PRAVO NA ISTINU


Usred predizborne trke “ kad mu vreme nije“ pojavili su se zahtevi za rehabilitacijama Dragoljuba Draže Mihailovića i Milovana Đilasa. Kao što se očekivalo, bilo je dosta ljudi koji su bili protiv ove inicijative: oni su bili i protiv rehabilitacije Dragiše Cvetkovića, Slobodana Jovanovića, kneza Pavla Karađorđevića. Nekako se stiče utisak da bi svi voleli, izuzev podnosioca zahteva, da se ostane pri ranijim odlukama kojima su svi nabrojani svrstani u loše momke. Pravo na istinu, na taj način, polaže samo jedna strana.

Kada se kaže da je ovom narodu potrebno pomirenje sa samim sobom, izgleda kao konstrukcija reda radi što svakako nije. Razapet između sećanja na građanski rat 1941-45 i ovaj noviji 1991-95 u kojima je bilo pobednika ali ne i moralnih, između mogućeg ulaska u NATO koji je prethodno pobio preko hiljadu stanovnika Srbiji i poprilično je srušio, podeljen na one koji jesu ili nisu za Kralja,na one koji su za ono pre ili posle DOS-a, nerealno priželjkujući bolji život kakav je imao u jednom periodu, srpski narod potpuno obezglavljen i premoren svakodnevnicom živi kroz prisećanja o “onome nekada“ čega više nema.

Partijski sud je 1946. odlučio da je Dragoslav Mihailović odgovoran i za ono što jeste, i za ono što nije. Tada niko nije demonstrirao pred zgradom Suda. Danas, 56 godina posle te presude, istomišljenici onih koji su sudili smatrajući da jedino oni imaju pravo na istinu, protestvuju ispred suda zastupajući svoju istinu, baš kao i pripadnici i simpatizeri Ravnogorskog pokreta.I oni imaju svoju istinu. A istina je samo jedna i ona je u Sudu.

Treba se podsetiti činjenice da je 1953. Aleksandar Ranković obnovio sudski proces poznatiji pod imenom Solunski proces (1917) kojim su Dragutin Dimitrijević Apis i ostali osuđeni zbog navodnog pokušaja atentata na kralja Aleksandra I Karađorđevića. Kada su ga pitali zašto otvara ovo pitanje, odgovorio je: “ Zato što svako ima pravo na fer suđenje. Možda ni mi nismo baš uvek bili u pravu“. Apis i drugovi su na tom suđenju oslobođeni optužbi.

D.Mihailović i M.Đilas imaju pravo na istinu i to je nešto što ne bi valjalo da im se oduzme. Mnogi su zvanja i funkcije stekli prežvakavajući priču koju je trebalo da čuju oni koji odlučuju o karijerama i treba pretpostaviti da će se baš oni najviše buniti, kao što to i čine, oni kojima su odluke iz 1946. i 1948. godine.Ako je moguće, daj da vidimo možemo li da užase građanskog rata ostavimo za sobom, da se ujedinimo i krenemo tamo gde se od nas očekuje jedinstvenost.

Inače, džaba smo krečili.

One thought on “PRAVO NA ISTINU

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s