ДАМА У БЕЛОМ И СУСРЕТИ СА ЊОМ


Ретко причам и још ређе пишем о њој. До дана данашњег још никоме нисам испричао један догађај који се догодио у два наврата, новембра 1991. и почетком маја 1992. па ће ово бити први пут. АКо некоме некада морам да испричам, све мислим, нека то буде одмах и сада.
За салмонелу сам чуо тек када су ми рекли да је мој тек рођени син зарадио у породилишту. Нисам га честито ни ухватио у руке а већ сам сваки дан са страхом гледао у вагу, плашећи се Њеног присуства у соби и телу мога сина. Они који су ово прошли знају да првих месеци не можете да дођете до свог детета од многобројне женске родбине – бабе, тетке, ујне, сестре, стрине…- тако да сам у Вукову собу успео да уђем тек када ми је докторка рекла да му спаса нема, да га шаље исте вечери колима Хитне помоћи на Институт за мајку и дете на Новом Београду…
Нико му није давао шансе да преживи. Када сам ушао у собицу у којој је лежао, у једном углу сам видео прозирну Даму у Белом. “ Иста је као у “Сав тај џез“, паде ми на памет. Загледах је. Није ми се допала. Тај самосвесни осмех пун надмоћи, начин на који се нашла пред нама – само Бог зна како – говорили су довољно.
Ишчекивала је запрепашћење, пад на колена… Некако ми се није дало. Сео сам на ивицу кревета, загледао од болести изнемоћалих једва три килограма, мени свакако најдражих, ставио сам кажипрст и са сузом у оку (одакле она ту?) гласно рекао гледајући у Белу Даму:
– Ајде да се не зезамо… Ако ћеш да живиш, ако си Вук ухвати ми палац. Ако то урадиш, бићеш мој. Ако ниси Вук и не бориш се, бићеш њен – и показао на Даму у Белом.
Не знам је ли ко мерио време, кажипрст ми није дрхтао док се срце стегло.Погледах је: смешка се, спремна је да га преузме. Пренео сам поглед на Вука и видео како се десна ручица споооооооооооооро придиже са јастука на који је била положена и након неколико секунди (десетак?) хвата ме за кажипрст последњом снагом, рекло би се.
Пољубио сам прстић дебљине одебљале глисте и славодобитно погледао у правцу Беле Даме. Нигде је није било. Трен касније утрчале су медицинске сестре, спремне за полазак у снежну ноћ.
Био сам миран. Знао сам да смо победили “ на разлику. Али победи се у зубе не гледа

Белу Даму сам срео поново 1.маја 1992. Као што сам пола године раније први пут чуо за салмонелу, тако сам захваљујући труду неколико хирурга од којих треба издвојити др Јеленковића, сада већ покојног , на својој кожи спознао постојање туберкулозе трбушне марамице (то је оно што добијете када попијете млеко заражене краве :)). Распорен као Мурат, у шок соби, између зноја, дрхтавице и врућине, “мед’ јавом и мед’ сном“, у тренутку потпуне свесности видео сам Белу Даму.
– Дошла си по мене ? – помислио сам и чуо је:
– Један од вас је мој. Ти си преостао. Чиста математика.
– Џаба си долазила…- тврдоглави Ован се није дао.
– Видећемо, не журим се.
Како је лепа! Таман сам почео да је боље заглеђујем а температура да расте када је у шок собу ушао Мића, чистач, једини који је те ноћи (31.април на 1.мај) радио. Пришао ми је, погледао ме и раздрао се болничару:
– Иване, дај пешкир и ракију, брзо, овај изгоре! Брзо!
Раскопчавао ме је и причао:
– Не брини се, синко, нема умирање! Не смеш, не дам! Не данас! Гле’ ме овамо, причај!
Уследило је поливање ракијом, трљање, шамарање, причао сам јасније него раније али ми је Мића сметао да видим Белу Даму. Када сам погледао место где је седела, није је више било. Никада је више нисам видео а надам се да нећу скоро…
Није свака лепота за човека

Advertisements

One thought on “ДАМА У БЕЛОМ И СУСРЕТИ СА ЊОМ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s