SENKE ĆELE KULE


Lica:
Milisav, neimar
Sveštenik Gavrilo ili zemodelac Rade , stric poginulog Resavca
(Radnja se događa na poljani oivičenoj topolama, u sumrak. Tu i tamo se vide turske straže kako nešto čuvaju. U pozadini se čuju glasovi mimoprolazećih. Milisav prevrće kamenje, traži nešto, neprekidno gunđajući)

1. SCENA

Milisav (sam sebi,preturajući po hrpi kamenja): Nigde ljudskog kamena, sve se roni i raspada kako ga udariš. Vala je mogao i bolji posao da mi se zalomi od ovog, sve ruke izranjavih- da ti se smuči. Da im Milisav gradi kulu od srpskih lobanja, tako nešto mene ne mož’ da promaši… Bar su tu mogli da nađu normalan kamen a ne ovaj sipar!
( dok on to priča iz njega se pojavljuje krupniji čovek sa torbakom preko ramena, u crnini, zarastao u bradu. Sluša Milisava, koji ga ne primećuje, dok priča. Milisav ga spazi krajičkom oka pa se trgne)
Milisav: Ene- de, prepade me, prijatelju . Koji si ti ?
Nepoznati: Ime mi je Gavrilo, tražim sinovca…Ili šta je već ostalo od njega. Da ukopam šta ima da se ukopa. Kako je tebi ime?
Milisav: Milisav neimar. Oprosti, brate, Gavrilo. Nisam se ja ovoga posla u’vatio zbog…
Gavrilo: Radi što moraš. I ja ću moram.
Milisav: Stani! Turci čuvaju stražu ispod one tamo topole… sad se ne vidi od sumraka, u pravcu moje ruke, nekih dvesta koraka. Pokušala juče jedna majka isto što i ti sad, eno je izdiše na kocu.(krsti se)
Gavrilo: Ne ostavljam ja njima moga Vukašina. Nisam zato doovde potego iz Resave, Milisave, neimaru.
Milisav: Ne kažem ja da im, daleko bilo, ostavljaš bilo šta. Samo sam za ono “idi mudro, ne pogini ludo“. Turci su sada budni i neće ih ništa sprečiti da omaste i tobom kolac. Sačekaj veče, kada se slabije vidi. Onda, vojska je to. Dovedi im neke žene da ih zabave, ima toga vazdan. Onda ti rešavaj svoj posao, Resavče.
Gavrilo: A do tada?
Milisav: Do tada mi pomozi, ili bar neka tako izgleda onima koji sada jasno vide nas obadvojicu kako eglenišemo. A posao čeka.
Gavrilo: Ovaj posao?
Milisav: Hoćeš li ti živ da vratiš tvog Vukašina u Resavu? Drž’ ovaj kamen i udri po njemu. (nekome dovikuje): Samo malo da se odmorimo, čestiti efendija! Otpadoše ruke! Evo, odmah! (šapatom, Radi) Ako ti se gine, što si dolazio čak ovamo? Da se pridružiš Vukašinu?
Gavrilo ( naglo čučne i uzima kamen pa počne sa tesanjem): Milisave, jesi li oduvek kamenorezac ?
Milisav: Ma kakvi. Bio sam ti ja nekada gazda, trgovac, al’ eto… Što pitaš?
Gavrilo: Umeš da se cenjkaš, Milisave. Ima nečeg cincarskog u tebi.

