JUŽNJAČKA TUGA


“Si zaljubiv edno mome

od malečko do golemo…“

Postoji neka tuga zapretana u biću južnjaka,neka fina melanholija koja mnogo govori s malo reči. To su i tuga i sreća, istovremeno, sladunjavo-bolna osećanja koja izbijaju iz Stankovićevog Mitketa,glasa Toše Proeskog,gitare Vlatka Stefanovskog,poezije Koče Racina… Pesme juga su,zapravo,tužne priče pretočene u pesmu

“Stojane,sine,Stojane
ti si mi,sine,jagnje đurđevsko…“

Nešto me je oduvek čudilo: narod koji peva ovakve pesme- tužne,teške, melanholične- spada u veselije,ekstrovertne i duhovite sredine. Na našim se svadbama veseli isključivo uz tužne pesme. Ni na jednoj svadbi nisam još čuo da se narod veseli uz vesele pesme: uvek su u pitanju neke teške,dertlijske pesme koje idu s kolena na koleno a odatle pravo u lektire.

Kada malo bolje razmislim, neka je samo nama nas…

One thought on “JUŽNJAČKA TUGA

Оставите одговор на Lugar Одустани од одговора

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s