СЕЋАЊЕ ВИДОСАВА СТЕВАНОВИЋА НА ДАНЕ ПРОВЕДЕНЕ У ЛОГОРУ НА ЦРВЕНОМ КРСТУ У ПРОЛЕЋЕ 1942.


Мало је заточеника логора на Црвеном крсту који су описали своје логорашке дане са тако много детаља који се тичу свакодневног живота у овом простору као што је то случај са Видосавом Стевановићем, учитељем и књижаром из Прокупља, рођеним 27.јуна 1883. у селу Доња Коњуша код Прокупља. Похађао је гимназију у Нишу од 1893/1894 до 1900. године да би учитељску каријеру започео у Заплању. Пар година касније прелази у топличко село Конџељ да би уочи балканских ратова био постављен за просветног инспектора Топличког округа. Након учешћа у балканским и Првом светском рату, Стевановић напушта државну службу и отвара књижару коју је држао до 1941. Као осведочени родољуб који се током рата држао неутрално, хапшен и од Бугара и од Немаца, 1945. године изабран је за првог председника Окружног Народноослободилачког одбора за Топлички округ. На овој функцији је био неколико година а онда се повукао у пензију.

У свом обимном рукопису – аутобиографији Успомене из живота Видосава Стефановића коју је завештао Српској академији наука и уметности , забележио је неколико месеци свог утамничења у логору на Црвеном крсту. Драгоценост Стевановићевог записа о својим логорским данима је велика уколико се има у виду да је он боравио на Црвеном крсту, са целом групом Прокупчана, само месец дана након бекства из овог логора након кога су уследила честа стрељања на Бубњу у којима је број логораша преполовљен. Иако су стрељања из одмазде због бекства трајала скоро до краја фебруара 1942., Стевановић је у својим сећањима осликао битно другачију ситуацију у логору: без тортура и мучења, о којима иначе сведочи велики број преживелих логораша, уз пристојан ниво одржавања личне хигијене и задовољавајућу исхрану логораша. Таква ситуација је трајала све време док је он овде боравио са друговима – скоро два месеца – из чега се може закључити да у овом периоду није било никаквих стрељања на Бубњу.

Долазак у логор на Црвеном крсту

Пошто је са групом прокупачких угледних људи ухапшен 17.марта 1942. “око подне“ , Немци су их камионом пребацили до логора. О томе Стевановић пише:
Мрак се беше спустио двориште ограђено жицом у висини од три метра у њему владаше гробна тишина. Лагер се састајао од четири пространа одељка са оградним пространим вратима као на транспортним вагонима. Ова одељења служаху у миру за магацин обмундировне спреме за војску и запрегу. Прва соба носаше број 11. Мала висаћа сијалица једва осветљаваше ову пространу просторију кад и ми стигосмо у њу. Ипак се лепо виђаху главе један до друге младића, управо деце, у седећем ставу беше их на броју око 60. Немо нас посматраху. То беше наша младост и снага која примаше прво крштење као успону на Голготу. Ми заузесмо десну страну од улазних врата. Поседасмо. Беше пропис да свако мора сести чим се појави ко од Немаца. Одмах после тога дође један доста млад и пријатног изгледа човек. Да нам узме генералије. То беше Др. Пијаде из Лесковца такође житељ овог лагера. Дође ред на мене. Рекох да сам по занимању учитељ, књижар. „Ставићу“, рече, „занимање књижар јер на учитеље имају велики пик“. Пошто Пијаде оде устаде један од младића и рече:
Слушајте новодошавши другови из Прокупља Овде је ред чим наиђе ко од Немаца где ко се затекне мора одмах сести. Изјутра чим се отворе врата (а она се нису широм отварала већ само одшкринута и морали смо добро се прогурати и провући испод једне дебеле гвоздене штангле којм су се врата споља затварала) трчећим кораком иде се на одређено место ради себе (нужда). (Шанац ископан источно од зграда са две или три пречаге). А дотле трчећим кораком преко целог дворишта западно од зграде на чесму за умивање (која имађаше неколико чепова) на брзу руку и повратак у собу. Немац стоји на вратима и ко не дође на време он га удара чизмом по туру “ ( мени се друштво смејало што сам ради предострожности улазио окренут леђима јер не бих могао издржати евентуални ударац). Даље настави младић:
Oбично петком изводе на стрељање те у очи тога дана треба лежати обучен јер не дозвољавају облачење. Сада мирно можете седети и спавати.“

За нас беше велико изненађење да затекосмо добру постељу са стварима. Ту беху бројна ћебад разне боје и финог квалитета, јастуци вунене и черге, прекривачи па и једна велика бунда од крзна! На патосу од бетона беху стављене гредице а преко њих даске и сламу и (нечитко) ствари. Рекоше нам да су све те ствари првих станара ове необичне куће несрећних Јевреја и да су све остале кад су једне ноћи кренули за Немачку онако како се ко затекао. Не могу а да не поменем колико се моја кћер Радмила интересовала за своју другарицу са матуре из нишкој гимназији по имену Бела Бераха која беше дивна девојка и лепотица. Навреше ми у мозак имена нишких Јевреја трговаца из времена пре 65 година када у Нишу учих гимназију: Грауфа, Конфортија , Левића, (нечитко), Марка Нахмијаса , Хазана, Деље , Бераха и других који држаху своје радње у Обреновићевој улици и беху примерни и добри људи и заједно са нама волели су ову земљу да њихови синови и унучад доживе велику трагедију заједно са нашим народом.“

