ПИСМО НАЈДРАЖОЈ 2


Најдража моја,

у овој даљини која попуњава простор међу нама,узбуркана попут цвета кајсије на побеснелој кошави, лелуја ка теби моја жеља да се што пре видимо и све ветрове, воде, Сунца и Земље оставимо за собом. Стан је и даље налик на празну пећину, хладан и далек без тебе, срце ми куца као у гуштера јер нема ни један озбиљнији разлог због кога би ужурбало свој рад. Тек када буде осетило примицање твоје сенке нашем стану, узлупаће до инфаркта, разгласиће мени па свима твој долазак.

У Граду дува ветар, разноси ми мисли богтепита где док ти, смушен попут пубертетлије у предзадњој клупи ред до прозора, пишем ово писамце и адресирам га на познату даљину.До ђем кући и све се нешто вртим, као да сам изгубио неки драги предмет ето ту негде (а појма немам где!) па очекујем да га напокон пронађем. Ружан и празан осећај.

Цвеће у стану залевам али се и оно оклембесило жељно тебе.

Чекамо те.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s