim priznanjem ovim ljudima. Da i oni postanu vest dana makar na dvadeset četiri časa, da im se još jednom zahvalimo iako oni to od nas ne očekuju. Što kažu Jevreji :” Poštuj lekara da ti ne zatreba”.

Za manekenke koje se porađaju u specijalnim uslovima, ostavljene pevačice, ljubavne afere estrade i ostali šund koji nam se neprestano petlja u život uvek će biti mesta i prostora. O njima ćemo čitati i nadalje jer oko nas nema gladnih, bolesnih, nema ostavljenih i zaboravljenih, skrajnutih na životnu marginu. Oni su posebna priča koja se ni ovde ne uklapa, poslednja od svih priča koja se čita u novinama, pa i to nerado.

Stoga, kratko i jasno: VATROGASCIMA ORDEN!

šta očekivati od Niša

o dolasku porodice Ozimic, ko je izgradio Niš