СУЂЕЊЕ ЈОВАНУ ЧЕМЕРИКИЋУ ПРЕДСЕДНИКУ НИШКЕ ОПШТИНЕ(1942-1944)


Јован Чемерикић је рођен као прво мушко дете у свештеничкој породици Ђорђа Чемерикића . Његов отац је дуго радио у заплањском селу Ћелије где га је 1906. упознао Видосав Стевановић, тада просветни инспектор и један од главних извора за проучавање живота и дела Јована Чемерикића. Јован Чемерикић школовао у српском интернату у Солуну,заједно са Димитријем Љотићем, и овде њихово пријатељство које је овде зачето трајало је до краја Чемерикићевог живота. Стевановић сведочи да је Јован Чемерикић често наводио Димитрија Љотића као “сина Милета Љотића“ што може да сугерише да Димитрије Љотић није био ауторитет у Чемерикићевим очима. Када је завршио Филозофски факултет у Београду, Јован Чемерикић је почео да ради као наставник за српски језик и књижевност у Прокупљу од 1908. до 1915.године.
Видосав Стевановић наводи да је Чемерикић “као ђак Јована Скерлића национално фанатизовао српску омладину“ уз примедбу да је као наставник био и претерано строг према ђацима. За време службовања у Прокупљу,оженио се Даницом Станојевић, ћерком Косте Станојевића, народног посланика и краљевог пријатеља. Овај брак створио му је сјајне услове за каријеру тим пре што му је један шурак био Јован Спасојевић, лекар,добро познати,популарни Жан код спортске омладине адруги судијаМиша Спасојевић, секретар краљеве канцеларије.
Новембра 1935. године Јован Чемерикић је постао директор Мушке реалне гимназије у Нишу и на том радном месту је био наредних шест година. Са супругом Даницом је нарочито био активан у раду и хуманитарним активностима градског Црвеног крста.

CEMERIKIC

Непосредно по окупацији Ниша Димитрије Љотић је понудио школском другу Јовану Чемерикићу да се прихвати места председника нишке општине. Основни задатак који је нови председник општине требало да обавља требало је да буде обезбеђивање редовног снабдевања града храном и прихват избеглих лица. Изгледа да нико од рођених Нишлија није желео да се прихвати овог посла о чему говори и Видосав Стевановић:
“ За велику несрећу неко дође на мисао да га ( Јована Чемерикића,прим.Н.О.) предложи као председника нишке општинеа он, амбициозан и професорски наиван, напусти директорство гимназије и упаде у замку. Колико сам ја са стране гледајући могао да видим, његов главни рад за време тешких времена окупације, сводио се на борбу око организовања и обезбеђења становништва града Ниша препуног избеглица, коме запрети глад и немаштина. Непрестано је путовао у друштву благајника Вилића, обилазећи околне вароши и места у потрази за намирницама (…) Ја сам Јовану Чемерикићу као пријатељу говорио да је погрешио што се прихватио председничког положаја нишке општине, јер су све савремене чорбаџије и у мирно време сматрале да је то звање за неког од њих, и због тога су га сви од реда попреко гледали, злуради да му првом приликом сломе врат, као што се на несрећу и догодило.“
Смена дотадашњег председника Градског поглаварства Ниша Богдана Кнежевића и постављење новог председника општине Јована Чемерикића одржана је 25.марта 1942. у кабинету окружног начелника Чедомира Младеновића. У свом првом интервјуу за Ново време, новопостављени председник нишке општине је апострофирао очување реда и мира као најважнију ставку у свом програму. Чемерикић је одмах кренуо са реализацијом зацртаног плана – у околини Куршумлије је набавио хиљаду кубних метара дрва за огрев становника Ниша, из Прокупља је допремљено седам вагона брашна углавном намењених сиромашнијим становницима Ниша.

Cemerikic 1
Ново време, 25.март 1942

Ангажман Јована Чемерикића све до 1944. године углавном се своди на покушаје да збрине велики број лица која су у Ниш дошла из свих крајева, највише са простора данашње Македоније и Словеније. Отвара мензе и јавне кухиње, да се сузбију заразне болести због чега непрестано организује у сарадњи са Црвеним крстом предавања по селима, труди се да град уредно снабдева храном заточенике логора на Црвеном крсту. Чемерикић се бојао појаве комунизма у школама и организовао честа предавања против овог покрета који је пре свега означио као антисрпски.