2. SCENA

( Milisav i Gavrilo sedaju)
Gavrilo: Valjda će da uspeti…
Milisav: Hoće, ne brini. Dao sam Tiosavu novaca i uskoro će im doterati vino i po koju ženu.
Gavrilo: Kakve su to žene što mogu ovde da…(pljune)
Milisav: Eh, kakve. Belosvetske, moj Gavrilo-
Gavrilo: (pljune)
Milisav: -očajnice belosvetske. Više ne znaju ni šta rade a kamoli gde. Opusti se malo, odmori. Trebaće ti snage, čuvaj je i ne rasipaj bez razloga.
Gavrilo: Rekoh ja tebi da si dobar trgovac.
Milisav: Aha. Nego, ti dobro tešeš kamen. Vičan si alatu, Gavrilo, a nisu ti hrapave ruke. Nisi ti oduvek klesao kamen, prijatelju moj. Govori ko si!
Gavrilo: Sveštenik. Bio sam starešina hrama Svetog arhangela Mihajla… srušiše ga Turci. Krenusmo da pravimo novu, ne završismo ali, ja tešem kamenje.
Milisav: Pa kako izgleda?
Gavrilo: Svaki pošten posao Bogu je ugodan.
Milisav: I ?
Gavrilo: Pošao sam za Aleksinac, na pola puta me stiže vest o ovom strašnom udesu pa krenuh da najpre završim ono što mi stričevska krv nalaže.
Milisav: Nego, oče Gavrilo – kad mi već reče da si pop- reci mi nešto što me već dugo muči.
Gavrilo: Kaži.
Milisav: Sve nešto razmišljam – ovaj naš mučenik, tvoj Resavac, Sinđelić što je pucao u džebanu i sve dig’o u majčinu…oprosti, oče…dakle, taj Sinđelić i njegovi drugovi među kojima je, eto, i tvoj Vukašin…
Gavrilo: Da?
Milisav: Gde su oni sada? Mislim, ako ćemo pošteno, onaj Sinđelić se ubio. Zar to nije greh ?
Gavrilo: Ko zna osim Boga? Bog ne voli kukavice. Niko ne voli kukavice. Stevan Sinđelić nije bio kukavica. Bio je prek čovek, hrabar i nemilosrdan megdandžija – sve to jeste bio. Nije bio kukavica i račundžija a što si iskreniji, to si bliži Bogu. Zato verujem da je Stevan Sinđelić sa svojim društvom sada za trpezom Gospodnjom.
Milisav: A greh samoubistva?
Gavrilo: Bio si trgovac. Dešava se da uhvati malo buđi džak pšenice. Šta si tada radio? Jesi li bacao samo taj deo ili ceo džak?
Milisav: Kakav ceo džak, oče Gavrilo? Odaspeš i baciš ono što ne valja a ono ostalo na sunce pa da vidiš kako postane isto sa ostalom pšenicom…
Gavrilo: Lakše se opraštamo od duše nego od džaka sa pšenicom! Eto, sam si dao odgovor. Zar da Bog odbaci sve što je dobro zbog jednog greha?
Milisav: Pravo kažeš.
Gavrilo: Jesu li stražari i dalje na svojim mestima?
Milisav(gleda): Jesu. Daj malo vremena vinu, ceo dan ih je tuklo Sunce, neće još dugo.
Gavrilo: Reče da si nekada bio trgovac. Šta to bi te više nisi?
Milisav: Da ti kažem, što da ne. Svake nedelje karavani s mojom robom išli su do i od Soluna, ka Beogradu i Sofiji. Imao sam kuću čardakliju, prelepu ženu, do Stambola nije bilo takve. Odakle god da sam dolazio, donosio sam joj najskuplje stvari, gizdio je i ukrašavao kao što se ukrašava pašinica. I koliko god da sam kupovao za nju, izgledalo mi kao malo.
Gavrilo(oprezno): Ali…
Milisav: Šta može da bude kad imaš prelepu ženu čiji je muž na putu, na jednoj strani, i drčni mladi asker, na drugoj. Turčin svratio da kupi neke sitnice pa video moju Jelku, Jelče moje, lepotu moju. Najpre pokušao milom i na reč da dobije ono što mu ni po čemu nije pripadalo. Jelka se izmicala, Turčin, postajao sve rešeniji da otme ono što mu se ne da. Otrgla mu se, nasred avlije je cimnuo za jelek. (briše suzu)“ Svlači se!“. Moja ga Jela pogledala onim njenim crnim, lepim očima i , iznenada i za Turčina, počela da peva iz sveg glasa onu Ej , stani Ibar vodo, ej, kuda žuriš tako… Stajala i pevala. On iskida košulju mojoj Jelki. Bljesnuše joj grudi na onom Suncu. Jelka dohvati onaj handžar i zabi ga sebi u grudi! Linu krv, pade… Pričale mi posle sluge da Jelka ništa nije osetila, tako se brzo sve dogodilo. Tako me dočekala da je nikad ne zaboravim. Jagnje moje, ona se, oče Gavrilo, sigurno plašila, al’ nije na sebe dala. I umrla je a samo je moja ruka od svih muških dotakla!
Gavrilo: Žao mi je.
