STO GODINA OD RATA, MIRA NIOTKUDA


 

Kada sam jednom prilikom bio u Hilandaru, video sam monaha kako pažljivo čisteći ram Bogorodice Trojeručice briše prašinu i sa raznih predmeta tu ostavljenih. Primetivši da gledam tabakeru, muštiklu, Karađorđevu zvezdu i još ponešto čime je ram bio okićen monah mi objasni da su te predmete, baš tu, ostavili srpski vojnici koji su došli da se pričeste pred proboj Solunskog fronta. Nisu znali koga će zateći kući ako se i kada vrate u Domovinu, objašnjava monah, pa su ove predmete ostavljali kao zavet, ne bi li umolili Boga da sve svoje nađu zdravo i dobro. Meni i dalje nije bilo jasno zašto se ovi predmeti ne pomere i čuvaju na nekom drugom mestu pa sam to pitao monaha koji mi je strpljivo odgovorio:
’’Vidite,mi ne znamo ko je živ stigao kući. Ko smo mi da njihovu poslednju molitvu rušimo? Ovako neka stoji.Ovako su i dalje zajedno.’’

U naredne četiri godine podsećaćemo se kako je to izgledalo pre stotinu godina- atentat u Sarajevu, objava rata, Cerska i Kolubarska bitka, odbrana Beograda, Valjevska bolnica, Niš kao ratna prestonica, zaleđena Albanija, Krf i Vido, Solunski front i slavno oslobađanje Domovine. Setićemo se junačkog govora majora Dragutina Gavrilovića, čitaćemo događaje iz rata i po ko zna koji put se setiti onog čudesnog Švajcarca velikog srca dr Arčibalda Rajsa. Posle duže vremena, osetićemo se ponosni što smo Srbi.To što smo Srbi učiniće da se najpre ponosimo Milunkom Savić pa da je onako skromnu ponovo gurnemo u zaborav da i dalje čisti stepenište Hipotekarne banke.

Četiri godine svetskog rata pokazale su Evropi i svetu šta sve može jedan mali narod sa Balkana. Nema svetlijeg perioda u bogatoj istoriji Srba, i u isto vreme tragičnijeg, od ove četiri godine. Ovaj period je uvek mirio poslovično zavađene Srbe jer se ništa nije moglo prigovoriti jednoj sjajnoj epohi. Pa ipak, javili su se drugi koji su delo Gavrila Principa i drugova drugačije protumačili. Po njima, Srbi su odgovorni za početak Prvog svetskog rata jer su ga izazvali terorističkim aktom. Ne znam kako vama ali je meni to sasvim normalno. ’’Ko gubi, ima pravo da se ljuti’’, kaže stara poslovica.

Šta bismo mogli da naučimo iz ovog rata? Najmanje dve stvari:
1. ’’ u se i u svoje kljuse’’ kaže narodna umotvorina i nigde se tačnije ne ogleda nego u četvorogodišnjoj epopeji srpskog naroda. Saveznici nisu baš saveznici – 1914. Isporučivali su nam neupotrebljivu municiju za oružja koja su sami pravili (Francuzi), nisu želeli da prime na svoje brodove polumrtve srpske vojnike koji su pregazili Albaniju (Italijani). I sve to u vreme kada u okupiranom Beogradu August fon Makenzen podiže spomenik na kome piše : „ Ovde počivaju srpski junaci “.
2. Negujmo junake i posle bitke da bi deca imala na koga da se ugledaju. Jer iako je prošlo sto godina od početka Svetskog rata, mira još nema.Čitavo jedno stoleće potrošili smo u ratovanju i malo smo vremena imali za jedan pristojan život.
3. Solun nije mesto gde se ide u kupovinu ili na more, na novogodišnje i svake druge praznike. Solun je grad u kome se nalazi Zejtinlik, najpoznatije srpsko groblje. Pa kad već tamo idemo, nemojmo da ga zaobilazimo.

Ako se potrudimo da budemo dostojni svojih predaka, možda im se i približimo, ko zna?

Слика

Advertisements

One thought on “STO GODINA OD RATA, MIRA NIOTKUDA

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s