Опис логора и свакодневног живота у њему

Стевановић се у описивању свакодневног живота обазире на најмање детаље свакодневног живота, трудећи се да остави што је више података о људима и догађајима за време његовог боравка у логору. Детаљно описивање започиње следећим јутром и првим буђењем у логору:

Сутра дан отпоче трка у 6 часова око излаза и око умивања да би нас по подне извели све на купање под тушевима вруће и хладне воде са довољно сапуна а за то време скинута одела дезинфиковала су се у парној машини. У логору беше и берберница где смо се бријали и облигатно шишали до главу. За доручак добијасмо чај а за ручак и вечеру разне чорбе са кромпиром а чешће беше пасуљ и купус. Сву храну као и хлеб за цео лагер сносила је нишка општина што за људе у овакво време представљаше не мали терет поред старања (нечитко) целог варошког становништва. Лагер имаше 4 велика одељења која ношаху 11,12, 13 и 14. Могло нас је у то време бити око 200 тине. Огрешио бих се по своју савест ако бих рекао да живот у лагеру не беше сношљив. Нисмо малтретирани ни тучени. Једино је постојала стрепња да за наше време не погине какав Немац те да нас одмазда сто за једнога не снађе. Наравно у оваквим околностима настајале би разне интервенције било од наших фамилија или од наших пријатеља. Таква једна интервенција беше за нас из Прокупља од стране Чемерикића председника нишке општине а некадашњег професора гимназије у Прокупљу и директора нишке гимназије који у лагеру једно нас и посети са немачким командантом лагера и пружи нам неколико утешних речи и сам узбуђен. То беше тежак тренутак до потреса. После извесног времена ми прокупчани добисмо засебно одељење на спрату када из Београда доведоше и Спасоја Вујића председника суда. Од нас се први пусти Милан Дапчевић. Не знам колико је тачно али се причаше да му је неки мајор Стојановић узео 60- сет хиљада за интервенцију.

Уколико не заборавим да поменем док бесмо у заједничкој соби бр. 11 са децом бесмо врло дирнути њиховом пажњом они су и за нас доносили воду износили кибле и за дивљење беху врло храбра и весела. Два пута недељно ту у самом затвору после примљене вечере приређиване су пригодне вечере са рецитацијама и пригодним песмама имитирајући вешто и музику и певаче са радија а све у духу борбе за слободу. Предходно би на вратима поставили стражу која ослушкиваше кораке стражара кад би пролазио поред врата. Стари Дапчевић тронут дечјом приредбом рече: „чим се ослободим поћи ћу код Недића (пред. Владе под окупацијом ) и тражићу да се ова деца пусте“. Како неки људи и у дубокој старости остају наивни мислећи да се и погром над нашим народом вршио и без знања Недића.

По преласку у засебно одељење преко целог дана бесмо слободни у кругу лагера. Тада би стругали и цепали дрва за куjну од великих балвана багремових која је нишка општина слала. Неки од нас секли би дрва а неки чистили и требили пасуљ у ком се послу нарочито беху извештали Драго Мучелица и Васко Точанац успут лепо забављујући другарице помоћнице у кујни. Са нама беше у лагеру и један постарији радник из Ниша Јоцић коме кћер беше у партизанима . Он беше задужен као стручњак да стално оштри велику тестеру за стружење балвана.
Породице логораша могле су доћи четвртком до жице да додају пакете и евентуално да виде своје. Али су многи долазили рано пред јутра као и пре веће кад би се логораши пуштали ради себе, умивања и узимања воде. Кад би се неко ближе приближио огради стражар би опалио из пушке а гомила би прсла иза околних зграда. (…)
Док бесмо у лагеру могасмо доћи и до новина. У лагеру беше са нама и неки Пејча сељак из Заплања код Ниша а имађаше кафану на Стамбол капији испред Ћеле куле. Он би као слободњак одлазио у кафану за ситне потребе логораша па би нам кришом доносио „Време“ у коме једнога дана почетком априла видесмо слику дочека повеће групе заробљеника који се враћаху из Немачке у Србију махом официра да помогну Недићу у братоубилачком рату
. На слици се јасно распознаваше лик Драгана Бојовића у шумадијском оделу како се пред групом рукује са Недићем.“Погледајте“ рекох друштву, „пукла му је погибија. Оба његова сина Лука и Јова другови са универзитета мога сина Рада имађаху пријатељске везе са партизанима а нарочито Јова. У њиховој воденици у Раставници партизани би пазарним даном остављали пушке и одлазили би сербез у варош. Отац им дође из Немачке што би рекли Црногорци у зли час и те сношљиве односе између синова и партизана поремети и несрећа неминовно дође