Атмосфера уочи суђења

Непосредно по протеривању Немаца из града 14.октобра 1944. почеле су припреме за суђење сарадницима окупатора као и заробљеницима. По начину на који су је јавни тужилац Видовић припремао суђење Јовану Чемерикићу било је сасвим сигурно да ће бити осуђен на смрт. Да се није очекивало да било ко стане у Чемерикићеву одбрану, јасно сведоче две црте из мемоара Видосава Стевановића који је са групом Прокупчана кренуо из Прокупља као сведок одбране. Прва описује дан када су ови људи кретали из Прокупља:
“Кад се спремисмо да пођемо за Ниш,на Чемерикићев претрес и суђење,срете ме на тргу према споменику устаницима из 1917. Спасоје Вујић па ће ми рећи : “Чујем да идеш у Ниш због Јована Чемерикића,а знаш ли да за то глава пада?“Потврдих и рекох:“ Знам.То је дуг моје савести. “ Вујић,који је и сам био у логору са мном 1942. брзо је заборавио сузе уочима Јована Чемерикића ,када нас је у лагеру у присуству немачких команданата обишао и рекао неколико утешних речи, када се заплакао као дете.“
Када су стигли у Ниш, дочекао их је у својој канцеларији у згради Народне банке (данас Градска кућа у ул 7.јула) јавни тужилац Видовић:
“Видовић нас лепо прими и кад му рекосмо зашто смо дошли, да на суду посведочимо какав беше према нама Чемерикић за време окупације када смо прогањани и терани у логор, не улазећи у друге ствари за које га терете. „Ви сте дошли да га браните, а он је као претседник општине помагао непријатеље народа, богатио се и купио две куће у Београду, од више милиона вредности.“ На то први од нас,Сава Лукић рече :“Е кад је тако друже Видовићу, ја устајем и повлачим се.“Тад ја прискочих и рекох: „Господине Видовићу, за време тешких дана окупације, више пута сам долазио у Ниш и навраћао до Чемерикића и кад би приликом донео не више но пола кила меса, више би му се породица обрадовала но да им се родио син. Даћу своје обе руке, да ми се одсеку ако је штогод истинито од тога што кажете.“ Тада Видовић рече: “Дођите сутра у седам код „Руског цара“ где заседа револуционарми војни суд и бићете као сведоци испитани.“


Ток суђења

Видосав Стевановић доноси драгоцено сведочење о току суђења:
“ Рано сутра дан пунила се биоскопска сала „Руског цара“.Ту беху заступљени многобројни цивили и и војска,партизани и партизани под оружјем различитог калибра,заузевши цео предњи део сале. Сва седишта беху испуњена.Пред самом бином десно баш за столом државни тужилац а на бини за столом чланови војног суда.Публика остала беше бројна,стајала је и за моменат се утишала кад у салу уведоше Јована Чемерикића у пратњи стражара,доведеног џипом на суђење из затвора.Колико сам успео да видим,оптужени Чемерикић беше доста модара у лицу,у црном великом зимском капуту заустави се пред бином. После прибележених генералија,поче читање оптужбе од стране тужиоца Видовића,када се у сали чуше повици на смрт,на смрт! Нарочито из предњих клупа првих редова.Потом уведоше пријављене сведоке и нас из Прокупља који (…) оптуженог Чемерикића здравећи се са њим “

RUSKI CAR RAJHLOV HOTEL

“Руски цар“ (фотос из приватне колекције Бранислава Тикића)

ОПТУЖНИЦА

Војни тужилац оптужио је Чемерикића:

1. Што је као саучесник са Мирком Живановићем, шефом Специјалне полиције у Нишу, и Марисавом Петровићем, командантом Петог добровољачког Љотићевог корпуса, учествовао у организовању оружане формације- добровољачког корпуса који је помагао окупатору борећи се против народноослободилачког покрета
2. Што је припремао организовање школске омладине у четнички одред
3. Што је материјалним средствима помагао оружане одреде Драже Михајловића
4. Што је једном речју и писменим путем радио у инетересу окупатора и против народноослободилачког покрета
5. Што је био припадник покрета “Збор“ Димитрија Љотића који је непријатеља помагао и морално и материјално и оружано
6. Што је као председник општине масовно одводио грађане Ниша у Борски рудник на кулук или на чување страже по железничким пругама, чиме је директно користио интересима окупатора
7. Што је као директор гимназије за време окупације школску омладину васпитавао у фашистичком духу.
Током процеса тужилац је одустао од оптужбе под тачком 3 а оптужба под тачком 5 отпала је као недоказана.
Оптужени Јован Чемерикић бранио се негирањем свега овога чиме га је оптужница теретила а навео је и то да је у два наврата подносио оставку али да она није уважена. Што се тиче кулука, тврдио је да су сва наређења ове врсте долазила од окупатора и да он није био у стању да то спречи. Одбио је од себе сваку везу са Марисавом Петровићем и Мирком Живановићем.
Као сведоци на овом процесу појавили су се: Војислав Марковић, шеф кабинета Ј.Чемерикића, професор Милија Борић, Владимир Стаменковић, службеник Општине, Душан Ђурић, шофер, Светозар Весовић, шеф архиве и други.
Шофер Душан Ђурић изложио је суду да је бившег председника 14 пута возио за Београд. Тамо је сазнао да је оптужени купио кућу у Стишкој улици. Сведочио је и о томе да је за Дражине одреде одвезао у Гаџин Хан 2000 кгр. брашна.
Шеф архиве Светозар Весовић сведочио је о лецима и многим објавама које је писао и често потписивао оптужени председник општине. На суду су против оптуженог говорили и неки његови бивши ђаци међу којима је нарочито био запажен Радомир Арнаутовић. У току доказног поступка прочитани су на суду и неки антикомунистички материјали писани руком оптуженог Јована Чемерикића.
О току суђења Видосав Стевановић сведочи:
“ Целога дана почев од 7 часова ређаху се сведоци на суђењу – сви га од реда терећаху,а он прибрано одговараше на питања председника суда, као и на суочењу са сведоцима. Дође ред и на једну даму коју познадох, сећајући се да сам ју виђао у нишкој општини приликом доласка код Чемерикића. Дама беше вишег раста, добро грађена и развијена, одевена у белој блузи и тегет дугој сукњи. Она беше службеник и тумач за немачки језик. Чемерикић и не слућаше кад поче да га напада на суду као сведок. А при том тада дама беше бедно одевена у једном вуненом масном џемперу са дугим рукавима и ципелама које беху изгубиле сваку форму.Требало је изигравати на суду мученицу из времена окупације. Помислих у себи само су жене способне за таква притворства која досежу до виртуозности.
Од свих сведока највише га је теретио један ученик вишег разреда гимназије, који због неких грешака беше извођен пред професорски савет,и пре него што је казна била изречена, позове га директор Чемерикић код себе у канцеларију и посаветова га да узме исписницу и оде у Лесковац да школу продужи. На речи ученика, да га у Лесковцу неће примити,Чемерикић му рече, хоће, примиће те, даћу ти писмо за директора. Али ученик не послуша. Тада председавајући упита Чемерикића :“А зашто сте га терали да иде у Лесковац?“ Да га спасим од комуниста,породица ће му страдати, запалиће им и кућу.
Тако се цео дан одвијао претрес са сведоцима и публика полако потпадаше под утицај логичних и убедљивих одговора Чемерикића. Наједном нареди судија нама пријављеним сведоцима из Прокупља, да одредимо једног од нас који ће дати исказ пред судом, као да то беше погреб, а не суд који одлучује о животу и смрти људима. Нова пракса ступи на снагу. Одредише да у наше име да своју реч пред судом Властимир Вуковић као правно и стручно лице. Настави се суђење и негде пред мрак суд даде саопштење да више нема места испитивању и саслушању нових сведока пошто је дело оптуженог Чемерикића довољно доказано“

Пресуда и њен одјек

На овом месту треба још једанпут сагледати ток суђења за које се може рећи даје имало осветнички карактер. Судско веће се повукло након што је саслушало преко петнаест сведока оптужнице и једног који је говорио у име групе Прокупчана и Нишлија. Јован Чемерикић, као окривљени, није имао адвоката који би му службено био додељен, макар форме ради тако да се стиче утисак да је он осуђен на смрт онога дана када је ухапшен.
Већање судија је потрајало, према сведочењу Видосава Стевановића који записује:
“У сали завлада гробна тишина, људи у мраку према светлуцању упаљених цигарета у устима тумарали су кроз масу у сали стрпљиво очекујући пресуду. После извесног времена у седам часова увече појави се суд на биоскопској бини када и оптуженог Чемерикића поново уведоше. У гробној тишини и мрачној сали при очајно слабој светлости једне лажне петролејке, суд саопшти пресуду којом се оптужени Јован Чемерикић кажњава казном смрти за дело издајства и сарадње са окупаторским властима. Пресуда суда би слабо прихваћена знацима одобравања и тако нама из Прокупља и не дадоше да изађемо пред суд и дамо своје исказе у интересу правде.“
По изрицању пресуде, Стевановић је са пријатељима кренуо код рођаке једног од њих и ту записао како је прихваћена пресуда Јовану Чемерикићу.
“Напустисмо мрачну салу „Руског цара“ и упутисмо се главном улицом Обреновића на конак код Вуковићеве свастике (…) мајке двоје деце,од које једно беше у партизанима онеспособљено. Још на вратима нас упита шта је било са Чемерикићем. Кад јој рекосмо да је осуђен на смрт,заплака се и рече : „Много је,требало га је осудити највише једну или две године за сарадњу са Немцима.Морам да признам да њега није било, наша би деца помрла од глади. За ово време,ми смо у Нишу редовно примали следовање у храни и тако смо очували животе својој деци. Већ при самом крају на ослобођењу, он нас позва да примимо последње следовање у брашну и ако надомак самог Ниша пуцаху топови и вођаху се борбе с Немцима који одступаху из овог краја“ Овим речима заврши ова племенита и храбра жена и мајка,чија савест не беше утрнула. “

https://www.academia.edu/6510540/Nebojsa_Ozimic_-_Sudjenje_Jovanu_Cemerikicu_predsedniku_niske_opstine_1942-1944_

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s