KONSTANTIN VELIKI I MIT O NEPOBEDIVOM VLADARU


Prvu polovinu 4. stoleća, po mnogo čemu prelomnog u istoriji čovečanstva, obeležiće uspon i tridesetdvogodišnja vladavina Flavija Valerija Konstantina, u istoriji poznatijeg pod imenom Konstantin Veliki. Za njegovo ime vezani su skoro svi važniji događaji iz ovog perioda vezani za kasniji razvoj hrišćanstva kao sve dominantnije religije u Carstvu: učestvovao je u donošenju Edikta o toleranciji vera iz 311.godine (tzv.Galedijev edikt),za njegovo ime se vezuje teofanija uoči Milvijske bitke 25.oktobra 312., jedan je od dvojice potpisnika drugog Edikta o toleranciji vera (tzv.Milanski edikt) iz 313.godine čime prestaju progoni hrišćana u carstvu. Donira izgradnju crkava, aktivno učestvuje na mesnim saborima i Prvom Vaseljenskom nastojeći da posreduje u prevazilaženju nesuglasica među samim hrišćanima koje, za sve vreme svoje vladavine, manje ili više uspešno, bezuspešno pokušava da pomiri i da nađe dodirnu tačku između tzv.nikejaca i arijevaca. Za ime ovog vladara i njegove majke vezuje se pronalaženje Časnog Krsta i izgradnja Novog Rima – Konstantinopolja (330g.). Na temeljima ovog grada nići će veliko Istočno Romejsko carstvo šire poznatije kao Vizantija koje će u narednim stolećima biti stub i nosilac pravoslavnog ispovedanja hrišćanstva. Konstantin je prema svojoj želji kršten na samrtnoj postelji a zbog zasluga prema hrišćanskoj crkvi sahranjen u crkvi Dvanaest apostola kao trinaesti odakle mu i naziv ravnoapostolni.

KULT

Kult cara Konstantina kao od božanstva prorečenog vladara je počeo da dobija svoje konture još pre nego što je postao vladar Zapada, dakle pre 312.godine. Boravak u Apolonovom proročištu u Granu, u Galiji 310.godine (koje Evsevije naziva“najpoštenijim svetilištem“) i prorečena vladavina od trideset godina (tri venca koja mu donosi boginja i spušta na glavu boginja pobede Nika) kao i teofanija samog Apolona , jasno sugerišu da je Konstantin od Boga izabrani vladar i kao takav u njegovoj milosti.Timoti Barns u svom obimnom delu iskazuje jasnu sumnju u validnost ovog izvora, smatrajući da je ovaj događaj plod piščeve mašte. Veliku ulogu u kreiranju kulta Konstantina Velikog imao je njegov biograf, panegiričar, bliski prijatelj i episkom Cezareje Evsevije Cezarijski.

Evsevije je (260.- 339.) episkopovao u rodnoj Cezareji. Obrazovao se u poznatoj Origenovoj školi. Izuzetno bogoslovski obrazovan, napisao je , zajedno sa Pamfilom Apologiju Origena a, nakon smrti samoga Pamfile njegov životopis koji je izgubljen i Mučenike Palestine. Episkop Cezareje je postao najverovatnije 313.godine i na tom položaju ostao sve do smrti 30. maja 339. Nazvan je ocem crkvene istorije , žanra kojem je postavio temelje svojim delom Crkvena istorija u 10 knjiga. Crkvena istorija je sastavljena iz dva dela. Prvi obuhvata period od rođenja Isusa do 303. i izložen je u sedam knjiga dok drugu celinu čine osma, deveta i deseta knjiga obrađujući vremenski period od 303. do 324.godine. Za sobom je ostavio i nedovršeno žitije cara Konstantina (Vita Constantini).

Hronološki, neposredno nakon boravka u proročištu, Konstantin učestvuje u potpisivanju Edikta o toleranciji koji je neposredno pred kraj života doneo Galerije 30.aprila 311.u Serdici (današnja Sofija u Bugarskoj) što je izvrstan uvod za događaj koji sledi: vizija Hristovog monograma na nebu uoči odsudne bitke za Rim i potpunu supremaciju na Zapadu.

