КАО ДА ЈЕ БИЛО ЈУЧЕ ( у спомен Чупи)


Зоран Радoсављевић, скраћено ЧУПА. Надимак, сам по себи, увек много говори о ономе коме је наденут, из миља или за подсмех. У случају бас- гитаристе рок групе “Галија“ и најомиљенијег директора Нишког културног центра “кум“ је погодио у центар.

Чупу  памтим још од оних дана када је у простору тадашњег Музичког клуба ’81 вежбала група “Галија“ а Књижевна омладина Ниша , само сат касније, одржавала своје састанке. Манија да свуда стижем пре времена али да никако не касним овог пута се показала као врло корисна – имао сам прилику, касније се показало, да слушам рађање култног албума “ИПАК ВЕРУЈЕМ У СЕБЕ“. У то време, од свих надимака групе “Галија“ знао сам само за Нешу и Пеђу, остале сам обележавао у мислима по инструменту који су свирали.

Какве онда све ово везе има са Чупом, упитаће неко. Полако, долазимо и до тога. Скоро две деценије пошто је објављен албум групе “Галија“ ИПАК ВЕРУЈЕМ У СЕБЕ , по мени најбољи који су икада снимили, на састанку Организационог одбора за градску славу Св. Цар Константин и царица Јелена одржаном у Скупштини Града, прекопута мене седи човек мирних покрета и све што се каже систематски записује. Неко му добаци у шали:

– Пиши,Чупо, пиши !

Овај подиже поглед и насмеши се од муке:

– Ови,бе, душу немају!

Погледао сам мог друга Душана Марковића који је седео до мене:

– Чупа? Да није овај…

– Јесте, директор је НКЦ-а.

– Има ли какве везе са “Галијом“?

Дуле смакну раменима:

– Па тамо је свирао.

Да ми је неко рекао да прекопута мене седи Џон Пол Џонс, пре бих поверовао него чињеници да се ради о човеку који је свирао оних дана онако добре песме. Као да је начуо да говоримо о њему, Зоран је подигао главу и погледи су нам се сударили:

– Докле ће ово више да траје, аман!

Имао сам потребу да се осмехнем али и да истерам ствари на чистац:

– Док им се не смучи…Него, Чупо, извини…Јеси ли ти свирао на албуму ИПАК ВЕРУЈЕМ У СЕБЕ?

Погледао ме је с неразумевањем:

– Наравно да јесам.Зашто?

Председавајући, који је по правилу седео у прочељу дугачког стола, тако ме је опомињуће погледао преко наочара натакнутих на врх носа да сам се осетио као ђаче кога је учитељица ухватила у недоличном понашању. Направио сам гримасу која је требало да значи “ касније“ и погледао низ сто. Зоран је схватио деликатност ситуације па се и он усредсредио на оно што је до тада записао на папиру пред собом.

После више од два сата завршен је састанак и ја сам наставио са Зораном разговор – најпре у ходнику а потом се сместивши у неке кожне фотеље за које је Зоран, гнездећи се, приметио да су праве “удбашке“. Погледао сам га зачуђено:

– Зашто баш “удбашке“?

– Па зато што се лако седа ал’ богами, тешко устаје из њих…

Наредних сат и по пролетело је као ветром однето. Наш разговор је био везан за “Галију“ и њихове свирке у ондашњем Музичком клубу ’81, за рад на самој плочи ИПАК ВЕРУЈЕМ У СЕБЕ али и за све оно што је могло да се подведе под нишку културну сцену према којој је мој саговорник био више него критичан:

– Ма какав “ нишки културни живот“! Ко чини нишку културу, ‘ајде погледај мало боље? То се закуцало за столице, грицка своју платицу а у слободно време – хонорарно, јел’ – човек је уметник! Па где то има?