Milisav: Bilo bi ti žalije, oče, da si je video. Ja digoh ruke i od trgovine, i od kuće, od svega! Šta će mi život kada nje nema. Opijao sam se danima. Recimo, oče, razumem što ju je Bog uzeo sebi – hteo bolje društvo pa nju onakvu našo. To sam razumeo. Ali zašto da ja sada i dalje bez nje živim, to mi nikako nije jasno. Dok sam se sabrao, dok me prijatelji spasiše od sebe sama, dok se osvrnuh – kuće nema, trgovine nema.
Gavrilo: Pa šta si uradio, crni Milisave?
Milisav: Došao ovde u Kamenicu, kupio malu kućicu sa okućnicom i sad klešem kamen.
Gavrilo: Ne zameri što pitam…jesi li razmišljao da se ponovo oženiš? Mlad si, rekao bih, grehota da ostaneš sam k’o ugarak.
Milisav: Ma i da nisam hteo, morao sam da razmišljam. Nema ko nije želeo da me oženi. Provodadžija na svakom koraku.
Gavrilo: Eto, vidiš. A ti?
Milisav: Šta ja tu mogu, oče Gavrilo? Koju god pogledam, nju vidim. Svaka mi je lepa al nijedna kao ona. To ti je kao da jedeš šećer pa posle njega ni najslađa jabuka ti više nije ono pravo. Jeste sve to lepo al ti si probao lepše i sada ti je džaba.
Gavrilo: Da, da…Šta ćeš, Božja volja (krsti se)
Milisav: To mi ne pričaj.
Gavrilo: Šta?
Milisav: To, za Božju volju. Ne teraj mi, oče, Boga iz srca. Jer, ako je to Božja volja, pitaću te kakav je to Bog koji uzima pravo-zdravo lepo čeljade koje ni mrava nije zgazilo.
Gavrilo: K’o moj Vukašin…
Milisav: Ostavi tu Božju volju i ne pominji je više nijednom nesretniku jer ćeš ga samo oterati od Boga.
Gavrilo: A bog, kao da je i sam rešio da nas sve otera od sebe…
Milisav: A, ne mešaj boga u to. To su srpska posla.
Gavrilo: Misliš Turska?
Milisav: Srpska! Srpska nesloga. Sporili su se oko prvenstva u vođenju vojske Miloje Petrović, Petar Dobrnjac, junak sa Deligrada, Hajduk Veljko i još neki. Sinđelić je sa svojim resavcima bio po strani. Skoro da su imali zauzet Niš, čak su hajduk Veljkovi upadali u Niš i pustošili radnje ali je onda došlo na red pitanje- ko će uvesti vojsku u grad? Ko će biti oslobodilac? Kada više ni oko toga ni drugih važnih stvari nisu uspeli da se dogovore, hajduk Veljko je rešio da napadne Pirot.
Gavrilo: A ostali?
Milisav: Sedeli na brdu i čekali Ruse. Dok su oni čekali na brdu, Turci su dobili pomoć iz Vranja i Leskovca. Tek kada su Turci počeli da se preko noći sakupljaju na ulazu u grad, da se ne vidi koliko ih stvarno ima, tek tada je stigla vest u srpski tabor o njihovoj brojnosti.
Gavrilo: A naši se svađaju i cenjkaju
Milisav: . Da li da napadnu ili ne i ko će da vodi napad?
Gavrilo:E, moji Srbi. E, moj Vukašine.
Milisav: Turci dugo nisu mogli ničemu da se nadaju u ovom boju. Jeste njih bilo četiri- pet na jednog našeg al’ naši su bili na uzvisini. Turci su krenuli su u samu zoru, halačući i dižući strašnu larmu. Naši su tek tada krenuli da se ukopavaju. Tek tada se videlo koliko nedostaju ljudi koji su prethodnih dana pobegli kud koji.
Vest o samom boju hajduk Veljka je zatekla u putu. Nit’mu je bilo da se vraća, nit’ da ostaje. Miloje Petrović je povukao svoje ljude iz bitke tako da su Sinđelićevi resavci ostali sa još stotinak ljudi iz drugih četa. Kada je video da nema gde, da Turci u najveće slamaju odbranu i da pada šanac po šanac, Sinđelić je kresnuo je kuburom u džebanu. Još se ne zna koliko je mrtvih na kojoj strani ali je mnogo.
Gavrilo:Neka im je pokoj duši.
Milisav: E,moj oče Gavrilo, da nismo bili tako nesložni ne bismo se ni junaštvom dokazivali i to je ono što sam rekao Sinđeliću.
Gavrilo: Ti si ga video…razgovarao si sa njim?!
Milisav: Kao sada sa tobom.
Gavrilo: I šta si to ti imao da mu kažeš?
Milisav: Nemoj tako, Gavrilo. Ako te interesuje, reći ću ti: rekao sam mu da se ne junači, Niš neće moći da dobije. To sam znao jer sam im ja odneo glas o silnoj vojsci koja je došla u pomoć iz Leskovca i Vranja. Ako već ne može da dobije bitku, glupo je da gine i druge vodi u smrt.
Gavrilo: A on?
Milisav: On da me ubije. “Stoko seljačka, majčina vam vaša (da prostiš, tako reče), mi došli do ovde da vas oslobodimo a vi samo da nam što pre vidite leđa!“ Ja pokušavaj da mu objasnim sve ono što sam čuo i video, šta sam i zašto rekao, ali ga to još više razljuti. Izdra se na mene: Da si na mom mestu, ti bi pobegao!