O ovom događaju savremenici Laktancije i Evsevije pišu potpuno različito. Laktancije, koji je svoje delo “O smrti progonitelja hrišćana“ završio 318.godine u navodi da je Konstantinu u u noći uoči bitke u snu naloženo da na štitove svojih vojnika stavi slovo H sa vertikalnom crtom zakrivljenom pri vrhu tako da formira hristogram- crux monogrammatica . U daljem izeštaju Laktancije ne pominje nikakva čuda, niti daje psihološka tumačenja psihološke pozadine ovog događaja.

Evsevije ovaj događaj opisuje četvrt stoleća posle Laktancija a neposredno nakon Konstantinove smrti u njegovom životopisu . Po Evsevijevoj priči car se molio bogu koga je poštovao i njegov otac i narednog dana na nebu, iznad sunca, Konstantin i njegova vojska su ugledali svetlosni krst sa natpisom „ovim pobeđuj“ (τουτο νικα). Car nije bio siguran u značenje vizije dok ga u snu nije posetio Hrist i preporučio mu da napravi vojni steg u obliku znaka viđenog na nebu i iskoristi ga u bici. Sutradan, Konstantin je naredio da se iskuje vojni steg (labarum) sa vencem na vrhu u kome se nalazila spojena grčka slova H i R u vidu Hristovog monograma. Nakon toga, car je odlučio da sledi boga koji mu se ukazao i okupio je oko sebe hrišćanske sveštenike od kojih je zatražio da ga upute u Hristovu veru.

Na ovom mestu treba naglasiti da Evsevije, prema sopstvenim rečima, nije video ali da mu je to sam Konstantin pripovedao i dao svoju reč da je sve baš tako bilo. Prema nekim elementima priče očigledno je da je priča naknadno iskonstruisana a navešćemo dve ilustracije ove tvrdnje:

1.vizija krsta na nebu: u ovo vreme (312.godina) krst još uvek nije simbol hrišćana. Na saboru u Arlu 314.godine, koji je sazvao sam Konstantin ne bi li rešio pitanje donatista, kao tajni znak hrišćana i dalje funkcioniše znak ribe. U ovom periodu hrišćanska zajednica je i dalje vrlo bliska sa pojedinim nehrišćanskim kultovima od kojih preuzima većinu elemenata u postepenoj izgradnji vlastitog učenja. Te daleke 312. godine ravnokraki krst je na prostorima Mesopotamije, Egipta, Grčke do Britanije na severu bio solarni simbol i ništa više,
2.natpis na grčkom en touto nika bi svakako malo ili ništa značio onima koji su bili u Konstantinovoj vojsci ( Gali, Španci, Briti…) i teško da bi im ova poruka bila jasnija od one na latinskom in hic signo vinces. Za razliku od Laktancija po kome je, u duhu antičkog verovanja da je svaki san od božanstva poslan, dovoljan nalog koji u snu Konstantin dobija, Evsevije koristi priliku za stvaranje i produbljivanje verovanja da je Konstantin od Boga dat vladar i Njegov miljenik i izvršitelj volje. Pored zapovesti u snu, Evsevije dodaje znak na nebu sa natpisom vrlo sugestibilno dajući opis:
“…Razmišljao je tako na kakvu Božju pomoć i zaštitu može da se osloni. Ispitavši sve mogućnosti on oseti da je dužan da sam uputi molitvu Gospodu Bogu. Prema tome, on mu se obrati najusrdnijim molitvama i molbama u kojima mu otkri ko je i on zatraži Njegovu pomoć u trenutnim nevoljama.I dok je tako molio, čudesni znak mu se pojavi iz raja, u šta bi bilo teško poverovati kada bi se radilo o nekoj drugoj osobi.Ali s obzirom da je pobedonosni imperator to sam izjavio piscu ove istorije, kada je ovaj bio počastvovan njegovim poznanstvom i društvom, i kome je ovo izjavio pod zakletvom, ko bi onda oklevao da ozvaniči ovakvu izjavu, naročito ako se ima u vidu da sledeće svedočanstvo počiva na istini?
On reče da oko podneva, kada dan već poče da se smiruje, on vide sopstvenim očima svetlosni znak u vidu krsta na nebu, iznad Sunca, sa natpisom “Ovim pobeđuj“…“
Kasniji crkveni istoričari će ovaj detalj iz pripovesti o tome kako je Konstantin pobedio Maksencija 312.godine prepisivati i ulepšavati. Tako Sokrat Sholastik govori o “ krstolikom stubu svetlosti sa natpisom :“ Ovim pobeđuj!“ dok Sozomen lepršavije piše kako je Konstantin “ usled ove zbunjenosti video u viziji sliku krsta kako sija na nebu. Bio je očaran prizorom ali nekoliko svetlećih anđela, koji stajahu pored, uzviknuše: “ Oh, Konstantine! Ovim znakom pobeđuj!“

