KULT KONSTANTINA VELIKOG I NEMANJIĆI


Kult Konstantina Velikog razvio se na prostoru kasnije Vizantije još za života ovog vladara. Sama njegova sahrana 337.godine u crkvi Trinaest apostola imala je za cilj potvrdu Konstantinove svetiteljske dimenzije.Naziv ravnoapostolni koji mu je dodeljen kanonizacijom imao je za cilj potvrdu stav Crkve da je Konstantin po svojim zaslugama za sudbinu hrišćana i njihove Crkve, ravan apostolima.Razumljivo, Vizantija je bila stožer svetiteljskog kulta Konstantina Velikog koji je kroz vreme prenošen i ostalim narodima koji su primili hrišćanstvo – Bugarima, Srbima, Rusima i ostalima. Svetiteljski kult se širio najbrže kod onih naroda i na onim prostorima gde je Konstantin za života delao. Kada je u pitanju Britanija, najbrže se razvijao u oblasti Jorka, u Nemačkoj u Arlu pa, samim tim, u Srbiji se najviše i najbrže razvio u rodnom gradu Konstantina Velikog Nišu sa širom okolinom. U daljem tekstu ćemo se pozabaviti pitanjem širenja svetiteljskog ali i narodnog kulta Konstantina Velikog u Srbiji i delovima Dalmacije u kojima su živeli Srbi.

Vladarski kult

U srednjem veku, pre istorijske pojave Stefana Nemanje od sredine do kraja XII veka, srpske kneževine su postojale kao sitne jedinice najčešće u vazalnom odnosu prema Vizantiji. U nameri da se se oslobodi jakog uticaja Konstantinopolja, Stefan Nemanja je na svaki način pokušavao da pridobije Fridriha Barbarosu koji je 1187. objavio početak III krstaškog rata tako da je već desembra 1188. srpsko poslanstvo bilo u Nirnbergu pokušavajući da ugovore sastanak sa Stefanom Nemanjom u Nišu. Treba reći da je Nemanja još od 1183. sa mađarskim kraljem Belom III ustao protiv Vizantije u dolini reke Morave, južnoj Dalmaciji i Duklji i vodio bespoštedne borbe na ovim prostorima tako da mu je hitno bila potrebna pomoć. Stefan Prvovenčani, sin Stefana Nemanje i savremenik očevog susreta sa Barbarosom, opisuje da se sve to dogodilo u ’’ slavnom gradu Nišu’’ bez sumnje zbog same činjenice da je u njemu rođen Konstantin Veliki. Tako je Nemanja pridobio Fridriha I Barbarosu za svoju borbu protiv Vizantije ali za kratko – nedugo posle njihovog susreta u Nišu juna 1189. Fridrih Barbarosa se udavio pri prelasku reke i koalicija je bila nepovratno razbijena.

Nakon smrti Stefana Nemanje kao monaha Simeona 1199.u manastiru Hilandar, njegovi sinovi arhiepiskop Sava i kralj Stefan Prvovenčani pišu žitija svoga oca sanamerom da, koristeći hrišćanski autoritet cara Konstantina, utvrde Nemanju kao začetnika svetorodne, od Boga izabrane vladarske loze. Nemanjino žitije, koje piše Stefan Prvovenčani, predstavlja pravo vizantijsko opširno žitije sa svim konstitutivnim elementima jedne razvijene hagiografije. Pisano da proslavi vladara i monaha, Žitije sadrži niz obeležja značajnih za stvaranje svetačkog kulta: u životu dobra dela, čuvanje otadžbine, čuvanje vere, podizanje hramova, pravi zemaljski anđeo – nebeski čovek a potom smrt u ozarenju, nepropadljivost tela i čudesa.

Svojom jasnoćom i nedvosmislenom sugestijom na događaj iz života Konstantina Velikog izdvaja se opis bitke kod Pantina 1168. između Nemanje, sa jedne, i vojske njegovih protivnika predvođenih Nemanjinim najstarijim bratom Tihomirom (“I, najmivši grčke vojnike, Frute i Turke i druge narode, pođoše na Svetoga i uđoše u otačastvo njegovo, na mesto po imenu Pantin. A on, podigav oči i ruke svoje k nebu, vapijaše k Vladici svojemu iz dubine srca i ka strastotrpcu Hristovu, Đorđu:“Sudi, Gospode, onima koji me napadaju, i usprotivi se onima koji se bore sa mnom.““Uzmi oružje i štit, i stani na pomoć meni! Zatvori put onima koji me gone! Reci duši mojoj: Spasenje tvoje ja sam!“ I uzev znamenje životvornoga krsta i koplje dano mu od Vladike, iđaše sa smelošću nasuprot mnogim narodima.’’) Bitka će se okončati Nemanjinom pobedom dok se Tihomir udavio u reci.

