STARA ROBNA KUĆA


            Sve uspomene na detinjstvo vezane su, u manjoj ili većoj meri, za zgradu robne kuće ’’Beograd’’ kod Nišlija poznatijih kao Stara robna kuća. Nekako sve što mi je trebalo od odeće i obuće,preko igračaka, sveski, knjiga, fudbala do jestivih stvari moglo se naći na tih četiri sprata. Pokretne stepenice su u to vreme bile prava retkost i mogao si se njima voziti samo u Staroj – i to više puta uzastopce. Zbog takvih klinaca je ranije postojao jedan zalizani, stariji čovek, mrgodnog lika koji mu se uklapao u braon uniformu, koji se diskretnim naklonom glave javljao poznanicima a nas,male dripce, streljao pogledom čak i kada su nas roditelji držali za ruku.

            Uopšte, na svim spratovima su svi prodavci bili uslužni i ozbiljni,zakopčanih radnih mantila i bez olovke za uhom kakvu su najčešće nosili prodavci u drugim prodavnicama. Jedino je proćelavi prodavac ploča i kaseta potpuno nezaintersovano reagovao na veliku potražnju ’’Bijelog dugmeta’’.Prekrštenih ruku na grudima gledao te je dok prilaziš i odmah referisao, da ne trošiš zalud snagu:

–          Nema BELO DUGME.

Jedne zime među poređanim gitarama našla se, umotana u najlon, blistavo crna električna gitara marke ’’Gybson’’. Sa fotografija grupa koje sam voleo prepoznao sam i tip gitare pa poluglasno prošaputao:

–           Les Paul…

–          Les Pol profešnl. Original – začuh iza sebe nepoznati glas. Okretoh se i spazih ćelavog prodavca ploča koji je zadivljeno posmatrao instrument. Njegovo prisustvo me je prilično iznenadilo ali nisam želeo da pokažem.Samo sam klimnuo glavom i ponovio:

–          Original…

Robna kuća je podignuta u epicentru Niša i bilo je sasvim logično da se zakazivali sastanci na jednom od dva ugla okrenuta ka Trgu. Na drugom su obično bile prodavačice karanfila koje su u polumraku koji je vladao na ovom mestu često prodavale polusvelo cveće. Ono što preostane od cveća prodale bi u nekoj od obližnjih kafana.

Kada je na drugom kraju Obrenovićeve a tada Pobedine ulice otvorena robna kuća ’’Pionir’’ kao prilično reprezentativnija i snabdevenija, robna kuća ’’Beograd’’ je dobila onaj pomalo setni nadimak Stara robna kuća. Vremenom smo svi nekako češće išli u Pionir  nego u Staru što se da objasniti većim izborom različitih artikala; tamo je na odeljenju muzike prodavao ploče jedan oniži Brka koji je sve živo pratio – rok, bluz, operu…sve je znao.

Stara  je delila sudbinu države u kojoj je nastala: raspadom SFRJ i ona je opustošila i ostala u centru da zvrji prazna. Tu prazninu tek ponekad primetimo jureći za svojim poslom, iz straha da nam se neka od skela koje su razapete po fasadi Stare poprilično dugo (toliko da se i ne sećamo kada su postavljene) ne sruči na glavu. I, kao što to biva kada vidite staricu pa se setite kakva je devojka bila, tako i ovde bacimo tugaljiv pogled na fasadu i skele i nastavimo dalje.

Слика

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s