JESMO LI SE IKADA STVARNO ŽELELI – SLOVENIJA I ZAJEDNIČKA DRŽAVA ( 1918.- 1991.)


U nepuno stoleće dugoj istoriji Jugoslavije i kroz sve varijante imena ove države (Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca – SHS -, Kraljevina Jugoslavije, FNRJ, SFRJ i SRJ) Srbi, Hrvati i Slovenci su, kao konstitutivni narodi, uvek imali specifičan stav prema zajedničkoj državi koji nikada nije bio i zajednički stav. Dok su Hrvati preko svojih političkih organizacija od početka jasno i javno iznosili svoj stav koji je u potpunosti bio suprotan interesima Srba, Slovenci se nisu tako oštro i jasno distancirali od zajedničke države koja je za njih predstavljala samo sponu između austrougarske okupacije i sopstvene , nezavisne države.

Osnivanje Kraljevine SHS

Ko želi zajedničku državu

Odmah po ujedinjenju 1918. godine u borbi za zajedničku državu odnos političara prema Skupštini pokazvao jasne stavove prema Kraljevini SHS: dok su se srpski političari zalagali za federaciju, hrvatski političari su pokazivali izraženu težnju ka distanciranju od zvanične politike Srbije. Dobrom ekonomsko-političkom organizacijom, Hrvatska i Slovenija su uspele da do 1921. godine za četiri puta više izgrade Ljubljanu odnosno tri puta više Zagreb. Prema popisu iz 1921. godine čak 78,9% stanovništva živelo je od poljoprivrede dok je investicioni kapital u industriji do 1919. godine jasno pokazivao jačanje Hrvatske i Slovenije i on je ovako izgledao izražen po glavi stanovnika :

1. Slovenija 192
2. Vojvodina 124
3. Hrvatska 113
4. Srbija 107
5. BiH 73
6. Crna Gora 13
7. Makedonija, Kosovo 3
Tabela investicionog ulaganja po glavi stanovnika do 1919.godine

Dok što je Beograd bio administrativni, tako je Zagreb vremenom postao ekonomski centar Kraljevine. Već posle 1920. godine Zagreb postaje najveći industrijski centar u Jugoslaviji i središte saobraćaja, trgovine i bankarstva. Kao ilustraciju ekonomske važnosti Zagreba navešćemo primer iz 1924. godine kada je 50% čitavog bankarskog kapitala Kraljevine Jugoslavije bilo koncentrisano u ovom gradu.
Strani kapital, koji je bio više nego potreban novoosnovanoj državi, isključivo je bio zainteresovan za rudnike, elektroprivredu i sve ostale vidove otkupa prirodnih resursa i njihov izvoz . Tako dolazimo do činjenice da je strani kapital obuhvatao 60,3% jugoslovenskog kapaciteta elektroenergije, 55,5% proizvodnje mrkog uglja, 76,1 % proizvodnje bakra i olova, 100% proivodnje boksita, 70% jugoslovenske pomorske tonaže, 98,2% proizvodnje pamučne pređe, 100% proizvodnje šibica i tako dalje.Stoga se moramo složiti sa zaključkom B. Petranovića da je “stvaranje države ovako širokog nacionalnog, kulturnog, verskog , ekonomskog i socijalnog sastava doživljavano u evropskoj javnosti i kao sudar dveju civilizacija. Neprijatelji ideje jugoslovenstva takvoj državi nisu želeli, a ni predviđali, dug život.“
Zajednička država je bila ranjiva na onim mestima za koja se pretpostavljalo da će biti nosioci ideje jugoslovenstva. Međutim, čim su Srbija, Hrvatska i Slovenija došle u situaciju da odmere sopstveno kulturno- versko nasleđe bilo je jasno da su iste samo u naslovu Kraljevine. To je mislila i Srbija od samog početka gledajući kako se severozapadni deo zajedničke države, u koju je ona ušla bez 2/ 3 radno sposobnog muškog stanovništva, ubrzanije razvija od bilo kog drugog dela zemlje. Tako je Srbija do raspada SFRJ imala neprestane primedbe na račun Slovenije koja je po jeftinim cenama otkupljivala od nje prirodne sirovine, prerađivala ih u svojim fabrikama i izvozila. Tako je nastao pojam ’’ šrafciger industrija ’’ kojim su Srbija i Bosna jasno oslikale drvnu industriju Slovenije.