На овом месту је стао, погледао замишљено кроз прозор зграде негде у даљину и замишљено прошапутао:

– Можда некада и тога буде, ко ти га зна…

Било ми је јасно да је дошло време да се растајемо. Устао сам и поздравили смо се разменивши бројеве телефона.Док смо се руковали, рекао је срдачно се осмехујући:

– Супер што си ми вратио филм на нешто што је било пре двадесет година. Често хватам себе како ми недостаје енегија тих година…А као да је било јуче.

У приликама попут ове, када ниси најсигурнији да ћеш ускоро видети свог саговорника иако би волео да до тога дође, прибегава се малим лукавстима- позивима на пиће или кафу, на радно место, где год – чија је основна функција остати у контакту са пријатним саговорником. Нисам тога дана искористио ову могућност из сасвим обичног разлога: ја сам завршио разговор са својим Џон Пол Џонсом и било ми је просто незамисливо да ћемо се поново срести и поново овако причати о нечему што је обојици представљало задовољство.

А до сусрета је дошло само пар дана касније, на промоцији најновијег броја часописа “Градина“, једног од оних у којима ми, у просеку, сваке седме године пусте по један текст. Е, у том броју су објављене неке моје песме и био сам у необично пријатном расположењу држећи ауторски примерак када се из гужве издвојио Чупа и пришао ми широко се осмехнувши:

– Видео сам ти име на листи објављених аутора…Честитам.

– Хвала. Него, овај,да те питам нешто.

Било ми је непријатно да га ословим надимком по коме га је знао сав нормалан свет али ја у ту групацију нисам упадао и Зоран је то схватио:

– Реци.

– Да ли имаш којим случајем диск са песмом Пут … Знаш оно Кажу јутра су црвена/кажу почиње најлепши дан/ кажу дошо је крајњи час/ да се одупреш времену сам/ Не знам да ли постоји пут/ И шта би на крају са њом..

Док сам певушио делове песме, гледао ме је са занимањем, поглед му се смејао:

– Ууу, богтепита…немам. Мислим да немам.

– Па шта имаш кад то немаш! Феноменална ствар!

Извио је обрвама, не скривајући задовољство и опет се широко осмехнуо. Сада је већ било потпуно јасно да га све ово забавља:

– ‘Ајде, причај ми нешто о томе…

Неко га је ухватио за мишицу уз неизбежно “ Чупо, извини за тренутак“ и он је махнуо руком добацивши поздрав:

– Видимо се!
***

Нисмо се више никада видели. Врло брзо је дошло до погоршања његовог здравственог стања и до онога што се може назвати неправедно брзим крајем. Живот доноси и односи људе и догађаје, као слике које се смењују на филмском платну, тако да је сваки нови догађај уједно и ново изненађење. Залетале су се тако слике и смењивале, као да ме јуре, смењивали се дани и месеци, да би ме сустигле код Зоранове и моје другарице Љиље Динић у виду вести:

– А бе, умро нам је Чупа!

Одувек сам имао посебан однос према овој Дами у црном и никада нико није успео да ме убеди по многим питањима у вези Смрти. Она све постави на своје место: оне који су за живота добијали више него што су давали, након смрти брзо забораве; оне који су за живота више давали него добијали Смрт награди преувеличаваним сећањем. Постоји и трећа група – оних чији одлазак Смрт потврди урезавши нам у срце топло сећање на њих које је увек свеже, као да је јуче било. Зоран Радосављевић звани Чупа је припадао овој трећој групи а као потврда томе служе ови редови.

И има ту још нешто.

Мислио сам да ће за Зораново име остати везане две асоцијације – група “ГАЛИЈА“ и Нишки културни центар. Његови пријатељи су решили да успомена остане трајнија и дубља, са видљивијим резултатима, па су направили ЧУПИН МЕМОРИЈАЛ, нешто најлепше по чему ће генерације које израстају у људе памтити чупавог басисту нишке групе и човека велике људске ширине. Хвала им на томе.

Advertisements

3 thoughts on “КАО ДА ЈЕ БИЛО ЈУЧЕ ( у спомен Чупи)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s