Римска провинција Тракија у “ Историји Арменије“ Мојсија Хоренског


 

Мало који део Балканског полуострва је имао такав стратешки значај неколико десетина векова као што је то случај са Тракијом. У њој су се преплитали различити политички и верски интереси, зависно од времена у коме су се дешавали и није било периода у коме се нешто није дешавало на овом простору који се најчешће простирао од Дунава на северу до Константинопоља на југу. Стратешки значај Тракије додатно је потенцирала Дунавска котлина и обала Црног мора. Нема античког писца који није дао податке о Тракији – Херодот, Страбон, Плиније Младји, Дион Касије, Аријан, Ксенофонт…само су нека од имена која су дешавања у Тракији, па и саму Тракију, овековечили у свом времену и из свог угла гледања. Нама је било изузетно занимљиво да видимо како је о Тракији писао неко ко је живео са друге стране Црног Мора а различитијих интресовања од својих претходника. Тако смо се определили за Мојсија из Хорене који је је рођен 370. године у Хорени, у Арменији.
Познатији као “отац арменске књижевности“ , Мојсије Хоренски је своје широко образовање стицао након основног ступња у свим већим културним центрима. Тако је боравио у Едеси (у Месопотамији), у Јерусалиму, Антиохији, Риму, Атини и Константинопољу. Треба нагласити да је нарочито продубио познавање грчке литературе и да је по свом познавању ове проблематике био познат. У Константинопољу се задржао до 434. када је решио да се врати у родну Арменију што је остварио тек 442. Пошто је у Арменији рукоположен за епископа, постао је уједно и чувар Партијаршијског архива и у својству лингвисте сарађивао је на преводу Старога завета. Треба напоменути да је исте године када се вратио у Арменију (442.) прионуо на писање Историје Арменије обухвативши догађаје све до 441. године. Постоје мишљења, додуше усамљена, да је Мојсије Хоренски био један од најученијих људи свог времена. Тачна година његове смрти није позната а фигурирају две – 487. односно 492. година.
На основу одређених анахронизама новија историографија је утврдила да је Историја Арменије дописивана и до 9.столећа што јој не умањује значај када је у питању приповедање о арменским подацима где је прилично јасна и прецизна. Неколико је података из овог дела везаних на овај или онај начин за Тракију на којима ћемо се задржати у даљем раду.
Занимљив податак срећемо у другој књизи Историје Арменије на месту где Мојсије пише: “ У дане Аршака настале су велике смутње подно велике Кавкаске горе , у држави бугара; многи од њих су, оделивши се, пришли на нашу страну и настанили се на дуже време ниже Кола , на плодној земљи, у местима обилним хлебом.“
С обзиром да на једном месту претходно Мојсије помиње именом извесног бугара Бунда на истом подручју ( предео испод Кавказа уз обалу Црног мора) који је предводио групацију својих саплеменика до Метсамора, где су добили земљу али и скупно име Вананде може се рећи да је ово прво нама познато сведочење о колонизацији Црноморске обале са њене источне стране из неког арменског извора. Посебну пажњу привлаче две појединости: термини “бугар Вехндур Вунд“ и “ земља Бугара“ које користи Мојсије Хоренски.
Врло је могуће да термин “Врлндур“ означава титулу сличну монголској багатур или руској богатырь која означава племенског вођу. Постоји и претпоставка да је Вунд име једног од бугарских племена која се помињу у арменској “Географији ВИИ столећа“ као олконтор . Са позиције данашњих сазнања, претпоствља се да се овде ради о Волшким бугарима који су најпре насељени у горњем сливу реке Куре да би касније, пошто су добили земљу највероватније у трајно власништво, били асимиловани о чему нам сведочи њихово име (Венанде).Наравно, све се ово догађа под владавином Вахаршака. Мојсије хорнски наводи и то да се “ до данас (тј. до његовог времена а то је 5. столеће) називају именима браће и потомака његових – Венда. Под његовим сином Аршаком И, дакле у периоду између ИИ-И столећа пре наше ере, одређена група бугара отиснула се низ реку Куру, највероватније око слива у Каспијско језеро (“ и настанили се на дуже време ниже Кола, на плодној земљи, у местима обилним хлебом “). Поводом ове вести немачки научник Нојман је сматрао, на основу помена Бугара, Булкара и њиховог вође Вунда /Венда да се може говорити о историјском постојању Словена Бугара још у 2. столећу п.н.е.Ова теза је била подупрта како тврдњом самога Мојсија да се у њиховим именима не осећа дух арменског језика, тако и чињеницом да Птоломеј и Плиније на овим просторима бележе племена Серби и Серрреи што би свакако, према осталим античким изворима, јасно указивало на једнакост између ентитета Венди,Винди, Вунди са Словенима, уже Србима. Како ова тема захтева додатно и ново сагледавање овог проблема, то се даље и дуже нећемо задржавати на овом питању.

