BESANE NOĆI DRAGIŠE CVETKOVIĆA


(Scena se lagano osvetljava i prikazuje onižeg čoveka koji sedi na stolici, preturajući po rukama fascikle i papire. Brižljivo ih lista, povremeno zapisujući nešto u svesku. Iza njega na sceni je nabijen kofer, na stolici nesložene stvari. Sipa sebi piće)

Cvetkovićev glas: (dok ovaj pretura po papirima): Dragi moj nerođeni unuče, dopisujem ove redove moga dnevnika tebi koji ćeš tek ugledati svetlost nekog boljeg sveta. Neka Bog da da ih čitaš u miru, na svetlu, slobodan i poštovan – dakle, želim ti sve što sada sam nemam – i tako pun snage vratiš ono dostojanstvo našem prezimenu koje će nam svakim danom uzimati lažima!

Cvetković: Sve što sam imao da zapišem u vezi Martovskih događaja te 1941.godine i mog dosadašnjeg kućnog zatočeništva u Niškoj Banji, sve ti je među ovim koricama. Da se ne zaboravi, čemu je narod sklon, a politika uvek ide uz dlaku zaboravnim ljudima i narodima dodatno ih sluđujući. Da mi više niko nikada ne prišiva potpisivanje prilaska Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu kao da sam ja, Dragiša Cvetković, predsednik jugoslovenske Vlade, jedva čekao da potpišem dokument koji će me gurnuti u istorijsko prokletstvo – u zaborav i ideološku mržnju.

Tako to biva kada se skupi šačica lakoumnih ljudi koji bi da odluče o istoriji i sudbini naroda kome pripadaju. E sad, ja ispadoh izdajnik što sam potpisao dokument koji je knez Pavle dogovorio sa Hitlerom, a kojim je Kraljevini garantovana apsolutna suverenost na svojoj teritoriji i, što je najvažnije, mir, a ovi vagabundi koji su klicali BOLjE RAT, NEGO PAKT na ulicama Beograda, Sarajeva, Niša ispadoše heroji! Ja potpisao mir, oni nas uvukli u aprilski rat i duboku okupaciju i opet sam ja izdajnik . Doduše, većina ljudi koji su proveli makar jednu godinu u stvarnoj političkoj aktivnosti razume sve ono što je Vlada Kraljevine Jugoslavije uradila od 1939. do 25.marta 1941. godine i to je nešto zbog čega se osećam prilično dobro.

Ko će mi za koju godinu verovati da je engleska obaveštajna služba organizovala ove Kraljevini potpuno nepotrebne i suvišne demonstracije upravo računajući sa željom jugoslovenskih komunista da preuzmu sudbinu države u svoje ruke? Englezima je trebalo otvaranje novog fronta kako bi smanjili svakodnevna bombardovanja Londona i ostalih gradova i dobili u vremenu odvukavši bar na kratko Nemcima pažnju. Uspeli su u tome. Naše budale su jedva dočekale priliku da pokažu celoj Evropi ko je u Srbiji i Jugoslaviji onaj pravi predstavnik napaćenog naroda i kakva je zapravo ova vlast koja vodi Jugoslaviju. Ako oni ikada pobede i dođu na vlast – sačuvaj Bože, ali ako tako bude – moje se već zna. Ja ću svakako biti najomrznutija ličnost u srpskoj istoriji, rame uz rame sa Brankovićem koji je izdao Lazara (što nije tačno) ili Milošem Obrenovićem koji je ubio svoga kuma i srpskog Vožda (kao da bi ovaj njemu poštedeo glavu). O meni će se pisati najskarednije stvari ako komunisti budu pisali istoriju kao što se nadam da neće. Ali, to je sada najmanji problem…

Pao je mrak na Srbiju i Niš, Kraljevina više i ne postoji – oni koji su prvi potrčali u zagrljaj Srbima osamnaesete , Pavelić i njegovi Hrvati, samo četiri dana nakon bombardovanja Beograda napravili su svoju Nezavisnu državu Hrvatsku.Srbija je postala more u koje se svakodnevno slivaju reke izbeglih ljudi i to najčešće Srba iz Hrvatske, Bosne i Makedonije. Hoće li iko zbog svega ovoga da odgovara, da mi je znati. Napokon su se komunisti i Pavelićevi Hrvati našli na istom zadatku razbijanja Kraljevine Jugoslavije i sproveli ga tako dobro da od one države skoro da nije ništa ostalo.