Očigledno je preuzimanje motiva iz Eusebijevog opisa bitke kod Milvijskog mosta oktobra 312. Oba vladara su pobedila uzimanjem krsnog znaka na sebe što je jasna sugestija das u bili u Božjoj milosti – Konstantin i Nemanja, sa krsnim znakom, pobeđuju protivnike iako su malobrojniji/umorniji i oba njihova protivnika -Maksencije i Tihomir- dave se u reci: Maksencije u Tibar, Tihomir u Sitnicu.
Borba protiv krivovernika je još jedan detalj kojim će Konstantin i Nemanja biti spojeni. Kao što je Konstantin u prvom delu svoje vladavine, posle sabora u Nikeji, počeo da progoni sve sledbenike Arijevog učenja, tako je i Nemanja sa prostora svoje države proterivao bogumile koji se mogu pobediti jedino životvornim krstom. Stoga zamonašeni Nemanja, sada već monah Simeon, nakon podizanja manastira Hilandar na Svetoj Gori, šalje sinu Stefanu Prvovenčanom svoj naprsni krst od Časnog drveta kao simbol očuvanja vlasti putem Božje pomoći.

Ovaj motiv u Žitiju neobično podseća na Konstantina Velikog i njegovu viziju krsta koja mu se javlja tri puta: uoči bitke kod Milvijskog mosta, bitke sa Licinijem, sa Skitima i Sarmatima. Stefan Prvovenčani se moli da Krst bude simbol i sredstvo blagoslovene pobede, pomažući njegovom ocu „kao drevnome caru Konstantinu“.

Uspostavljanjem kulta Nemanje- Simeona kao svetitelja stvorili su se svi preduslovi da krene formiranje svetorodne dinastije koja će obeležiti značajan period srpske srednjovekovne istorije. Naredni vladar Stefan Uroš III Milutin je, uz veliku pomoć svog biografa arhiepiskopa Danila II, uspeo da za svoje ime čvrsto veže kult cara Konstantina. Realno opisujući o pobede kralja Milutina, Danilo II piše da je on „sličan slavnom Konstantinu“ . Ta sličnost se ogleda u nekoliko primera:
1. u sukobu sa Tatarima decembra 1282. kod Lipljana, Milutin odnosi pobedu. Prethodno je u molitvi pozvao u pomoć Gospoda i Svetog Simeona ( Nemanju). Od protivnika većina se udavila u reci Drimu što svakako podseća na motiv pre bitke kod Milvijskog mosta kada se takođe zaziva pomoć Svevišnjeg i protivnik davi u reci Tibru – ova sudbina snašla je Maksencija I, u ovom slučaju, vođu Tatara Črnoglava. Samoj bitci inače prethode brojna čuda, što takođe podseća na motive iz Vita Constantini.
2. Milutina na freskama jasno pokazuju težnju vladara da poredbeno i na svaki drugi način bude prikazan kao drugi Konstantin. Tako su portreti cara Konstantina i carice Jelene u Kraljevoj crkvi u Studenici i Starom Nagoričanu postavljeni odmah uz portrete srpskog kraljevskog para.

Kralj Milutin se u mnogim stvarima trudio da oponaša Konstantina što je potpuno razumljivo ukoliko se ima u vidu činjenica da je u jednom trenutku razmatrao situaciju da dođe do prestola Vizantije. U dvogodišnjim pregovorima (1297- 1299) uspeo je da dobije ruku princeze Simonide sa izgledima da nakon smrti Andronika II zasedne na tron Vizantije. Uveo je vizantijske običaje na dvor i sebi za uzor postavio Konstantina, osnivača Vizantije čiji kult je u svakom trenutku postojanja ove carevine bio jednako živ.Vizantijski uticaj ostavio je najvidljivije tragove u srpskoj književnosti, slikarstvu, arhitekturi i muzici dok je još dublje tragove ostavila je recepcija vizantijskog prava, na prvom mestu uvođenjem Krmčije ili Nomokanona svetoga Save, a u izvesnoj meri i tipika (“ustava”) pojedinih manastira u Srbiji. Vizantijski uticaj mogao je privremeno da oslabiali se nikada nije ugasio.