За овај рад далеко је занимљивији један податак који Мојсије наводи скоро као неважан а тиче се сукоба између Абгара и Ирода. Ево како га описује Мојсије:
“Абгар није могао да се противи новим порезима. У Арменији је био спроведен попис. Осетивши подршку Рима, Ирод је тражио да се у арменским храмовима постави и његов портрет, заједно да портретима римског императора и цара Арменије . Овај захтев је изазвао бурну реакцију код Армена. У то време Ирод је требало да поведе војску на трачку и германску војску да опустоше Персијску земљу“. Изменивши маршруту, јер му Абгар додатно није дозволио да продје преко Арменије већ га је упутио да, према указу Августа, уђе у Персију са пустињске стране, Ирод је решио да продје кроз земљу Абгара на шта се подигао сав арменски народ и забранио Ироду да удје у њихове пределе. У време овог инцидента Ирод се разболео и умро што је условило слабији утицај Рима у Арменији.
Овај инцидент о коме нас извештава Мојсије Хоренски доноси собом један податак којим ћемо се позабавити у овом раду. Наиме, Мојсије тврди да је Ирод послао “ трачку и германску војску да опустоше Персијску страну“ Већ само спајање Трачана и Германа на овим просторима представљало би само по себи извесни анахронизам јер је боравак Германа забележен тек три-четири столећа касније. Како је Мојсије стварао и дуго живео у Хорени, врло је могуће да је за сматрао да су Германи неко друго племе које је дошло оним путем којим су то ови учинили – преко Тракије и црноморске обале. Која је то трачка војска којом је Ирод намеравао да упадне у Арменију, питање је којим ћемо се бавити у даљем делу рада.
Под термином трачка војска јасно је да се подразумева војска састављена од људства из Тракије. Али, у Тракији је обитавало више племена па би нарочито било занимљиво видети о коме се племену или припадницима племена ради. Племена која наводи Херодот као она која су, што због свог географског положаја, што због политичке обавезе учествовала у Даријевим походима била су “Пети, Киконци, Бистонци, Сапејци, Дерсејци, Едонци и Сатире. И од њих су сви који су становали на морској обали пошли са њим (Даријем,Н.О.) у рат (…)сви сем Сатра.“ Сва наведена племена припадају Херодотовим Трачанима за које он каже да су “ после Инда, највећи народ на свету…Имају много имена, према различитим покрајинама, а обичаји су им свима скоро исти, сем Гета и Трауза и племена изнад Крестонаца“

У овом цитату се, по нашем мишљењу, крије кључ идентитета оних Германа које помиње Мојсије. Епископ Севиље Исидор, највећи енциклопедиста 6. столећа, у свом капиалном делу “ Етимологија“ наводи податак да су Гети прво име племена које је касније прозвано Готима. Према многим ауторима Гети, који су насељавали простор јужно од Дунава до северозападног дела Карпата, били су претци Гота а углавном су изједначавани са Дачанима. Тако Г.Сотироф наводи да су неки изводи наводили Гете као Дачане а неки као Готе. У контексту покушаја да се идентификује порекло Мојсијевих “ Германа“ тј. Гета/Гота покушаћемо да преко лингвистичке стране дођемо до јаснијих сазнања ко су били припадници племена која су похрлила Ироду у помоћ. Свакако није без значаја чињеница да поједини антички аутори смештају Трачане у исто генетско стабло, чији је оснивач Јафет, са Илирима, Сарматима, Скитима и Далматима. Нико у овом списку не наводи Дачане, чиме се потврђује да је тај етноним настао касније, мигрирањем становништва Тракије са једну на другу страну Дунава и прављем административне поделе на засебне целине Дакију и Дакију Рипенсис са једне и Тракију са друге стране.
Према Страбоновом податку, Гети су били једнојезични са Трачанима. Римски песник Овидије, протеран у Понт на једном месту каже : “ већ сам научио да говорим гетски и сарматски“ а на другом прецизира “ Ја, римски песник- опростите, музе!- врло често сам присиљен да говорим сарматски.“ На овом месту посебно је значајно Овидијево раздвајање сарматског и гетског језика из чега проистиче закључак да се ради о различитим језицима. У низу античких извора који говоре о једнојезичности и блиском разумевању балканских племена треба додати и Апијаново сведочење да је “Римљанима, који су Мижане сматрани Илирима, трачки и илирски језик био једнак“.
Из овде наведених података касније је познати доминиканац Себастијан Долчи написао: “уистину, већ се на на основу најстаријих споменика закључује да се Трачанима, Илирима, Сарматима и Гетима…може приписати заједничко општење тј. заједнички језик.’’
Питање заједничког језика свакако превазилази границе и могућности овог рада али и на то се треба осврнути у оној мери у којој је то нама овде могуће. Тако Јован Лидијски наводи да је Константин Велики писао на матерњем језику (οικεια) такод да је већина истраживача у потпуности сагласна да се овде ради о језику предака по мушкој страни (πατριс φονη). Са друге стране, потпуно је јасно да се овде не ради ни о латинском, ни о грчком језику; да је реч о језику, или дијалекту једног језика који је душе времена био у функцији на просторима Горње Мезије, постаје нам јасно када уочимо да је Јустинијан И, који је добро говорио латински језик за разлику од грчког, према Јовану Лидијском, наведене беседе Константина Великог читао као матерњи језик, без грешке. Потпуно је јасно да су Константин и Јустинијан, будући са истих простора родом , могли да разумеју исти језик. Проф.Смирнов сматра да, с обзиром да је Константинов деда Евтропије био Трачанин рођен у Дарданији те да је Ниш, Константинов родни град трачански битно се ослањајући на тврдју Јулијана Апостате да је пореклом Трачанин.
Заборавља се да је Дарданија део Илирика, а како нас сви подаци којима располажемо управо враћају на колосек једнојезичности ових простора (Константинов деда Трачанин из Дарданије док је Констанције Хлор Илир што наводи већина античких али и средњовековних извора док Константин говори, пише и чита језик својих очева!).
Уколико схватимо поделу на Илирик, Тракију и Дакију као и на остале провинције балканског полуострва исључиво као привремено решење ради лакшег управљања Царством а не као дијецезе које су добиле име по већинском становништву у њима, сматрам да ћемо добити реалнију слику стања на Балканском полуострву.