Vladimir Ćorović o Slovencima

Sa svoje strane, Slovenci su , kako je primetio V.Ćorović, “ svikli na organizovan rad, oni su se brzo snašli i svoju “ deželu“ razvili su u jednu od najnaprednijih jugoslovenskih oblasti. Oni nisu gledali na oblik nego na sadržaj; osećali su dobro da je nova narodna zajednica za njih jedini uslov da se održe prema Nemcima sa severa i Talijanima sa juga. I oni su, u većini, želeli da očuvaju svoju nacionalnu individualnost u okviru autonomije., ali od tog da nikada nisu pravili kriza. Prihvatali su postepeno, bez glasnih izjava, sve što se moglo; dobili su svoje škole, svoj univerzitet, svoju upravu; odstranili su iz Slovenije skoro sve neslovenačko stanovništvo, a celu su zemlju poplavili svojim ljudima; razvili su saobraćaj do idealne mere; svakom mestu dali po neku ustanovu. Dok su se Srbi i Hrvati trli, oni su radili; za svaku vladu i za svaki režim oni su imali po jednog svog predstavnika. ..“

Etnička karta Kraljevine SHS- Jugoslavije

Svedočanstvo Pjetra Badolja

Dva dana nakon zvaničnog osnivanja Kraljevine SHS, dakle 3. decembra 1918. godine, Pjetro Badoljo, zamenik načelnika italijanske vrhovne komande podneo je Vladi Italije projekat o hitnom razbijanju novoosnovane kraljevine. U svom kratkom zadržavanju na Slovencima Badoljo kratko kaže da “ među njima separatistička propaganda ima dobre izglede na uspeh.“ Njegov izveštaj predatavlja i prvi javni podatak o ambivalentnom stavu Slovenije prema zvaničnoj državi.

Nekad i sad- ima li razlike

Ono što je karakteristično u odnosu Slovenije prema federalnoj državi – insistiranje na sopstvenim ekonomskim interesima, očuvanje autonomnih interesa uz vešto korišćenje stalnih srpsko- hrvatskih čarki za ostvarivanje sopstvene ekonomske dominacije – nikada se nije bitnije promenilo sve do raspada savezne države . Ovaj proces su zvanično započeli upravo oni koji, na prvi pogled , od toga nisu imali interesa – Slovenija i Slovenci. Iako su njihovi predstavnici zauzimali centralna mesta u zvaničnoj politici SFRJ i vrlo često bivali presuđujući faktor u istoj, prvi metak na vojnike tadašnje JNA ispalili su upravo slovenački teritorijalci.
Pošto su privredni giganti poput ‘’ Lesnine’’, ‘’ Fructala’’, ‘’Zlatoroga’’, ‘’Gorenja’’ postali preveliki za SFRJ koju su, na jugu, sve više i sve češće , opterećivali problemi sa pobunama Šiptara na Kosmetu, inflacija i zajednički dug prema MMF-u. Bez mnogo otezanja, zvanična Slovenija je žurila da se oslobodi balasta oformljenog davne 1918. godine .Samo deset godina od pucanja neozbiljnih teritorijalaca u vojnike JNA, Slovenija je pokušala da nastavi ono što je tada prekinuto– proces ekonomske dominacije u Srbiji. Zahvaljujući srpskim ekonomskim ekspertima koji su najpre odobrili uvoz 4:1 u korist Slovenije ( četiri slovenačka proizvoda za jedan srpski) , smatrajući to za svoj veliki uspeh, a potom i otvaranjem ‘’Merkatora ‘’ u Beogradu, slovenački ekonomski interes je ponovo uspostavljen u Srbiji. Naravno, kada je Srbija poušala da na isti način uđe sa svojim proizvodima u Sloveniju , naletela je na zid neodobravanja.
Tako se Srbiji, kao nosiocu i nastavljaču ideje zajedničke države, koja je stalno pazila da se ne naruši jedinstvo SFRJ , dogodilo da , neprestano motreći na Hrvatsku kao na dežurni generator problema u državi, bude razbijena od male , germanofilski nastrojene Slovenije sa kojom je tradicionalno svake godine razmenjivala putnike u tzv. Vozu Prijateljstva. Zanimljiv je usud Srbije koja je, iako joj je to najmanje odgovaralo, do zadnjeg trenutka ostala nosilac ideje zajedničke države.
Ovde se moramo prisetiti onog gorkog vica u kome Slovenac kaže ‘’ Najviša Slovenačka planina je Triglav’’ i popne se na istu da pobode svoju zastavu.To učini I Crnogorac sa Lovćenom, Makedonac sa Crnim vrhom, Šiptar sa Šarom, Hrvat sa Dinarskim planinama.Kada je došao red na Srbina on reče: ‘’ Najviša jugoslovenska planina je Kopaonik ‘’ i pobode jugoslovensku zastavu na isti.
Takođe je ilustrativan primer replika iz filma Dragana Kresoje ‘’ Original falsifikata ‘’ kada jedan junak kaže drugome :’’ Hrvat je oduvek bio za Hrvatsku, Slovenac je oduvek bio samo za Sloveniju jedino ste vi, srpski komunisti, oduvek bili za Jugoslaviju…’’. Ova replika vredi za period od 1941.- 1990. godine ali – ne zaboravimo- nosioc ideje jugoslovenstva u Kraljevini SHS bila je Demokratska stranka Ljube Davidovića .
Nas prvim parlamentarnim izborima za Ustavotvornu skupštinu Slovenija je , preko svojih političkih predstavnika (Slovenska ljudska stranka, Prekomurska gospodska organizacija ) osvojila 14 od mogućih 419 mandata. Slobodno se može reći da nijedna regija novoosnovane Kraljevine nije sa manjim postotkom bila zastupljena u Narodnoj skupštini i više zastupljena u vlasti. Dr Otokar Ribarž , dr Ivan Žolger su aktivno sudelovali u radu naše delegacije na Versajskoj mirovnoj konferenciji.. Sa svoje strane , u Privremenom narodnom predstavništvu izabrani su dr Albert Kramer, za ministra priprema za Ustavotvornu Skupštinu i izjednačenje zakona i dr Antun Korošec za potpredsednika Vlade.

