КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ И КУЛТ АПОЛОНА


Једна од најинтригантнијих тема које су окарактерисале прву полвину 4. столећа свакако је однос Константина Великог према хришћанству. Колико год имао заслуга за ширење и интитуционализацију хришћанске цркве, толико је његова манифестација те исте вере имала углавном нехришћанске атрибуте. На новцу који кује од 312. до своје смрти врло су ретки прикази са хришћанском симболиком. Тако се на Константиновом новцу у периоду савладарства (до 324) а нарочито од 313.- 319. јавља представа Непобедивог бога (Sol Invicti) а неретко је приказиван са свим атрибутима митраизма.

Да би се схватило Константиново поимање вере, треба кренути од премисе да су за њега, одраслог и васпитаног у духу традиције Рима, најважнија и најпоштованија божанства била она која су штитила Рим и римске владаре што је он сам био. Како је митраистичка религија била општеприхваћена у римској војсци, највише због свог сотериолошког карактера, док је су Sol Invictis и Аполон установљени као државни култови, то је било најприродније да Константин буде и остане чврсто везан током свог живота за ова божанства. У надолазећем хришћанству, како ћемо видети у даљем раду, Константин је препознао симбиозу ових, већ поштованих култова и као владар све учинио да ова религија дође на ниво државне вере. Трзавице и неслога унутар хришћана и подела на мноштво интерпретација ове вере учиниле су да он, након Никејског сабора, одложи даље ангажовање у институционализацији хришћанства и почне да се враћа размишљањима и ставовима везаним за Свемоћног Бога, све чешће се враћајући античком, прехришћанском наслеђу. У наредним редовима покушаћемо да повучемо паралелу између соларних култова које је поштовао Константин Велики (Аполон, Митра, Sol Invictus = Непобедиво Сунце) и хришћанства за које је тако много урадио.

АПОЛОН

Мало је божанстава у античком свету која су у тој мери имала у себи збир одлика других божанстава као што је то случај са Аполоном који је законодавац, мантичар, заштитник људи и усева, исцелитељ, бог поморства и бог смрти. Порекло његовог имена највероватније је изведено из вавилонске речи appulu (ВРАТА), односно из имена хетитског божанства Appulunas-а, заштитника капија и улаза што је, поред осталог, у Грчкој био Аполон. Тако је Аполон, преко Вавилона, Грчке са колонијама и Етрурије стигао на Апенинско полуострво често поистовећиван са Митром. Разлог за брзо ширење култа Аполона међу Етрурцима лежи у његовој великој сличности са њиховим божанством Вејовисом киме се нећемо шире и детаљније бавити у овом раду.
Најстарије Аполоново култно место на Апенинском полуострву – Аполинар- налазило се ван градских бедема, испред Карментинских врата. Ово Аполоново светилиште, једино у старом Риму, и храм унутар њега, изграђено је и посвећено 429. године п.н.е Аполону Исцелитељу у нади да он може да ублажи заразу која је у то време владала овим делом Апенинског полуострва. Званично упражњавање Аполона као носиоца култа Сунца у Римском Царству почело је од времена Октавијана Августа који је, у оквиру своје верске реформе а по налогу Сибилиних књига, установио култ Аполона као једног од највећих римских богова коме је био посвећен и празник Непобедивог Сунца (Sol Invictus) а сам Август је сматран је његовим сином и земаљском инкарнацијом. Од 212. п.н.е. установљене су свечане игре у част Аполона и Дијане, тзв. Аполонијске игре.


Аполонов храм у Риму

Многи други римски владари на чијем се новцу среће представа Аполона (Комод, Септимије Север, Валеријан) неговали су култ овог божанства. Ни сам Константин до краја свог живота није прекинуо ковање новца са представама Аполона или Митре. Заправо, култ Непобедивог Сунца (Sol Invictus) почео је да се у Римској империји развија по снажним утицајем источњачког бога Сунца, отеловљеног у персијском богу светла Митри. Бог Сол, прихваћен као службено божанство Рима у време Аурелијана који му 274. диже храмове, представљао је природни дериват грчких Хелија и Аполона са персијским Митром.

МИТРА

Митра, персијско божанство светлости, старије је у односу на већину осталих римских божанстава. Још у 14.ст.пре н.е. сачувао се говор хетитског краља Мушила у коме се Митра позива за сведока. Важећи за сина Ахура- Мазде, Митра је био синоним за светло које претходи Сунцу да би касније најпре победом над Солом, богом Сунца и помирењем са њим, постао главно соларно божанство.
Митра има доста сличности са историјски каснијим Исусом: родила га је Девица 25.децембра у пећини и попут Исуса, Митра се на вечери опростио од својих 12 ученика и отишао Сунчевим кочијама боговима. Од својих следбеника Митра је тражио високи степен моралности, инсистирајући на највећој чистоти, аскези и чедности обећавајући као награду лепши живот после смрти јер је он Спасилац човечанства. Својим следбеницима Митра даје напитак справљен од вина и крви прабика што има одређену паралелу са хришћанском евхаристијом а идентично је и крштење следбеника зарањањем у воду. Такође је присутно учење о бесмртности душе као и велики број симбола који ће се касније срести у хришћанству.