Verovatno iz ovih razloga, Milutin je počeo, poput Konstantina svojevremeno , da intenzivno obnavlja postojeće i gradi nove crkve i manastire.Najveći broj crkava Milutin je sagradio u svojoj državi. U Prizrenu je podignuta Bogorodica Ljeviška, katedralna crkva Prizrenske episkopije, na Kosovu Gračanica, sedište Lipljanske episkopije, a u Skoplju Bogorodiica Trojeručica, sedište Skopske episkopije, kasnije mitropolije. U isto vreme obnovljena je Žiča, kao jedno od dva sedišta Srpske arhiepiskopije. Milutinov brat Dragutin omogućio je da se u Moravici kod Arilja sazida crkva posvećena svetom Ahiliju, za sedište Moravičke episkopije.
Najpoznatija zadužbina kralja Milutina je hram posvećen svetom Stefanu u Banjskoj, gde je i sahranjen, u kome je izvesno vreme bilo sedište Banjske episkopije. Njegovom zaslugom obnovljeni su i podignuti manastir Svetog Đorđa – Gorga kod Skoplja, crkva Svetog Konstantina i Svetog Jovana Krstitelja, takođe u Skoplju, manastir Svetog Đorđa u Starom Nagoričinu, Svetog Nikole u Kožlju na Vardaru i Svetog Nikite u okolini Skoplja. Milutin je obnovio i crkvu Svetog Đorđa u Orahovici, u župi Dabru, i podigao prelepu crkvu posvećenu sv. Joakimu i Ani u Studenici, poznatu kao Kraljeva crkva. Time se, međutim, spisak hramova koje je kralj Milutin sagradio, obnovio ili obilato potpomogao ne iscrpljuje.

Ovakvom svojom ktitorskom delatnošću kralj Milutin je stekao ogromne zasluge za srpsku crkvu koja ga je posle smrti proglasila svetiteljem a on je među kanonizovanim članovima dinastije Nemanjića stekao ugledno mesto i postao poznat kao Sveti kralj.
Negovanje vladarskog kulta i Konstantina kao njegovog nosioca nastavlja Milutinov sin Stefan Uroš III Dečanski, osnivač manastira Visoki Dečani. Njegova po sudbinu Srbije važna pobeda izvojevana 1330.nad bugarskom vojskom koju je predvodio Mihajlo III Šišman, a koja se dogodila kod današnjeg Ćustendila u Bugarskoj, ovekovečena je monumentalnom kompozicijom Konstantinove pobede nad Maksencijem naslikanom u crkvi sv. Nikole Dabarskog, nedaleko od Priboja. O simbolici pobednik – poraženi već smo pisali na prethodnim stranama. U vezi sa ovim događajem, u žitiju kralja Stefana Dečanskog Danilo II piše praveći paralelu aktuelnog srpskog kralja sa Konstantinom Velikim: „jer je sila kreposti Njegove od Gospoda, kao i blagovernome caru Konstantinu pobeda nad inoplemenicima radi vere“. Iz svega proizilazi da je ciklus fresaka vezanih za Konstantina (pobeda i pronalazak Časnog Krsta) imao i političke aluzije.

Ni sin Stefana Uroša III Dečanskog, kralj i car Dušan, nije zanemario poređenje sa Konstantinom kao vrlo važnim autoritetom u realizaciji svojih namera. Osvojivši veći deo vizantijskih poseda, proglasivši se „carem Srba i Grka“, car Dušan, donoseći Zakonik, traži istorijski osnov u Konstantinovoj ličnosti i delu. U propratnoj povelji kaže se: „Bog po svojoj milosti… mene premesti od kraljevstva na pravoslavno carstvo. I sve mi dade u ruke kao i velikom Konstantinu caru, zemlje i sve strane i pomorja i velike gradove carstva grčkog“.

Radi lakšeg shvatanja onoga što se htelo postići poređenjem pojedinog vladara sa Konstantinom Velikim, naročito kada je u pitanju zidno slikarstvo, navešćemo primer freske kralja Milutina i kraljice Simonide iz crkve Staro Nagoričino nedaleko od Skoplja. Na ktitorskoj kompoziciji su uz srpski kraljevski par prikazani i sv.car Konstantin i carica Jelena što svakako nije slučajno: u vladarskoj ideologiji vizantijskih careva, vizantijski car je naslednik prestola Konstantina Velikog tako da se može reći da je on zapravo “ novi Konstantin“.

Paralelu između Konstantina i kralja Milutina na ktitorskoj predstavi u Starom Nagoričanu dodatno podvlače istovetni stavovi i odeća. Na slici je Milutin prikazan kao naslednik cara Konstantina i branilac vere, on je nastavljač dela prvog hrišćanskog cara koji kraj sebe drži krst, simbol svoje uloge u misiji širenja hrišćansva dok Milutin kao ktitor učvršćuje veru što simbolizuje crkva u njegovim rukama, potpuno spreman da je i vojnički brani. Mač koji kralju uručuje sv.Đorđe, posrednik između Boga i kralja, potvrđuje božanski karakter njegovih pobeda.