Gavrilo: Da si na njegovom mestu, da li bi bežao?
Milisav: Pa… da sam na njegovom mestu… ne bih se ja igrao sa onima koji nabijaju na kolac.
Gavrilo: Milisave!
Milisav: Ja nisam junak, oče, i to priznajem a na sve ovo gledam kao na račun. Ako ne bih mogao da osvojim grad, u ovom slučaju Niš, a vidim da se Turci okupljaju, okolna sela su već u plamenu, ljudi su sluđeni i kriju se kud ko stigne, vojska mi je dugo u blatu i sluđena stalnim svađama nas koji je vodimo – povukao bih se bez razmišljanja. Ima dana za megdana, ako sam živ. Ali mi istu grešku ponavljamo od Maričke bitke.
Gavrilo: Kakvu grešku, šta pričaš?
Milisav: Maričku bitku smo izgubili zbog potcenjivanja protivnika, zbog toga što smo svi bili junaci. Slično je bilo i na Kosovu. Mi nedostatak sloge i pameti, a višak, da prostiš, kurčevitosti i sujete uvek pokušavamo da nadomestimo junaštvom. Al’ nam račun slab.
Gavrilo: To si lepo rekao.
Milisav: Ne znam da l’ je lepo ali je tačno. Možda je sve ovo jedno veliko junaštvo koje ja ne umem da pojmim…
Gavrilo:… i ne umeš…
Milisav: …možda, kažem, jer nisam junak pa i ne znam kako to izgleda. Znam samo da ja to nikako ne bih uradio. Ali, zato ja i nisam Stevan Sinđelić.
Gavrilo: Junaka ili kukavicu čini trenutak, moj Milisave. Čovek koji krene u boj da bi postao junak, prvi pogine ili ono kukavičje u njemu najpre pretegne. Junaštvo i nije ono za šta se priča da to jeste već ono što narod za takvo proglasi.
Milisav: E, sad…
Gavrilo: Junak treba narodu, Mićo, više nego ‘leba. Marko Kraljević uz pomoć vile Ravijojle podmuklo i kukavički,pošteno, brate, kukavički, ubije Musu kesedžiju “ lele mene, do Boga miloga đe pogubih od sebe boljega!“. Sam kaže, ali narod ne priznaje. Narodu treba Marko i zbog toga, zbog te potrebe da imamo ono čega više nemamo, mi pevamo i o kukavičluku kao o junačkom događaju.
Milisav: Nemo’ da mi umotavaš sad, kaži lepo to što misliš da treba da kažeš.
Gavrilo: Kad dođu teški dani, više ti valja tada jedan kurčeviti junak nego cela četa ruskih kozaka.
Milisav: Vidiš, oče Gavrilo, ti si meni sada oči otvorio. Pa ako ti, duhovno lice, tako misliš – šta preostaje nama težacima?
Gavrilo: Zar ti zaista nije jasno da će mnoge majke da uspavljuju svoja čeda pričajući im priču o čegarskim junacima? Zar zaista ne shvataš da se smrću jednih junaka rađaju drugi, u ovom slučaju i brojniji?
Milisav: Ne mislim da će mnoge majke da uspavljuju svoja čeda pričajući im o smrti, niti mogu da zamislim takvu koja njiše detence i tepa mu :“ Buji-paji, kad odrasteš da budeš veeeliki junak, pa da te ubiju, pa da se uz gusle o tebi peva!“ Majka će da ga sprema za ženidbu, tepaće mu da bude visok, lep (kao i deda što mu je bio!) i pošten. To o majkama. Idemo dalje.
Gavrilo: Ima još?
Milisav: Ima. Za razliku od tebe, ja mislim da će mnogi roditelj da plaši svoju decu ovim što se gradi, mnogi će da kaže svom sinu da će, ukoliko se ne smire i ne budu oprezni u životu, da završi kao resavci. Bojim se da ne postignu Turci cilj i usade ljudima strah u srce. Jer više vole ljudi jadan život, ali život sa nadom, nego smrt iza koje nema neizvesnosti.
Gavrilo: Kada su prijatelji pokušavali da te otrgnu od pića i govorili ti da prestaneš, da li si ih poslušao?
Milisav: Nisam.
Gavrilo: Kao mali, jesi li ikada poslušao ijednu očevu zabranu?
Milisav(smeška se): Nisam, vala, nikada.
Gavrilo: Pa kako onda, Mićo, rode moj, misliš da će druga deca da slušaju zapovesti svojih roditelja? Ja ne znam da ih je iko slušao i još manje znam one koji nisu pojeli batine zbog toga.
Milisav: Daj Bože da si u pravu.
Gavrilo: Znaš dobro da sam u pravu.
Milisav(najednom uozbiljen, pokazuje rukom Gavrilu da sedne na kamen, pogleda uoštrenog negde u mrak): Sedi.
Gavrilo(osvrće se i seda): Šta je? Šta si video?
Milisav: Psst!