Митра убија прабика

Због одбојности према свему што је персијско, Митрина религија није прихваћена у Грчкој али је од времена Веспазијана, митраизам захватио целокупну Римску империју – Митрин култ ширили су по градовима трговци са Истока, а у граничним подручјима Оријенталци у римским легијама. Његов култ је узео маха у другој половини 2. столећа када су га прихватили највиши слојеви римског друштва да би достигао је врхунац средином 3.столећа док је император Комод био је посвећен у Митрине мистерије.
Бројне су сличности између обреда различитих порекла као што је то случај са Кибелиним, Атисовим, Митриним, Бааловим, Деа Сиријиним, Изидиним и Сераписовим. Било да божанства долазе из Анатолије, Ирана, Сирије или Египта, било да су мушка или женска, показују сасвим једнаке црте, уносе схватања која изгледају као да се узајамно могу заменити. Основа њихове сличности је да су то богови који, уместо да су неосетљиви, трпе, умиру и васкрсавају. Богови чији митови обухватају Свемир и чувају његову тајну исти су они чија звездана домовина управља свим земљанима и који само својим поклоницима, али без разлике на националност и порекло, јемче подршку на путу ка њиховој Чистоћи.

КОНСТАНТИН

Као многима пре њега Констанцију Хлору и његовом сину Константину, наследнику на месту цезара Галије и Британије, најближе је било поштовање култа Аполона који је почетком 4. столећа био један од највећих богова римског пантеона. Стога је Константин, након однешених победа над Германима и Максенцијем у фази припрема за полазак на Рим, 310. године посетио “најпоштеније светилиште“, како га цитира Евсевије мислећи на Аполоново светилиште у Грану, у Галији.
Боравак у светилишту и сан који је Константин уснио у Аполоновом храму, протумачен од стране египћанина Зенона, битно је утицао на будућег оснивача хришћанског земаљског царства. Тумачење пророчишта да ће вољом Аполона владати 30 година ( три венца која му богиња Ника ставља на главу) Константин никада није заборавио нити је то учинио његов биограф Евсевије који је у панегирицима подсећао на проречену владавину од 30 година. Постоје аргументована мишљења да је Константин у већем делу своје владавине себе поистоветио са Аполоном, што није било необичан за владаре који су живели у његово време или пре њега- Диоклецијан је тврдио да му је родоначелник Јупитер док се Максимијан на исти начин позивао на Херкулеса.
Константин није желео ништа да мења после победе над Максенцијем иако је усвојио знак у коме се секу слова Хи и Ро. Свечана седница Курије у част Константина, ослободиоца Рима, одржана је 25. децембра 312. на сам празник рађања непобедивог Сунца (Sol Invictus) што је имало веома симболички карактер. Константин је наставио поштовање римског обичаја установљавања нових владара на празник Sol Invictusa тако што је 317. именовао синове Крипа и Констанса цезарима управо на овај дан. О трајнијој везаности Константина Великог за култ Аполона преко празновања новог, рађајућег Сунца (Sol Invicti) сведочи проглас из 321. године којим овај владар Рима издаје наредбу да судови буду затворени 25. децембра ради “ поштовања дана Сунца “ док његов војска, крећући у одсудни бој против Ликинија 325., са собом носи као заштиту Аполонове статуе.

Истовремено, Константин на једном крају Рима подиже хришћанске храмове а на другом поставља кипове мајке Кибеле и бога Сунца – (Sol Invictusa)- чија представа физички подсећа на самог Константина. Овакав однос Константина према различитим верама може се објаснити ранијим изједначавањем Христа са животодавним Сунцем – како Тертулијан наводи да су поједини хришћани његовог доба представљали свога Бога – какав је био култ Аполона. Није искључено да је Константин хришћанско знамење на небу уочи Мулвијске битке усвојио као своје због демонстрације самог Сунца, тј. више малих “ Сунашца“ како наводи Евсевије. Непуних годину дана пре смрти а у оквиру прославе проречене тридесетогодишњице владавине, Евсевије на овај део подсећа, између осталог, Константина следећим речима које не указују на Христа већ Аполона:

Неизрецива светлост која потиче од Свевишњег Бога, својим пламеном не до¬пушта нам непосредно виђење његовог божанства. Око ње круже небеске војске, проглашавају Га Сувереном, Господом и Императором…
…Црпећи из Његовог сјаја као из неисцрпног извора светлости, редови небројених анђела и архандела и хорови небеских духова блистају.
Док Божија Реч влада с њим на векове наш император од Бога вољен, који из тог божанског извора добија не знам које царске изливе, управља светом свих ових дугих година. . .
Уједињујући четири моћна цезара у слози и небеској љубави као четири коња квадриге он, узвишени ауриг, управља и води их по целој земљиној кугли: свуда прису¬тан и надгледајући све.

Представа Бога као аурига, кочијаша који управља упрегнутим коњима, карактеристична је само за соларне култове Аполона и Митре као и сви овде наведени цитати.
Да резимирамо. Константин је дошао на власт као поклоник Аполоновог култа а непосредно пред крај живота, прослављајући тридесет година своје владавине, епископ Еусебије из Цезареје, његов лични биограф и панегиричар, написао је панегирик више у духу Аполонијском него у Хришћанском духу док се, судећи према појединим законским актима, само Константин никада није одрекао Соларног култа Аполона или Митре.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s