Kao veliki zaljubljenik u vizantijsku tradiciju, kralj Milutin je dao da se i u Kraljevoj crkvi sv.car Konstantin i carica Jelena naslikaju pored njegovog ktitorskog portreta. Takođe, u žitiju i službi on se poredi sa carom Konstantinom, jer ga je Bog udostojio Konstantinovog blagočašća i apostolskog pravoslavlja.

ŠIRENJE KULTA CARA KONSTANTINA PPOD TURCIMA

Kult cara Konstantina počinje da se širi u Srbiji tek nakon pada Srbije pod tursku vlast krajem 14. i početkom 15.veka. U trenutku kada Rim nema više nikakvih ambicija na ovom delu Balkana a dok se Turska nezadržvo širi ka zapadu, po želji despota Stefana Lazarevića (1377-1427) hilandarski monah Grigorije 1408. godine prevodi delove Hronike Jovana Zonare, vizantijskog pisca iz 12.veka, koji navode poreklo Likinija ’’ u Dakiju tj. Srbiju’’ .Ovaj podatak preuzima i despotov biograf Konstantin Filozof . Na ovaj način despot Stefan svesno počinje da gradi mit oslanjajući se na slavnu i svima poznatu prošlost dinastije Nemanjića i proširujući je izvesnim neistinama. Da bi učvrstio svoju poziciju u nesigurnim vremenima, Stefan Lazarević je pribegao genealoškom povezivanju sa Stefanom Nemanjom kome je prethodno dodelio status praunuka Konstantina Velikog. Na taj način, despot Stefan Lazarević je sebi obezbedio zaštitu autoriteta kakvi su Konstantin Veliki za sav hrišćanski svet i Stefan Nemanja u Srbiji.

U maniru klasične evropske književnosti, svetorodna dinastija Nemanjića je povezana sa hrišćanskim autoritetom kao što je to Konstantin Veliki na sledeći način:

’’Veliki Konsta rodi tri sina, Konstantina, Kostantija, i Konstu i kćer Konstantiju, koju veliki Konstantin dade Likiniju za ženu, i kome odeli grčku čest carstva, da ga posluša i pomogne u mučnom razrušavanju. Ovaj Likinije beše dalmatinski gospodar, rodom Srbin, i rodi od Konstantije sina Bela Uroša, Bela Uroš rodi Tehomila, Tehomil rodi svetoga Simeona, a sveti Simeon rodi sa suprugom tri sina: Stefana prvovenčanog Kralja i Vukana velikoga kneza i Rastka, docnije narečenoga Savu, prvog arhiepiskopa srpskog. Ovaj isti venča svoga brata Stefana na Kraljevstvo. Stefan kralj rodi četiri sina: Radoslava, Vladislava, Stefana, Predislava. I Stefan bi narečen Uroš po imenu pradeda svoga, i njega nazvaše hrapavi kralj. On rodi dva sina: Stefana i Milutina banjskog (kralja). Milutin rodi Konstantina i Stefana Dečanskog, Dečanski rodi dva sina Dušmana i Dušana. Ovaj Dušan prestupi predele otaca svojih i postavi se samovlasno za cara. I rodi sina Uroša ,a Uroš ne imađaše dece, i osta ta loza bez potomaka.(16). Druga glava rodoslova. Vukan drugi sin svetoga Simeona, brat svetoga Save, veliki knez, rodi sina župana Dmitra, u inočkom svetom obrazu Davida. Ovaj David rodi Vratislava kneza.Vratislav rodi Vratka kneza.Vratko rodi kđer Milicu. Ova postade supruga velikog kneza Lazara i rodi tri sina: velikoimenog ovoga o kome govorim despota Stefana, i Vuka i Dobrovoja. I mnogo ta loza procveta’

Poznajući i u potpunosti razumevajući zapadni svet, despot Stefan Lazarević je bio siguran da će mu ovakva biografija za duže vreme obezbediti neutralniji status od onoga koji je uživao početkom 15.veka pritisnut kontradiktornim statusom. S jedne strane on je bio turski vazal i garant mira u Srbiji a sa druge je pripadao Redu Zmaja na čijem čelu je bio ugarski kralj Sigismund. Osnovni zadatak Reda je bio zaštita hrišćanskih svetinja od Turaka kako stoji u osnivačkoj povelji Reda.