Evsevije podatak o viziji krsta ne donosi u “Istoriji crkve“ koja je završena oko 324.godine ali u govoru povodom tricenalija 335.g. jasno spominje Konstantinovu molitvu Bogu za dobijanje pomoći u odsudnoj bitci baš kao što taj detalj pominje u Istoriji crkve iz čega se može zaključiti da Evsevije vremenom oblikuje Konstantinov lik prema trenutnoj potrebi dok je sve u njegovom delu u funkciji izgradnje kulta od Boga datog vladara u liku Flavija Valerija Konstantina.

Delovi iz govora povodom tricenalija jasno ilustruju ovu tvrdnju:
“Dok Božja Reč vlada s njim na vekove naš imperator od Boga voljen, koji iz tog božanskog izvora dobija ne znam koje carske izlive, upravlja svetom svih ovih godina.. On je svuda prisutan nadgledajući sve…Pogleda usmerenog ka nebu upravlja ljudskim stvarima po nebeskom ugledu, učvršćuje ih trudeći se da u svemu sledi nebeskog vladara…“

Evsevije je skoro izjednačio Konstantina sa Hristom. U istoj prilici daje obrazac, bar što se tiče hrišćanske književnosti, neumerene glorifikacije vladara kada kaže Konstantinu:
” Jedini izabrani od svih ljudi,Ti si savršene mudrosti, dobrote, pravednosti, hrabrosti, pobožnosti, odanosti Bogu: Ti jedini zaslužuješ naziv Filosof jer Ti poznaješ samog sebe, potpuno si svestan da se obilato na tebe izliva blagoslov izvora koji je izvan tebe i dolazi s neba” .

Svojim delima u kojima je pisao o Konstantinu Evsevije je još za života Konstantina Velikog stvorio kult ovog vladara kao Božjeg izaslanika, dakle onoga koj sprovodi Njegovu volju pa samim tim i nepobedivog i pravičnog vladara. Neke od njegovih formulacija susrećemo u kasnijim dokumentima vaseljenskih sabora – tako su na Halkedonskom saboru 451. godine crkveni oci povlađivali caru: ” svešteniku… caru… ti si nas doveo do spoznaje onoga što je potrebno, učitelju vere”. Naravno, najpre je Evsevije tumačio Konstantina velikog kao sliku univerzuma, onoga koji poznaje tajne i kome, sledstveno tome, nisu potrebni nikakvi saveti ni od ljudi, ni od crkve, jer je upravo on učitelj čime je i zastupnik Boga na zemlji.

Nakon Konstantinove smrti (22.maj/ 3.jun 337.) vrlo brzo su se stekli uslovi da se ovaj vladar proglasi za svetitelja i pored brojnih dvoumica kada je njegovo krštenje na samrtnom odru u pitanju a osnovni predložak za ustanovljenje crkvenog kulta dalo je upravo delo Evsevija, episkopa Cezareje.