Sada je u Nišu mirno, retki ljudi sede ispred kafane EVROPA i ispijaju hladno pivo. Voleo sam tu da sednem sa nekolicinom ljudi o kojima danas ne znam ni gde su, ni šta rade. Vlada Čohadžić, prijatelj i saradnik sa kojim sam pred kraj pomrsio račune oko unutarstranačkih stvari, braća Nisim i Dragutin Kražić često su sedeli u ovoj kafani tako da smo imali priliku o svemu da pričamo. Sa ovim i drugim čestitim ljudima, koji su znali da odlično prepoznaju i artikulišu aktuelne probleme ljudi oko sebe, počeo sam davne 1925. da pravim program šta treba sve uraditi kada dođemo na vlast u gradu. Šta je to što je bilo neophodno za što normalniji život ljudi u ovom gradu? Tada smo tu, u “Evropi“, napravili koncept razvitka polusrušenog srpskog grada u što moderniji, evropski centar regiona. Dosta je bilo posla: grad je trebalo kaldrmisati u potpunosti i snabdeti pijaćom vodom, otvoriti ili obnoviti škole biblioteke i bolnice, izgraditi gimnaziju, zgradu Pozorišta, postaviti spomenike Oslobodiocima Niša i još jedan Kralju Aleksandru… a da te pritom ne sruše komunisti.

Kažem, bilo je dosta posla i ponosan sam na ono što sam postigao u Nišu. U mnogo stvari mi je svojski pomogao Sotir Čohadžić, osnivač niškog “Rotari“ kluba sa još nekoliko svojih prijatelja, pripadnika slobodnozidarske lože “ Nemanja“ među kojima se isticali Milan Živković – Čuriš, direktor Hipotekarne banke i Andon Andonović. To su bili ljudi sa vizijom i građanskom svešću koji su znali da svoj lični interes podrede opštem i kojima je zaista ovaj grad predstavljao skoro sveto mesto. Takvih je u mom okruženju bilo zaista malo i zbog toga sam dužan da misli i dela ovih ljudi spašavam od nepravednog zaborava kao što će, nekada, nadam se, moje delo neko spašavati od zaborava koji me već preplavljuje.

Grdno se vara ko misli da je okupacija prema meni bila nešto drugačija nego bilo kom drugom Srbinu u porobljenoj Srbiji. Skoro celu četrdeset prvu i veći deo četrdeset druge godine proveo sam na relaciji Niška banja – logor na Banjici. Malo prođe, pa me se Nemci sete i privedu na informativni razgovor nakon čega završim u zatvoru.Onda me puste, valjda ni sami ne znajući šta će samnom, uz obaveznu primedbu da ne smem da kontaktiram ni sa kim iz spoljašnjeg okruženja. To je značilo da moram da sedim u kućnom pritvoru, ne znajući ni zašto sam tu, ni dokle ću tu biti. Kolikogod sam se trudio da saznam razloge za ovakav postupak okupacionih vlasti prema meni, nisam uspevao. Sve što su bili voljni da mi kažu posle svih mojih intervencija bilo je da je stražar ispred moje kuće “ radi moje lične bezbednosti “ i da oni “ vode računa o meni “. Tako sam se našao u glupoj situaciji tražeći ili da mi se objasni koji je problem sa mojom bezbednošću, ili da pomere stražara da živim kao sav ostali svet. Sve što sam uspeo bilo je da vila jednog jutra ostane bez straže koja će mi biti vraćena nakon dva meseca – niko mi nije objasnio razloge najpre uklanjanja a potom i vraćanja straže.

Tako ja nikako da se pomerim od Niške banje, kao da smo osuđeni jedno na drugo. Bio sam predsednik niškobanjske opštine, u njoj sam podigao spomenik-bistu kralju Aleksandru Karađorđeviću, vile, hotel i jelašnički rudnik pa evo ratne dane provodim u njoj, izopšten od ostalih, osuđen na zaborav svake vrste. Da se razumemo, ponosan sam kako na ono što sam uradio za Niš, tako i za ovo mestašce, skriveno pod brdom Koritnik, gde su još Rimljani dolazili na lečenje. Ne žalim se, ne kukumavčim – isuviše sam dugo u politici da ne bih razumeo njen jezik i poznavao njena pravila. Samo podvlačim konačni saldo svog dosadašnjeg delanja, uveren da je stavljena tačka na svako dalje bavljenje politikom u, bar što se mene tiče. Oni koji su okupirali moju zemlju preziru sve nas- Vladu, koja je izdala zajednički ugovor i mene na njenom čelu, narod koji je stao protiv moćnog Vermahta i usudio se da im pruži otpor kao i inteligenciju koja nije pozdravila dolazak više rase. Ako se oni budu pitali, vrlo brzo će sve srpsko biti predato dubokom zaboravu.