Хигијенски услови у лагеру беху добри. Имало је увек и топле и хладне воде. Веш смо редовно пресвлачили. У лагеру у женском одељењу на спрату у великој дворани беше пуно женске деце из нашег краја и из других места. Са њима беше и једна средовечна жена питоме нарави и вазда насмејана удата за Благоја Иђиног из Прокупља. Име јој беше Зорка приликом Црногорка из неког планинског места око Пасјаче. Она је све нас из Прокупља прала и за чудо никако није хтела примити понуђен новац говорећи: „не треба ми, седим џабе, воде и сапуно доста дају ми га Немци“ .(…)
После месец дана по Ускрсу једнога дана позваше Немци у логор у логорску канцеларију Вуковића, Тозу Клонфера и мене и пошто преко тумача очиташе буквицу рекоше да смо слободни са обавезом да се са обавезама јавимо немачком команданту у Прокупљу. Тумач помену Бату Марковића тешко болесног и Немци и њега пустише да га ми поведемо до куће са нама. Опростисмо се са друговима који и даље остадоше у лагеру и пођосмо кући забринути. Шта нас све чека и каквим тешким догађајима идемо у сусрет. На изласку главног пута узесмо фијакер због слабог Бате Мрковића и одвезасмо се до хотела „Оријент“.

На крају овог малог поглавља ових малих мојих доживљаја осећам дужност да изјавим: што се мене лично тиче ја сам и данас, у дубокој старости јер ми је осамдесета година, дубоко захвалан сени мога личног пријатеља др Драгомира Иконића који се предано и несебично залагао да нас спасе смрти као што је многе и дужне и недужне спасавао и помагао да накрају пожње пуну и црну незахвалност једну од најпорочнијих мана људске савести. Исто тако дубоко сам захвалан сени Јована Чемерикића који своја погрешна уверења откупи својом смрћу“.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Златић др Ј., Страдалништво српског народа у нишком ратном округу, књ.I-IV, књ.I, Просвета,Ниш,1994
Костић Н., Нишка гимназија и њени професори крајем XIX и почетком XX века у сећањима једног ученика, Зборник Народног музеја, 18-19, Ниш,2010, 147-156
Levental Z. (ed.), Zločini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv Jevreja u Jugoslaviji, Savez jevrejskih opština Jugoslavije, Beograd, 1952.
Миловановић М.М., Немачки концентрациони логор на Црвеном крсту и стрељања на Бубњу, Институт за савремену историју/ “Народна књига“, Београд, 1983
Ozimić N., Jevreji u Nišu, Niš,SKC,2001.
Озимић Н., Др Велизар Пијаде, херој логора на Црвеном крсту, Народни музеј, Ниш, 2011
Стевановић В., Забелешке из мог живота, рукопис, Архив САНУ, Београд, бр. 14193

РЕЗИМЕ

СЕЋАЊЕ ВИДОСАВА СТЕВАНОВИЋА НА ДАНЕ ПРОВЕДЕНЕ У ЛОГОРУ НА ЦРВЕНОМ КРСТУ

Прокупачки просветни радник и књижар Видосав Стевановић је у својој Аутобиографији, завештаној САНУ, између осталог описао хапшење угледних становника Прокупља марта 1942. и њихово заточеништво у логору на Црвеном крсту. Захваљујући овом сведочанству, битно другачијем од већине нама познатих, сазнајемо о мноштву детаља из свакодневног живота заточеника логора као и о њиховим појединачним судбинама.

One thought on “СЕЋАЊЕ ВИДОСАВА СТЕВАНОВИЋА НА ДАНЕ ПРОВЕДЕНЕ У ЛОГОРУ НА ЦРВЕНОМ КРСТУ У ПРОЛЕЋЕ 1942.

  1. Postovani g-dine Ozimicu,
    Drago, mi je da ste koristili rukopise Vidosava Josifa Stevanovca iz Arhiva SANU. Ja sam Digitalizovao kompletne rukopise Vidosava Stevanovica jer daje obilje podataka iz svog zivota ali i iz zivota mojih predaka koji su Vidosava krstili – Milojka Stoskovic iz sela Osojana a koja se doselila u selo Madjere kada je to ucinio i Vidosavljev otac Josif. Nastojim da rukopis Vidosava Stevanovica ilustrujem slikama i zapisima o ljudima i dogadjajima o kojima Vidosav pise. Nadam se da ce tako obradjeni rukopis biti od koristi i drugim istrazivacima. Za mene i zitelje sela Madjera ovaj rukopis daje dosta podataka o stanju u nasem narodu pa cak i pojedinacne opise mnogih davno preminulih ljudi – nasih predaka i okolnosti u kojima su ziveli.
    Bas na delu teksta koji se odnosi na Logorski zivot logaora na Niskom Crvenom Krstu, sam zeleo da dam sliku Jovana Cemerikica i pretragom po internet dosao do Vasih tekstova. Da znate da u meni imate saradnika. Voleo bih da uspostavim kontakte sa vama.
    Milomir Zivojina Stoskovic, dipl. ing. vazduhoplovstva. Zivim u Beogradu.
    Email: stoskovic.milomir187@gmail.com

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s