Дакле, свакако се не може говорити о трачкој и германској војци која је похрлила у помоћ Ироду без дубљег разумевања који се етнитет у делу Мојсија Хоренског подводи под наведена племеска имена. У сваком случају, прихватимо ли варијанту коју подвлаче скоро сви извори антике пишући о племенима Тракије, а то је да су племена балканског полуострва била једнојезична (са могућности дијалектолошких разлика по којима су били препознатљиви), само се по себи намеће питање којим су језиком општили. Тада ћемо, сасвим је могуће, доћи и до дубљег сазнања о историји Балканског полуострва и провинције Тракије као битног чиниоца у њој.

 

Advertisements

2 thoughts on “Римска провинција Тракија у “ Историји Арменије“ Мојсија Хоренског

  1. Бабкен Симоњан, Књижевник, Почасни конзул Републике Србије у Јерменији каже:

    Пошто је у мом тексту била словна грешка, понављам текст поново, она два претходна текста су са словним грешкама.

    Прочитао сам текст “Римска провинција Тракија у ” Историји Арменије” Мојсија Хоренског”. Не могу да не реагујем и због тога пишем ово писмо. Пре свега морам да кажем да аутор највероватније не зна, да у српском језику не постоји реч Арменија. У српском језику постоји реч Јерменија (Јермени, јерменски итд. Извор: Правопис српског језика, Марица српска, 1994, стр.387). Друго, што је најгоре. Аутор не зна да не постоји у јерменској историографији историчар Мојсије Хоренски. Он никада није био Мојсије Хоренски. Он је Мовсес Хоренаци. Највећи непријатељи јерменског народа и Јерменије увек су покушавали да погрешно пишу наша историјска имена, имена наших људи. Пропоручио бих Озимића мало да проучи јерменску историју, да се не позива на туђе (погрешне) изворе, већ на јерменске. Ово моје писмо није злонамерно, већ добронамерно, да се не понове грешке такве природе какве су у тексту.
    Свако добро.

    Бабкен Симоњан,
    Књижевник, Почасни конзул Републике Србије у Јерменији
    2.5.2014. Јерменија

    Свиђа ми се

    1. Поштовани господине Симоњан,

      захваљујем се на сугестијама које схватам и прихватам као добронамерне. Па ипак, само да појасним: пишући овај рад за међународни скуп користио сам термин Армениа (на енглеском јер је рад и објављен на енглеском. Јерменија у српском преводу је произашла из лингвистичке мгућности Јерменија или Арменија.).Што с тиче светог Мојсија Хоренског или Мовсес Хоренација, обзиром да не знам јерменски језик а да је овај аутор писао на латинском позвао сам се на најчешће заступљен назив Moses Chorenensis који прведен даје енглески Moses of Choren- Khoren. У сваком случају МОЈСИЈЕ ИЗ ХОРЕНЕ, МОЈСИЈЕ ХОРЕНСКИ. Захвалан сам Вам на сугестијама, користићу их у даљем раду.

      С поштовањем,
      Небојша Озимић

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s