Mada, nisu me svi zaboravili, naročito ne oni za koje sam se nadao da mi se nikada neće obratiti. Kuću mi opseda jedan bugarski novinar koji očekuje da ga primim i dam ekskluzivni intervju u kome treba da ponovim ono što su Nemci već u par navrata tražili od mene i ja odbijao. Ovog novinara su poslali kod mene zbog njegove velike upornosti koja je odavno prešla granice ukusa. Ništa mu ne smeta, ni namerno neljubazna posluga, ni danonoćno stajanje u krošnji drveta prekoputa vile, kiša i sunce – ništa! Njemu se očigledno dalo da mi dosađuje u ime nekoga ko je na vlasti a mene, koji sam bilo vlast, nema ko da zaštiti od ovog čoveka.

Preko posluge mi razni ljudi traže razne stvari. Do sada sam dao novac jedino ljudima Draže Mihajlovića a i njih sam zamolio, baš kao što to čini u Beogradu Milan Nedić, da još ne ulaze u sukob sa Nemcima i Bugarima. Valja imati na umu da je moralna i vojnička etika Nemaca potpuno jasna – mi smo vam rekli pravila igre i koje su naše kazne za njihovo kršenje pa se vi sami određujte. Ne bismo voleli da streljamo 100 za jednog ali ćemo to sasvim sigurno da učinimo ukoliko budemo morali. Nemačke etike je svestan i Milan Nedić, zato pokušava na sve načine da suzbije kod Srba ustanički plamen. Ali, kako stoje stvari, neće uspeti da spreči nesreću. Streljanja izvršena u oktobru 1941. u Kragujevcu i Kraljevu jasno su sugerisala Srbima da im se ustanak ne isplati – ali kada smo mi bili pametni ?

Ovo sam rekao i novinaru Zotiću kada je tražio od mene novac za svoj pokret, za koji se kasnije ispostavilo da je bio skup najobičnijeg kokošarskog bašibozuka, sramote po srpsko oružje. Prgav i brzorek, bio je duboko uvređen kada sam odbio da finansiram njegovu borbu protiv okupatora. Nije shvatio kako sam pomogao pokretu Draže Mihajlovića a neću njemu. “Vi ste po obrazoanju novinar“, rekao sam mu,“ a Mihajlović odličan i prekaljen oficir, Sorbonin đak. Nikako niste isti, gospodine Zotoviću. Stoga smatram da bi bilo najbolje da mirujete sa Vašim rodoljubima i da radite ono što najbolje znate.“ Pogledao me je besno “Vi ste izdajnik!“, rekao mi gledajući me pravo u oči. Bože, zar sam doživeo da me i ovakva propalica može da vređa u rođenoj kući ? Pa ako ovaj izađe iz moje kuće uzdignute glave, posle ovoga što mi je rekao, čemu mi onda život i sve što sam uradio, pade mi na pamet i ja ne izdržah : “ More, marš iz moje kuće! Marš napolje!“

Moram da priznam da mi je krivo zbog srpske gluposti. Svaki dan bih čuo za nekog ubijenog ili ranjenog Nemca zbog koga su, opet svaki dan, po zadatom obećanju, Nemci streljali Srbe, Cigane i Jevreje. Ono što je snašlo Kragujevac vrlo lako je moglo da zadesi i Niš zahvaljujući nekom Vojinoviću balavcu i usijanoj glavi koji je mirne duše bacio nekoliko bombi na nemačke oficire koji su sa pratnjom bili u hotelu “ Park“. Kada neprijatelju, koji te je uzgred pošteno opomenuo, pobiješ nekoliko oficira a više desetina raniš – zar zaista misliš da će sve to proći nekažnjeno? Kakva je to matematika u kojoj se njihovi mrtvi broje desetinama a nedužni civili stotinama? Zašto ne naučiti lekciju od Francuske koja je oformila kolaboracionističku Petenovu vladu, nešto nalik čemu i mi imamo kao Nedićevu vladu, koja će fizički sačuvati narod za odsudne bitke pa da se posle kada sve prođe, a nekada mora proći, na miru i bez prilepljivanja etiketa raskusuramo i utvrdimo stvarni stepen odgovornosti ?