Red. Br. Naziv stranke ( grupe) Broj glasova %prema ukupnom broju Broj mandata
%prema ukupnom broju
1. Narodna radikalna 284.375 17,7 91 21,2
2. Hrv. pučka seljačka stranka 230.590 14,3 50 11,9
3. Jugoslovenska demokratska 319.448 19,7 92 22,3
4. Komunistička 198.736 12,4 58 13,9
5. Socijal – demokratska 46.792 2,9 10 2,4
6. Narodno- socijalistička 6.186 0,4 2 0,5
7. Savez zemljoradnika i samostalna kmetijska 151.603 9,5 39 9,4
8. Slovenska ljudska 58.971 3,7 14 3,3
9. Hrvatska pučka i Bunjevačko šokačka 52.333 3,3 13 2,7
10. Jugoslovenska muslimanska organizacija 110.895 6,9 24 5,7
11. Hrvatska težačka (Narodni klub) 38.400 2,4 7 1,7
12. Nacionalno turska organizacija (Džemijet ) 30.029 1,9 8 1,9
13. Hrvatska zajednica 25.867 1,6 4 1,0
14. Hrvatska stranka prava 10.880 0,7 2 0,5
15. Srpska narodna organizacija (Čokorilo) 6.215 0,4 – –
16. Liberalna stranka 5.061 0,3 1 0,2
17. Prekomurska gospod. Organizacija 1960 0,1 – –
18. Češka stranka 704 0,0 – –
19. Nezavisna muslim. Stranka 449 0,0 – –
20. Muslimanska narodna stranka 306 0,0 – –
21. Republikanska stranka 18.136 1,1 3 0,7
22. Ratnička stranka 2.484 0,2 – –
23. Izvanstranačka lista (Trumbić ) 6.581 0,4 1 0,2
SVEGA 1.607265 100,0 419 100,0

Rezultati izbora za Ustavotvornu skupštinu
(B.Petranović, M., Zečević, Jugoslavija 1918.- 1988., 158 )

Umesto kraja

Slovenija je prva , i za sada jedina država sa prostora Balkana od svih bivših republika SFRJ , koja je ušla u Evropsku zajednicu. Ovim činom svi njeni snovi, moglo bi se slobodno reći vekovni, ostvareni. Od stalno potčinjenog austrijskim knezovima i kasnije austrougarskim carevima, preko poraženog u Prvom Svetskom ratu koji , na kraju, postaje integralni, državortvorni deo Kraljevine Jugoslavije, (kasnije SFRJ) koju će nakon sedam decenija sopstvenog razvitka razbiti da bi bila oformljena samostalna Slovenija koja će , nakon deset godina postojanja, postati integralni deo Evropske zajednice.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s