JUŽNJAČKA TUGA


“Si zaljubiv edno mome

od malečko do golemo…“

Postoji neka tuga zapretana u biću južnjaka,neka fina melanholija koja mnogo govori s malo reči. To su i tuga i sreća, istovremeno, sladunjavo-bolna osećanja koja izbijaju iz Stankovićevog Mitketa,glasa Toše Proeskog,gitare Vlatka Stefanovskog,poezije Koče Racina… Pesme juga su,zapravo,tužne priče pretočene u pesmu

“Stojane,sine,Stojane
ti si mi,sine,jagnje đurđevsko…“

Nešto me je oduvek čudilo: narod koji peva ovakve pesme- tužne,teške, melanholične- spada u veselije,ekstrovertne i duhovite sredine. Na našim se svadbama veseli isključivo uz tužne pesme. Ni na jednoj svadbi nisam još čuo da se narod veseli uz vesele pesme: uvek su u pitanju neke teške,dertlijske pesme koje idu s kolena na koleno a odatle pravo u lektire.

Kada malo bolje razmislim, neka je samo nama nas…

Advertisements

One thought on “JUŽNJAČKA TUGA

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s