Ako ništa drugo, zar tako nešto ne padne na pamet onima u brdima, i četnicima i partizanima, kada čuju svakodnevno štektanje mitraljeza na Bubnju ? Čemu neprestano punjenje logora i streljanja na Bubnju, zar nismo mogli da pokušamo da prođemo bez toga ? Svaka budala zna da pritisne okidač ili baci bombu na neprijatelja ali, majčin sine, budi pametan pa spasi one koji su u redu za streljanje, nahrani one koji će da umru od gladi, odneguj teško bolesne koje najpre treba da smestiš pod krov i na suvo. Destrukcija je najlakša stvar, kažem i to me vraća nekoliko godina unazad.

Nikako ne mogu da izbacim iz sećanja sve ono što je prethodilo ovom ratu a u šta sam najdirektnije bio uključen kao predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije.Slike su još sveže, rane otvorene da bi se zaboravilo:
pritisci Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju u težnji da se pripoji Trojnom paktu započeli su krajem 1940. da bismo već 14.februara 1941. Cincar-Marković i ja vodili razgovore sa Ribentropom i Hitlerom oko našeg pristupanja. Tada sam odložio ono što je bilo neodložno, pravdajući se da smo mi samo izaslanstvo i da nemamo ovlašćenja da išta potpisujemo. Razgovor sa Hitlerom je bio krajnje neprijatan a obaveštajni podaci koje su Nemci imali o nama samo su podvukli osećaj nemoći. Bilo nam je jasno da smo došli do zida i da nam se manevarski prostor samo smanjio. Postojala je mogućnost još jedino da knez Pavle pokuša da kupi vreme preko svojih masonskih i engleskih veza i ja sam mu taj predlog izneo. Moram priznati da me je iznenadio pristanak ovoga bledunjavog, ispijenog čoveka za koga sam znao, iako mi to nikada nije rekao, da me iz nekog razloga ne podnosi ali nema veze.

Knez Pavle je postigao skoro savršen ugovor sa Hitlerom i to je bilo nešto najbolje što smo u toj trgovini mogli napraviti. Hitler se zadovoljio upotrebom jugoslovenskih železnica jer mu je cilj bio Grčka a žurilo mu se – sve ostale institucije ostale bi naše kakve već jesu bile. Pogodniji ugovor nismo mogli da postignemo.

Tražio sam mišljenje poznavaoca međunarodnog prava po pitanju da li se ovde radi o ugovoru koji Kraljevinu Jugoslaviju čini sastavnim delom sila Osovine (dakle, da li je to vojno-politički sporazum) ili se radi o dokumentu koji Kraljevini Jugoslaviji daje apsolutnu nezavisnost. Usmeno sam čuo ono što sam i sam mislio – postignuti dogovor garantuje našu nezavisnost pa sam zatražio da mi se mišljenja i pismeno dostave. Do toga, međutim, nikada nije došlo. Događaji su se odvijali isuviše brzo, prosto su prestizali jedan drugog u hodu i sve što se ne bi završilo odmah sutra je padalo u zaborav.

Znao sam da će doći do pobune u zemlji kada se čuje da smo potpisali zajednički dokument sa Silama Osovine. Takav smo narod generalno, junačimo se kada je najmanje potrebno, ginemo kada to niko od nas ne traži, kada treba biti junak jedni druge potkazujemo neprijatelju a onda nam još neko i kriv! Kriva je zemlja što nas trpi ovakve kakvi jesmo!

(pauza. Šetnja scenom)

Nikada mi nije bilo jasno kako smo toliko uspeli da se podelimo kao narod i da nikada ne zaboravimo da lični interes stavimo iznad svoga. Nisu pobednici oni kojima je od Boga dato da budu pobednici već su pobednici oni koji upornošću i pre svega dobrom organizacijom vladaju ljudima i zemljama koji su pod njima. Sokrat bi rekao da “ nisu vladari oni koji drže žezlo, već oni koji znaju da vladaju “ što bi značilo da mi Srbi definitivno propadamo. Prosto mi je neverovatno da , osim nešto malo univerzitetskih profesora, niko u Srbiji nije shvatio opasnu zamku demonstracija od 27.marta, čak se i većina episkopa Srpske pravoslavne crkve našla na ulicama sa demonstrantima.