3. SCENA

(čuju se zvižduci, jedan kraći i jedan duži)
Milisav: Tiosav! Dobro je, to je Tiosav. (šapatom) Gde si?
Gavrilo: Šta kaže?
Milisav: Žene i vino su učinile svoje. Sada se tamo može neometano prići, Tiosav misli da je najbolje ne ostati dugo jer će početi da dolaze sebi.
Gavrilo: Kao da imaš još nešto da mi kažeš?
Milisav: Imam. Vidiš, tamo nećeš naći cela telesa…Kako da ti kažem, prijatelju… Odsekli su im glave, Gavrilo. Turci plaćali 25 groša ko donese srpsku glavu sa Čegra.
Gavrilo (pognut, posle izvesnog vremena): A gde su im telesa?
Milisav: Ostavili su ih zverima na Čegru.
Gavrilo: Da. (za sebe) Vreme je da se kreće. (glasnije) Znaju li koja je Sinđelićeva glava?
Milisav: Misle da znaju. Turcima niko neće da potkaže. Ne bih da te požurujem al’ ako ćeš da krećeš, vreme ti je.
Gavrilo: Ništa ne vidim. Samo mi pokaži u kom pravcu da idem.
Milisav: Vidiš onu vatricu?
Gavrilo: Vidim.
Milisav: Od nje za jednu šaku udesno ti je ona topola koju si danas video.
Gavrilo: Dobro.
Milisav: E, pa, ispred nje nekih tridesetak koraka. Videćeš i sam.
Gavrilo: Da…’Ajde onda da se oprostimo.
Milisav: Zbogom i srećno. Ako je štogod bilo, ne zameri.
Gavrilo: Neka je i tebi Bogom prosto
Milisav(klekne): Blagoslovi, oče Gavrilo.
Gavrilo:(gleda ga par sekundi pa odlazi u mrak bez blagoslova. Milisav za njim gleda s nerazumevanjem)
Milisav (za sebe): ‘Ajde, srećno poš’o, oče, ti najbolje znaš svoju muku. Mada ne shvatam šta ti je bilo teško da blagosloviš- ono, nisam svetac al’ nisam ni nekrst. (ustaje, otresa pantalone, kreće ka publici) Mada je mnogo onih koji bi se zakleli da sam ovo drugo, čim danas mogu da pravim najružnije mesto za koje hrišćanski svet zna. Koji god bude prolazio kroz Niš psovaće Turke – i mene među onima koji su gradili ovu kulu. Kao da ja radije ne bih da zidam ljudima normalne kuće, ispravljam plot ili podsecam vinograd. Kao da ja više volim sve ono što me je snašlo u mom životu od onoga što je moglo a nije! Nego, lepo ću ja da se predam. Idem kod Turaka da kažem da sam i ja resavac i da neću da gradim ovo čudovište pa onda i da podvalim sudbini – glava kljastog Milisava neimara pored glave vojvode Stevana Sinđelića. Lepo bi izgledalo, a? (zamišlja) Ma, kakvi lepo, to nek’ pričaju drugom!
(otpozadi se čuju koraci, Milisav se brzo spušta na kamen.Nakon kratko vremena na scenu hrupi Gavrilo unezverenog lica)
Milisav: Gavrilo, otkud ti?
Gavrilo (sam za sebe, izgubljeno, u šoku): Video sam ih.Video sam ih. Video sam…
Milisav: ‘Ajd’ polako, crni Gavrilo, polako. (pruža mu čuturicu) Na, potegni malo rakije, priberi se.
Gavrilo ( sve kao ranije, drži čuturicu ali ne pije): Video sam ih. Video sam ih. Video sam ih.
Milisav (pljeska ga po obrazu): Gavrilo, nemo’ sad da mi se gubiš. I iš’o si da ih vidiš, čoveče. Otpij malo. (poji ga čuturicom, osvrće se) Gde si, nesrećniče, ostavio ono po šta si iš’o?
Gavrilo: Sve je tamo. Sve.
Milisav: Znam, oče Gavrilo, da je sve…
Gavrilo( prekida ga): Pusti me, čoveče! Kakav otac Gavrilo!
Milisav: Pa… ti si Gavrilo, sveštenik hrama Svetog arhangela…tako mi, barem, reče.
Gavrilo: Ne veruj svemu što čuješ i ne sudi strogo već prema sebi.
Milisav: Ko si ti? Govoriš kao pop al’ to, kao da oćeš da mi kažeš, nisi. (uzima alat za tesanje kamena) Govori!
Rade ( potpuno mirno i razložno): Ja sam Rade Mikić, zemljodelac. Bio sam pod Čegrom u Sinđelićevoj vojsci a onda sam se pobegao. Kako sam čuo za ono što se zbilo, sna nemam.
Milisav: A otkud ja znam da si ti Rade Mikić? Bio si i pop. Kako da znam da sada zboriš istinu?
Rade: Baš me je briga da ti dokazujem ko sam. Ionako mi je svejedno. Samo da znaš: ako zamahneš tim tesačem, razbićeš glavu Radetu Mikiću, ne svešteniku Gavrilu.
Milisav (posle kraće pauze): I stvarno si pobego?
Rade: Pobegao sam sa ostalima. Jesam. Kada sam čuo ko je sve pobegao iz okolnih četa samo dva dana uoči boja, noge su mi se odsekle. Da ginem, a svi beže!
Milisav: Kako te, bre, nije sramota? Što si me onoliko lagao?
Rade: Hteo sam da saznam sve šta se dogodilo na Čegru toga dana. Ne mogu da… Progoni me.
Milisav( baca tesač): E, baš da ti ne olakšam.
Rade: Zašto me ti mrziš?
Milisav: Zato što me lažeš. Pričaš o o nekakvim junacima i junaštvima…ti, ej, ti! Još malo pa sam pomislio da si neki sveti čovek koji i ne hoda po zemlji nego lebdi nad njom mučenicom. Pa jel’ postojao uopšte taj Vukašin il’ si i njega, nerećnika, izmislio ko i sve ostalo?
Rade: Vukašin je sin mog rođenog brata.
Milisav: Kako ćeš bratu na oči?
Rade: (ćuti)