Advertisements

8 thoughts on “KONSTANTIN VELIKI I MIT O NEPOBEDIVOM VLADARU

    1. Krstili se, ne krstili na isto vam izađe. Naučni podatak se ne može komentarisati sa pozicija verskog ubeđenja već isključivo sa pozicije nauke. Ko želi, počev od uvaženog umirovljenog episkopa Atanasija pa nadalje, neka čita žitijnu literaturu koja obiluje čudima jer nije pisana ni za potrebe nauke već vere; tamo svačega ima. Inače, prihvatam kao konstruktivne kritike istoričara, ne vernika – Atanasije je, uz sve poštovanje, ekspert za patristiku, ne i za istoriju. U svakom slučaju, biću zahvalan ukoliko mi iko navede pominjanje krsta kao simbola hrišćana pre druge povine 4.veka.

      Свиђа ми се

  1. Molim Vas…Krst se koristi kao simbol hriscana jos od prvih dana Hriscanstva, imamo Svetog Ipolita Rimskog- Apostolsko Predanje, Varnavina poslanica, Apologija Sv. Justina Mucenika…. sve je to I, II vek….u samom Svetom pismu pominjanje i kontekst Vas vodi do zakljucka da on jeste simbol..
    Tacno riba je bila, ali to ne znaci da krst nije postojao….krst je za vreme Konstantina postao javan, …jer je za pre toga njegovo isticanje bilo jednako samoubistvu…
    Uz duzno postovanje, ako sami kazete da je Vl.Atanasije ekspert za patrologiju,i istina poznavalac istorije Crkve, onda time u startu tvrdite da je i za istoriju, jer poznavanja dela Svetih Otaca, mora ukljuciti i poznavanje istorijskih okolnosti i dogadjaja koja su relevantna za zivot i delo nekog svetog Oca….

    Свиђа ми се

    1. Идемо редом.
      Аутори које набрајате, ако пажљиво читате, ни на једном месту не наводе крст као знамење вере којој припадају. Незаборавите, у време када они стварају и даље се најтежи преступници кажњавају смрћу распећем. Ни у једном хришћанском храму, а било их је и познати су у великој мери, нису пронађени урезани крстови (или било какав крст) али прикази риба у мозаицима или на надгробном камењу су итекако распрострањени.
      Када говоримо о патристици и светим оцима – погледајте када се на Васељенским саборима појављује одлука да је крст симбол хришћана и бићете непријатно зачуђени чињеницом да се то догађа тек у 5.веку. Од историчара цркве тек Созомен ( 5.век) помиње присуство било каквог крста у просторији у којој је боравио Константин- дакле, тек онда када је донета саборска одлука.
      Поједноставићу: уколико нађете надгробни камен са урезаним крстом, или у облику крста, а да је из периода пре 4.века Ви ћете бити први на свету који је то пронашао и то ће бити једини валидни доказ Ваше тврдње. Као што су следбеници Митре обавезно стављали формулу D.M., чланови питагорејског реда стављали пентаграм а следбеници Елеусинских мистерија гранчицу, тако су рани хришћани стављали – рибу. И било би добро да изађете из клишеа у коме су први хришћани јадни, бедни, протеривани – били су то добростојећи људи о чему између осталих сведочи Св.Кипријан Картагински у писму Евсевију (Историја цркве 8,1) где каже да су„ његови парохијани полудели за новцем, да хришћанске жене боје лице, да епископи заузимају уносне државне положаје, згрћу богатства, позајмљују новац уз зеленашке камате и одричу се вере на први знак опасности.” Као што видимо, најмање их је било страх да поставе крст као надгробни белег, рецимо…
      Умировљени епископ Атанасије Јевтић је сјајан преводилац и познавалац патристике али га то не чини историчарем. Његово животно опредељење га чини субјективним тумачем историјских догађаја иначе се на би придржавао Евсевија већ Лактанција који је ранији извор.Али то је већ друга прича коју бих на овом месту затворио управо због поштовања дела г.Јевтића

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s