Cvetkovićev glas: Svi bi da budu junaci! Ne daj Bože da je kogod ostao kući, prozvali bi ga Brankovićem, ništa lakše od toga. More, stvarno nas zemlja dobro i drži kakve smo budale!

Cvetković: Sa druge strane, šta ja mogu ovde zakatančen u Banji? Koja je svrha ovog pritvora ? Neozbiljno je i pomisliti da ovako dislociran mogu predstavljati opasnost po bilo koga, ponajmanje po Treći rajh. Okupator me doživljava kao francuskog čoveka, moje Nišlije kao nemačkog saradnika, Bugari kao saradnika partizana, odmetnika što se smucaju planinama, četnici me okrivljuju zbog nesaradnje sa njima… Preziru me svi koji mogu, dalo im se, a da većina od njih i ne zna šta je to što je izazvalo prezir kod njih.

Glupo je sada o tome pričati ali meni se lagano tope i finansije. Svi izvori novca su se vremenom lagano ugasili kao da su presušili, ne preostaje mi ništa drugo do da, iz meseca u mesec, smanjujem rashode. Ovo tim pre ako mi se otvori onaj put koji mi je sve češće na pameti a o čemu i samom sebi šapućem. Beg iz zemlje preko Bugarske u Tursku a odavde ko zna gde ne čini mi se lošim sada kada znam da je Nemačka napala Sovjetski Savez što je svakako velika greška kojoj se kraj odavde sagledava.

Iz Niša je najpre pobegao Mita Ristić sa porodicom, Dragi Knežević pa onda mnogi drugi. Saznajem da je Jevrejska četvrt, smeštena između dva mosta, ispražnjena je skoro za dve večeri a da se logor kod železničke stanice Crveni krst neprekidno puni. Niš je potpuno zamro, verujem da u ove sive dane izleda kao poslednje utočište očajnika pred sveopšti potop. Čujem da Nemci skoro svaki dan vešaju ponekog, svaki je naredni dan nova smrt i mogućnost utamničenja bilo koga za bilo šta. Ne iznenađuje me, video sam i gore stvari na Banjici, a opet me uhvati strah – da li je ovo moglo da bude sprečeno?

Da li je Dragiša Cvetković, predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije mogao da spreči ovo zlo koje se dokotrljalo pored ostalih između Alpa i Balkana, između Dunava i Jadrana, da mi je znati. Ono što je sasvim izvesno jeste da sam pokušao, kao premijer jedne velike zemlje koja zna šta su ratovi i stradanja, da uklonim oblake rata sa rodne grude. To mi nikada neće oprostiti ovaj narod, odgajen na epskim pesmama i brkatim junacima iz njih. Ti junaci ne prave kompromise u životu, srčani su i veliki borci pa bi svaki Srbin najradije da bude junak, makar dva dana; zato su nam i puna groblja a porodice sve manje.

Cvetkovićev glas: Niko da vidi opasnost od komunista i njihovog rušenja Kraljevine zarad uspostavljanja njihove nove, kominternovske republike. E, moji Srbi!

Cvetković: Naravno da su me politički protivnici svakako nazivali: “Dragiša, ciganska majka“, “ Dragiša, niški lažov“,“ Cincarska duša“ samo su neki od bisera koje sam imao prilike da čujem u predizbornim trkama. U njima se aludiralo na cincarsko poreklo moje majke, nešto čime sam se uvek ponosio jer su upravo u Srbiji i srpskoj politici neizbrisive tragove ostavili Cincari Lazar Paču, Nikola Pašić, Dragutin Dimitrijević Apis…Sa druge strane, za kog se političara u predizbornim kampanjama nije reklo da je lažov ili lopov ? To je etiketa koju dobiješ čim uđeš u političku trku. Ponosan sam na to što mi još niko nikada nije rekao da nisam sposoban političar, da je politika koju sam vodio bila pogrešna ili protivna državnim interesima. Draže mi je tim pre što znam u kojoj meri me nisu voleli – niko ne voli uspešne već im zavidi. Što je sitnija duša, to više zavidi; što više zavidi, više mrzi. I tako u nedogled.