Istovremeno, bosanskom kralju Tvrtku I je iz istih razloga trebala genealoška povezanost sa Nemanjićima i Konstantinom Velikim. Naravno, ne treba zanemariti činjenicu da je Tvrtku I odgovarala ova vrsta istorijskog falsifikata iz još jednog razloga – mogao je da položi pravo na krunu Nemanjića što bi podrazumevalo moguće proširenje granica bosanske države. Srpska pravoslavna crkva je pristajala na drugačije tumačenje istorije iz vrlo praktičnih razloga: potlačenom narodu, u odsustvu bilo kakve podrške iz okolnih hrišćanskih zemalja koje su i same bile u nezavidnoj situaciji, bilo je neophodno podsećanje na slavnu prošlost kao nada i okrepljenje.
Teza o Konstantinu Velikom kao Nemanjinom pretku proširila se van granica Srbije 16.veka na skoro cello Balkansko poluostrvo i naročito snažno odjeknula u Dalmaciji gde je srpski živalj van granica Otomanske imperije imao izraženu potrebu da kroz mit i istoriju očuva nacionalnu svest. U takvoj situaciji, pritisnuti interesima drugih sila,Srbi su nastojali da za sebe vežu što više ljude sa osećajem pripadnosti opštem slovenstvu. Kao rezultat takve atmosfere u kratkom peridu se javljaju dve vrlo značajne knjige – Vinka Pribojevića “ O poreklu i slavi Slovena “ (Oratio de origine successibusque Slavorum) i don Mavra Orbina “Kraljevstvo Slovena” (Il regno de gli Sklavi).

Pripadnik dominikanskog reda poreklom sa Hvara Vinko Pribojević, tvorac panslovenske ideologije na prostoru na kome je živeo, 1532. u delu “ O poreklu i slavi Slovena “ navodi sledeće: “ ( …) No, ni onaj veliki car, blaženi Konstantin nije bio sasvim bez slovenske krvi, jer ćeš po onome, što navode Trebelije Polion, Eutropije i Platina, doznati da je Konstantinov otac, carski naslednik Konstancije, bio po majci unuk cara Klaudija, Dalmatinca.“

Iz istih razloga kao i njegov prethodnik, don Mavro Orbin će iskoristiti Pribojevićev spis u svom delu ‘’Kraljevstvo Slovena’’ kada bude pisao:“ Pa čak ni onom uzvišenom i plemenitom Konstantinu ne bijaše slavenski narod sasvim dalek, budući da ( kao što izvešćuju Trebelije, Eutropije i Platina) njegov otac Konstancije Cezar bijaše unuk po kćeri Klaudija Dalmatinca, odnosno Slavena.“
Prerađeni tekst Jovana Zonare o kome je već bilo reči, poznatiji kao Paralipomen , u kome se iznosi tvrdnja da je Licinije bio poreklom Dačanin tj.Srbin, poslužila je kasnijim piscima da Konstantinu Velikom pripišu srpsko poreklo.Između ostalih, patrijarh Pajsije Janjevac (+1647) u nekim svojim spisima navodi srpsko poreklo Konsantina pa i Nemanje. U žitiju svetog cara Uroša iz 1641. Pajsije prenosi podatak i koji donosi i Paralipomen. Iako se celokupno izlaganje genealogije Nemanjića oslanja, skoro u potpunosti, na genealogiju Konstantina Filozofa, ovde se prvi put susrećemo sa sledećom konstrukcijom:

’’ Car Konstantin čuvši da je zet njegov (Licinije, N.O.) pomaman prema hrišćanima posla te mu odsekoše glavu. Ovo videvši sin njegov skloni se i u strahu i užasu dade se u beg u Gotsku zemlju (…) otud se preseli u srpsku zemlju i rodi sina i nazvaše ga imenom Bela Uroš, jer imaše bele vlasi kako se rodio’’

U daljem izlaganju događaja, Pajsije na drugom mestu ponavlja tvrdnju Konstantina Filozofa o liniji genealoške povezanosti Konstantin- Nemanja-Lazar – despot Stefan Lazarević. Učeni srpski patrijarh je na ovaj način činio istu stvar kao i despot Stefan par stotina godina ranije – u godinama kada je nacionalni identitet skoro potpuno izgubljen a Otomanska imperija došla do pod sami Beč, bilo je vrlo uputno što je više moguće mitovima održavati sećanje potlačenog naroda na slavnu prošlost i nezaboravne pretke. Može se zaključiti da je Pajsije u Stefanovom žitiju umetnuo njegovu povezanost sa Konstantinom Velikim zbog diplomatske aktivnosti koju je imao tih godina – obnovio je saradnju sa Rimom, u Moskvi je boravio 1622 a Konstantinopolj posećuje 1641., iste godine kada je završio Stefanovo žitije.

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s