Milisav: A mene si skoro ubedio da treba biti junak, da je sramota hodati zemljicom a ne biti rame uz rame sa onima čije će glave uskoro i sve da budu u svežem malteru. Ja sam bre, ovako kljakav, već video sebe kako u boju sečem Turcima glave ko kupusove glavice, tako si me dobro ubedio da mogu i da treba da da budem ono što nikada nisam bio. Kad ono tamo ti- leđa! E, moj ti, veliko si ti zlo. A otvorio sam ti se, ispovedio ko pravom popu, rek’o ti ono što se samo Bogu šapuće na uho. Neki đavo me podgovori – “reci njemu“, pomislih, “ on je Božji čovek, posao mu je da sluša tuđe priče, kakve god da su. A ono prevarant!
Rade: Čekaj, Milisave…
Milisav(zajedljivo,besno): Šta je, nema više “ Mićo, rode“, izduvao si se ko svinjska mešina! Ni u šta nisi siguran, ne ubeđuješ me i ne čitaš lekcije, a? Usr’o si motku, je li?
Rade: Dobro, Mićo, imaš pravo…
Milisav(prgavo): Otkud tebi pravo da mi daješ za pravo? Ti i ja nismo isto.
Rade: Koja je razlika?
Milisav: Ja u boj nisam iš’o jer sam kljakav, nit’mogu da potrčim, nit’ ljudski da se bijem a ti se, fala Bogu, zdrav te možeš al’ ne smeš. A to je velika razlika.
Rade: Aman, Srbine, shvati me! Noćima ne spavam…
Milisav: To si već rek’o.
Rade: Ne znaš kako je kad san nemaš, ni leb ti se ne jede, voda ti se ne pije, nikud ti se ne ide a nekud moraš jer znaš da stajanje ništa ne rešava. Prolaze ti kroz glavu likovi onih koji više nisu u životu, zovu te i prosto poželiš da im se pridružiš i jednom završiš sa ovakvim životom. Najlakše je da sudiš!
Milisav: Znam kakav je to osećaj, zaboravljaš, pričao sam ti malo pre. Znam kako je kada ti najdraži promiču ispred oči, čini ti se možeš da ih dohvatiš a ono pričina.
Rade: Oprosti što sam te slagao, morao sam.
Milisav: Što si morao?
Rade: Da sam ti odmah rekao ko sam, raspalio bi po meni kao što si sad. Možda bi me i prijavio kod Turaka, ne znam, nikome ne piše na čelu kakav je.
Milisav (skida kapu): Čitaj- piše li na čelu da mrzim da me lažu? (vraća kapu na glavu) Mrzim da me lažu, upamti. Nisi morao da me lažeš nego je to kod tebe tako…
(tajac od nekih pet sekundi, svako u svojim mislima)
Rade: Molim te, oprosti.
Milisav: Nemam ja šta tebi da praštam, nisam ja Bog! Pa da nisi klisnuo ko zec možda ja sada ne bih ni bio u ovom poslu, junačino!
Rade: Dobro.
Milisav: Jel’ bio veliki zort kao što sam čuo?
Rade: Znalo se da će Turci da dobiju pojačanje od deset hiljada vojnika iz Leskovca i Vranja. Sa jedne strane to, sa druge Vožd zove iz Šumadije da se vratimo, previše smo razvukli vojsku i lak smo plen svima. Zove Karađorđe, preti, al ti ne znaš kad Hajduk Veljko i Sinđelić nešto naume…tu povratka nema.
Milisav: Znači, Vožd nije ni bio da se Niš oslobodi?
Rade: Morao da raščisti problem sa Turcima u Mačvi i oko Beograda, da mu ne udare za leđa. Prema planu, trebalo je da se srpska vojska dobro utvrdi u Šumadiji, pa da onda oslobođa srpske gradove. Kada je Turska objavila rat Rusiji i Srbiji, srpska vojska je nedovoljno pripremljena krenula iz Šumadije u četiri pravca: prvi prema Sandžaku, predvodio je sam Karađorđe sa željom da bi se spojio sa crnogorskom vojskom Petra Prvog. Drugu grupu, sa zadatkom da dignu prekodrinske Srbe, vodili su Sima Marković u pop Luka Lazarević. Treća je bila naša grupa a četvrtu je vodio Milenko Stojković. Ona je na Dunavu trebala da se spoji sa Rusima.
Milisav: Što znači, ako te ja sada dobro shvatam, da bi Niš došao na red za godinicu- dve.
Rade: Tako nekako.
Milisav: Otkud to da Miloje bude ispred Dobrnjca?
Rade: Ne pitaj… Miloje je ušao Karađorđu pod kožu, ovaj se ponadao da se u njega može pouzdati kao u svog čoveka i eto…
Milisav: Znači, Miloje je izdao Sinđelića?
Rade: Jeste.
Milisav: Vidi sad koliko je to blesavo: Miloje i Dobrnjac se preganjali oko toga ko će da vodi vojsku, Karađorđe presekao, svi se izmakli uključujući i hajduk Veljka Petrovića a pogine Stevan Sinđelić, izdan od svih!
Rade: Čuo sam da je Karađorđe bacio u tamnicu Miloja Petrovića. Besan je i na Ruse što su zakasnili.
Milisav:Pa što ne utamniči Ruse ? Ne postoje Rusi radi nas, već mi postojimo radi sebe. A Miloju i ako skine glavu, neće da vrati mrtve! Imaće samo Miloja manje.
Rade: E, sada Turci haraju, svete se…
Milisav: Znam, eno se oblaci viju od Ražnja nadole kao sigurni putokazi srpske sloge.
Rade: Čudno se osećam.
Milisav: Nemaš zašto. Ja ću da spavam. Spavaj i ti. (leže) A ti– pravac niz put (pokazuje mu), ne možeš da promašiš, mada je bolje da se držiš ivice šume.
Rade: Ja bih da ostanem, još ne znam gde ću.
Rade:Dobar si ti čovek, Milisave.
Milisav (hvata ga san): Nemoj samo da me hvališ, to mi odma’ postaje sumnjivo i onda razmišljam “Što li me ovaj fali?Da mi ne zakoka nož u leđa? Il’ će nešto da traži? “ Zašto me ti sad fališ?
Rade: Onako. Stvarno onako, ne tražim ništa, ne ubijam u snu.
Milisav: Ajde da ti poverujem. Mada, zna se, ko izda jedanput – svaki put će…
( vrlo brzo se uspava. U daljini se čuje lavež pasa i udaljeno kukurikanje.)