Sada je već potpuno jasno da treba iznaći nekakvu mogućnost da se izađe iz ovakve Srbije. Treba spasiti porodicu pa možda nekad moj Jova i nastavi posao na obnovi države ili spasu srpskog naroda, videćemo kako će se stvari odvijati. Ako se lati takvog posla, u njega mora da uđe potpuno spreman – dobro obrazovan, sa odličnim poznavanjem psihologije zapadnoevropskog čoveka koji mu može biti i prijatelj, i neprijatelj; sve zavisi od toga kako se postavi. Kao otac, dužan sam da i njemu i Zoni pružim sve ono što su meni moji roditelji Jovan i Zoica. Tek onda mogu da razmišljam o sebi kao o uspešnom roditelju koji je svoju decu obučio za život.

Pobeći odavde, ali kako? Odsečen sam u svojoj banji u kojoj sam, da ironija bude potpuna, započeo svoju političku karijeru na izborima za predsednika Opštine. Te izbore je poništila tadašnja srpska vlast ali je malo verovatno da će mi sadašnja nemačka vlast ikada išta dopustiti osim ovog kućnog pritvora. Ovde ja više nisam premijer, niti ikakav političar. Odavde sam krenuo u pravljenje karijere, kao da ću ovde da je i završim. Vrlo rado, što rekao onaj čovek pod vešalima “ Što se mora, nije teško“.

Mogu da bežim jedino preko Turske, ova mi je zemlja jedini spas. Nadam se da me tamo nisu svi zaboravili, da će poneko i da upamti šta sam za njega sve činio kao ministar ili premijer Kraljevine Jugoslavije mada ja znam dokle srpsko sećanje seže. Kako bilo, ovde više nemam šta da tražim: porodica mi je prokazana kao izdajnička, o sebi i da ne pričam i jedino stvarno rešenje jeste beg u Tursku gde bih uzeo druge pasoše – Francuske. Jer ja sam stari francuski đak a Francuska je uvek bila i ostala – Francuska. “Prva ljubav zaborava nema“, štono reče pesnik.

Ono što me održava je saznanje da će i ova nesreća sigurno proći baš kao što je ovim prostorima protutnjalo veliko Tursko pa Austrougarsko carstvo i to sve u dvesta godina. “Nijedna nesreća ne može dugo da traje, niti je ijedna sreća večita“ – stara je istina koju sam naučio od oca i koje se sve češće prisećam u mom predugom banjskom zatočeništvu. Bojim se samo da će nakon svega ovoga Srbija dobiti ono što je sama htela i na čemu je strpljivo radila – polusrušenu i polumrtvu zemlju sa komunistima na vlasti. A to je zlo koje se teško pomera sa mesta, kojem je sve tuđe preče nego svoje a njihovo “svoje“ je uvek nekako nedoklesano, bez identiteta i potpisa. Rusi će nekada možda i da zbace komuniste sa vlasti ali Srbi, ukoliko ovde dođu na vlast, neće nikada.A tada to više neće biti moja briga.
Tebi, nerođeni moj unuče, ostavljam u amanet da nastaviš da živiš kao što su živeli svi pošteni Cvetkovići da bi tvoji potomci bili dostojni svog prezimena. Siguran sam da će doći dan kada ćeš biti u situaciji da praštaš mnogima za mnoge stvari i to čini punim srcem i zbog onih kojima praštaš i zbog sebe samoga. Jer ništa nije lepše od mirnog sna i nema veće stvari od bistrog i jasnog pogleda.
Peku me oči i umoran sam a sutra je novi dan. Ova noć će ostati u dugom nizu besanih noći Dragiše Cvetkovića i ko zna kolika će biti na kraju ta niska. Znam da će o meni biti ružno pisano i to mi dodatno razbija san ali se nadam da će nekada, neki pošteni istoričari, sesti i prema dokumentima verodostojno pisati o svemu što sam radio. To mi je najveća želja. Ja to neću da doživim ali se nadam da ćete vi, moja deca, imati priliku da saznate šta sam i kako zaista radio. Ako dođe taj dan, sve moje banjske besane noći dobiće svoj smisao.
Za taj dan živim.

KRAJ

tekst: Nebojša Ozimić
gluma i režija : Aleksandar Mihailović
premijera: 3.maj 2007.
igrana na 33. Međunarodnom festivalu monodrame i pantomime u Zemunu

 

Advertisements

2 thoughts on “BESANE NOĆI DRAGIŠE CVETKOVIĆA

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s