KAO OČAJNI VOJNIK


 

 Ovu belešku, napisanu tužnim povodom krajem decembra 2010, ponavljam na svom zidu. Bliži se godišnjica događaja i ja molim sve prijatelje da ne lajkuju ili ostavljaju tugaljive beleške. Umesto njih, samo vicevi. Vaš Nebojša

         Upravo sam saznao zahvaljujući blagodetima FB-a da je pre nekoliko dana preminula u srpskoj Atini osoba koja mi je mnogo značila i bez čijeg bih postojanja u mom životu bio siromašniji za stoleća.Još u šoku od ružne vesti, sa nekom glupom prazninom u grudima i jabučicom koja nikako da se spusti na svoje mesto, pišem ove redove kao što očajni borac ispaljuje poslednje metke na brojne nadiruće neprijatelje,trudeći se da deliće sećanja na ovu divnu damu otmem zaboravu.

        Kod “Margera“ je bila jedna poslastičara i,odmah prekoputa nje, knjižara “Gradine“.Tog davnog novembra 1981.,dok smo sedeli u poslatičari i ja joj sa oduševljenjem pričao o Nišu (nešto sam malo i došminkavao),rekla mi je da naručim još po jednu bozu,dolazi odmah.I dok sam ja naručivao duple boze i još po jednu baklavu za svaki slučaj, vratila se u poslastičaru sa knjigom ispod mišica.Za stolom je, krijući naslovnu stranu,napisala posvetu Mom Ozi još jedna knjiga o Nišu koji toliko voli. Potpis i datum. Bila je to knjiga dr Petra Petrovića NIŠ U ANTIČKO DOBA,čoveka koji će mi petnaestak godina kasnije biti recenzent knjige VOJSKOVODJA,CAR,SVETAC.Kupivši mi tu knjigu,kupila me je zauvek.

         Kada je morala da se preseli u Novi Sad,jer joj je otac tamo dobio premeštaj, koristili smo svaki trenutak da se uzveremo na Petrovaradinsku tvrđavu,njuškamo po starinarnicama u Zmaj Jovinoj,petljamo po poznatom “najlonu“ ili se,jednostavno,zavučemo u sobičak nedaleko od Futoške pijace koji mi je plaćao AK “Vojvodina“ čiji sam član postao samo zbog besplatne vozne karte. Kupovala je “Asterikse“ i “Princ Valijant“,stripove koji tih godina nisu zalazili u ovaj deo Srbije.

          Od 1985.do 1999.nismo se ni čuli,ni videli. Vetar života nas je razduvao,svakog na svoju stranu. NATO agresija,sredina aprila, ja dobijam vest da će biti bombardovane železničke i autobuske stanice, između ostalog. Kako je ona u Novom Sadu blizu obe,kosa mi se diže na glavi.Jer,lepo kažu,prva ljubav zaborava nema. Na volšeban način dolazim do njenog telefona i dobijam je; kada sam čuo poznato baršunasto “Daaaaaa?“ opet mi se jabučica u grlu popela ..Dugo smo pričali a meni je zaista samo bilo da se skloni.I ništa više. Sada znamo da nije baš bilo bombardovanje stanica ali znamo i da je bilo planirano.

          Nikad je više nisam čuo.Posredno sam saznao da se u njeno telo uselila smrtonosna životinjica koja je svojim kleštima raznela organizam. Borila se dugo, učinilo se, čak,da je odnela pobedu ali je životinja udarila u galop.Tako mala a tako gadna…

           “…Putuje moje društvo

              i ja čekam na red…“

 

              Prijatelji, ne kometarišite ovu moju belešku. Umesto “Like“ i kometara ovoga puta ostavite neki vic, neku šalu.Jer, samo život može da pobedi.

originalslika_CAURE-METKOVI--140478681

Advertisements

3 thoughts on “KAO OČAJNI VOJNIK

  1. Повратни пинг: Pisma iz prošlosti | NEBOJSA OZIMIC
  2. UH.. ODOH DA POPIJEM BOZU.. I, DA PLIVAM, PLIVAM.. A SUTRA ĆU DA SE POPNEM NA VRH BRDA I UŽIVAM U NERAVNOJ LINIJI, KOJA SPAJA STVARNOST I NEDODIR.. I POJEST ĆU BAKLAVU I TULUMBU BEZ GRIŽE SAVJESTI..
    :)>

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s