4. SCENA

Rade: Izgubio sam svaki mir. Kada sam se malopre kroz mrak prikradao ka glavama svojih drugova, kolena su mi drhtala da sam morao da legnem na zemlju. Nečista savest samo me je gonila napred u mrak, što pre do njih. Nadao sam se da će užas u meni ustuknuti pred užasom onoga što ću da vidim. Da će veći strah da pobedi manji i da će me ovaj napokon napustiti, tome sam se nadao. Ali zalud. A onda mi je ruka udarila u nešto meko. Strah me potpuno oduzeo a onda sam nasumice pipajući napipao nešto vlažno, pa nos, pa uvo, oko…

5. SCENA

Milisav(probuđen iz sna, skoči): Šta se dereš? Turci ako su pijani nisu gluvi.
Rade (kao u bunilu, vadi kesu iz pasa): Evo.
Milisav: Šta ‘oćeš sa ovim parama ?
Rade: Da platim onom Tiosavu trošak. Toliko mogu.
Milisav: Sa par groša da kupiš miran san? Pa ti svoju savest ceniš manje nego Turci jednu mrtvu glavu. Kakvi! Tebe tek čekaju plaćanja…
Rade: Zašto si toliko zloban?
Milisav: Glave tvojih drugova biće u kamenu, da plaše ljude ili im ulivaju snagu, kako kome. Treba stegnuti želudac za tu vrstu posla.
Rade: Pa možeš li?
Milisav: Moram! Činiš ono što moraš jer druge u životu i nemaš. Inače ode glava.
Rade: Ode glava?
Milisav: Sve zavisi kakav ti je račun.
Rade: Misliš, kakav je tvoj račun?
Milisav: To. Recimo, ti si u mraku dotakao nečiju odsečenu glavu, možda baš i Sinđelićevu, i uplašio se od nje. A ja ti kažem: možda si dotakao mošti budućeg sveca. A možda su sve ove glave svete!
Rade: Svetac! Onomad si me pitao zar to nije samoubistvo, bogohulni čin a sad- svetac!
Milisav: Ko bi ga znao? Sve je moguće kada je savest čista.
(pevci udaljeno kukuriču. Blizu se čuje zavijanje slično vukovom. Rade se maša batine koja leži naslonjena na kamenje)
Rade: Šta je ovo ?
Milisav: Vuk ili šakal. Mnogo bi značilo da imamo vatru.
Rade: Zašto?
Milisav: Zato što vuk, ma koliko bio gladan, ne prilazi svetlu i vatri. Daj da skupimo što više kamenja, ali ako dođu u čoporu, to nam neće pomoći.
Rade: Da pokušamo da bežimo?
Milisav: Ti samo misliš kako da bežiš?
Rade: A ti bi da ih čekaš da nas rastrgnu?!
Milisav: Ne brini. Neće oni ni doći ovde. Privukao ih je miris krvi pa će najverovatnije…tamo…
Rade: Tamo? (gleda u pravcu gde su glave) Neće valjda… e vala, neće! Idemo!
Milisav: Red je na nas kljakave da se pokažemo.
Rade: Juriiiiš!
Mrak.

6. SCENA

Milisav: More, da mi je noga zdrava, jurio bih ih do sudnjega dana!
Rade: Razbežali se, skotovi.
Milisav: Nema zajebancije s nama, junačino, i oni su to osetili, kad su uspeli da pobegnu pre tebe! Kljakavi Milisav i kukavica Rade oteraše vukove!
Rade: Vidi, Milisave…
Milisav: Oj?
Rade: …uskoro će zora i ja ću krenuti svojim putem. Trebalo bi da ti i ja nešto raščistimo.
Milisav: Znači, ipak bežiš!
Rade: Slušaj ti, Milisave,neimaru! Ni ti ni ja nismo bili u ovoj bitci, svako iz svog razloga. Ja sam ti svoj razlog rekao, ti meni svoj nisi – i ne interesuje me, bitno je da ga ti znaš. Nemoj samo da se lažemo i da pričamo kako kljasti ne ratuju jer ću onda da te pitam za Stanka hajduk Veljkovog, Tomu Zeke Buljubaše, Milojevog Stanišu i još mnoge druge o kojima se i pesme pevaju. Dakle, nismo bili tu i ja tebi ništa ne prebacujem a ti, bre, nikako da sjašeš. I to što sam ti ljudski, kao Srbin Srbinu sve priznao. Šta još hoćeš od mene ? Reci mi dok sam ovde i dok možeš sve da mi kažeš.
Milisav : Do ovde si mi došao! (pokazuje na vrat) Te ovaj si, te onaj si, pa kao ne mož ‘ da spavaš otkako si pobego i ostavio drugove. Kud sve to, tu mi još mrsiš – ti, zdrav k’o dren! – što ja nisam bio ovako kljast u borbi!
Rade: Pa zašto nisi bio u borbi?
Milisav : Ceo život od vas zdravih trpim zajebavanje – te ne smeš, Milisave, u hajku na vuka ili medveda pa si kukavica, ne smeš na Turke, Milisave, opet zato što si kukavica, ne zato što ne možeš da potrčiš ni dvaes metra…
Rade: Zašto nisi bio na Čegru ?
Milisav (najglasnije): Slušam vas tako i pitam se kada ćete da prestanete, imate li vi srca, bre, ili ste od soli napravljeni. Dokle ćete više, majčina vam vaša!
Rade: Oćeš da mi kažeš zašto nisi bio na Čegru?
Milisav: Oću da ti kažem! (umorno)Reći ću ti i to dobro da upamtiš, Rade: potpuno si u pravu. U svemu što si rekao si u pravu.
Rade: Ej…
Milisav: Očiju mi. U tvojoj sramoti sam prepoznao svoju, tvoje priznanje me je porazilo jer se slabost lako prepoznaje. Dobrih desetak godina živim kao stoka i tako se osećam. Klešem kamen, okopavam lojze, potučem se gdegod da isteram gorčinu iz sebe i to mi je život…A onda dođeš ti, em zabrljao, em priznaješ! Daj, rekoh, da mu se naplatim za sve što nisam uradio – ili što jesam. A ti si čudna neka sorta, trpeljiva sve do sada. I, eto…
Rade: Tako, znači.
Milisav: Tako, Rade. Što bih te lagao. Oprosti, brate.
Rade: Neka ti je Bogom prosto. Da smo savršeni, bili bismo sveci.Ovako, samo ljudi.
Milisav: Gore nebo, dole zemlja a ti muku muči i živi sa njom kako možeš i koliko moraš. Moraćemo da živimo sa onim što smo učinili a nije trebalo i, još gore, onim što je trebalo učiniti a nismo. Tome nema leka i to važi za sve- kukavice i junake, kljaste i zdrave. Sa tim saznanjem ćemo da ležemo i da se budimo sledećeg jutra.
Rade: Zar baš svi?
Milisav: Svi, nema izuzetaka.
Rade (užurbano): Moram da idem, skoro da je svanulo.
(grle se i pozdravljaju, kreću svako na svoju stranu. Nakon par koraka Milisav zastane, okrene se)
Milisav: Rade?
Rade (okreće se): Kaži.
Milisav: Nego, reko’ li ja tebi da me ne lažeš?
Rade: Šta je sad?
Milisav( jednoličnim glasom, fiksirajući ga u oči ): Nemoj da me lažeš. Ne laži me.
Rade(zbunjen): Ne lažem te…
Milisav: Ne laži me, ej, treći put ti kažem. Gde ćeš kada ni tamo sna nećeš imati?
Rade: Negde, valjda…Šta ja znam….nemam gde da odem a pobego bih što dalje od sebe. (plače) Ne mogu više ovako,Milisave, ne mogu!
Milisav (počinje da ga miluje po kosi): Znam. I šta još to oćeš da mi kažeš ?
Rade: Trudim se da budem jak, sve se nadam doći će san a njega nema.
Milisav (neprestano ga milujući): A san nikako neće, a ?
Rade: Neće, kao da se izgubio (jeca) Kao da ga nikada nije ni bilo, ne sećam se kad sam poslednji put sklopio oči. Razum mi se muti, sramota me da pričam drugima ono što ti znaš, srce oće da mi pukne,bre! Ne mogu pa ne mogu da zaspim! Zaboravio sam kako je kada Sunce stvarno sija, kada se čovek iskreno i od srca smeje, šta biva kada si sa ženom i kakav je ukus jabuke petrovke pred kućom. Sve mi gorko, utonulo u mrak, grudi me stežu a sve što pojedem ima ukus peska! So mi je obljutavila a onda – čemu život ?
Milisav (grli ga oko glave koju pritiska uz svoje bedro): Pričaj, Rade, pričaj.
Rade: Ne mogu više ovako. Ne mogu (sve sporije i pospanije): Ne mogu više da idem svetom ko nesmajnik…nikako mi ne uspeva… ne mogu… da zaspim…(još nešto promrmlja pa zahrče.)
Milisav (spušta mu glavu na kamen): Dobro je da si dao duši malo mira. Bože, a Ti ne cepidlači: ako već mora, nek ide na moju dušu (krsti se.Čuju se petlovi) A ti, Gospode, čuj ovo. Nisu ljudi od kamena iako se čine da jesu, iako bi najvoleli da su tvrdi i jaki ko kamen, pa se i upinju da tako i zaliče al nisu. Čovek je ko trava, povija se kako dune vetar. Topole pucaju po sredini, hrastovi se vade iz korena a čoveku se srce okameni ako poželi da se baš usprotivi svoj onoj sili, svom onom strahu u sebi. Jer strah je ljudskiji od junaštva. Vidi ovako, Bože:ono što će se danas raditi i napraviti biće trebalo bi da bude na strah Srbima. Molim te, Bože, učini da to bude onaj Sinđelićev hitac u džebanu zbog koga će cela Srbija i sve Srbije na čelu sa Nišlijama i Resavcima da se hrabre i diče te da jednog dana eksplodiraju po Turskoj carevini. Ja ću danas da pravim zidove u koje će Turci da zazidaju glave junaka. Učini, Bože, da se ove glave posvete i ne uzmi mi ovaj posao u zlo. Razumi me barem ti. Amin.

(gubi se u dubini pozornice.KRAJ)

PREMIJERNO IZVOĐENjE 30.5.2009., MALA SCENA NARODNOG POZORIŠTA

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s