N. Ozimić – NEPOZNATI MOJSIJE


Ovaj rad posvećujem prijatelju i učitelju
prof. dr Momiru Joviću

Mnogo je nedoumica koje su vezane za Mojsija, više mitsku ličnost nego istorijsku, koja je predstavljena – što je potpuno pogrešno – kao rodnačelnik monoteizma. Zahvaljujući biblijskoj pripovesti, Mojsije je ovekovečen kao energična ličnost o kojoj je poznato skoro sve. Tačnije , on je prototip na osnovu kojeg će se kasnije formirati slika žrtve za veru. Međutim, u nauci lik Mojsija ne samo da i dalje ostaje zagonetan već i mnoga saznanja o njemu dolaze na udar naučne kritike. Ogoljavanje zagonetnog Mojsija zadatak je ovog rada koji nema nikakve druge pretenzije. Napominjemo da smo se zbog preciznosti prevoda u radu opredelili za prevod Jerusalimske Biblije.
Od izvora su u ovom radu korišćena dela Josifa Flavija “ Jevrejske starine “ i “ Protiv Apiona“ a posredno, u delimičnom prevodu, Manetonova “ Istorija Egipta “ ( na koju se sam Flavije rado i često poziva u svojim delima ) kao i “Pisma “ Julijana Afrikanca.
Najpre da vidimo u čemu su najveće nedoumice u vezi sa Mojsijem:
• Rođenje i poreklo
• Odnos prema Bogu
• Smrt

Obradićemo teme redosledom koji je nabrojan .

1. Rođenje i poreklo

O tome kako je rođen i kako mu je dato ime, prvi pomen nalazimo u Bibliji( Izl.2, 2- 9) u nimalo originalnoj verziji. Naime, iz mnogih nelogičnosti biblijskog opisa Mojsijevog rođenja jasno je uočljivo da su se sastavljači Petoknjižja svojski trudili da Mojsiju rođenjem daju i jevrejsko poreklo jer se kasnija istorija judaizma temeljila upravo na onome koji je poreklom bio – Egipćanin.
Prva greška koja je načinjena naknadnim zapisivanjem Petoknjižja i njegovim sklapanjem a koja se tiče Mojsijevog rođenja, jeste preuzimanje čudnovatog načina rođenja i spašavanja iz kotarice tj. vode iz legende o Sargonu Akadskom koji je živeo skoro milenijum pre Mojsija. Evo kako izgleda opis Sargonovog i Mojsijevog rođenja:

Rođenje Sargona I Akadskog Mojsijevo rođenje
• Moja majka me je začela; tajno me je rodila.
• Stavila me je u korpu, smolom je zapečatila poklopac. Bacila me je u reku, koja me nije preplavila . • Neki čovjek od Levijeva koljena ode i oženi se djevojkom Levijkom. Žena zače i rodi sina. Vidjevši kako je krasan, krila ga je tri mjeseca.
• Kad ga više nije mogla sakrivati, nabavi košaricu od papirusove trstike, oblijepi je smolom i paklinom , u nju stavi dijete i položi ga u trstiku na obali Rijeke.

Sličnost je više nego očigledna i to nije jedini motiv koji je preuzet iz ranijih tekstova ( opis potopa je najočiglednije preuzimanje iz mnogo starije verzije teksta Ep o Gilgamešu) . U daljem tekstu, malog Mojsija uz obalu Nila pronalazi faraonova kći , sažaljeva ga i zadužuje devojku koja će ga čuvati; kasnije ga usvaja dajući mu ime sa značenjem :“ jer ga iz vode izvadih. “ Ne samo da to nije bio običaj, već se strogo zabranjivalo neudatoj princezi da iskazuje brigu kakva je prikazana pri navodnom spašavanju iz Nila, naročito ukoliko se radi o nekome ko je neegipatskog porekla dok o usvajanju nije moglo biti govora. Jedini izuzetak na osnovu kojeg je egipatska princeza mogla da iskaže svoju milost bilo je sigurno saznanje da se radi o nekome egipatskog porekla. A to je mogla znati jedino majka !
Samo značenje imena Mojsije , izvedeno iz hebrejskog, značilo bi u najpribližnijoj varijanti “ izvaditelj “ što je opet daleko od bilo kakve veze sa kakvim smislenim značenjem. Sa druge strane, postavlja se logično pitanje, zašto bi egipatska princeza davala detetu jevrejsko ime ? Egipatska princeza je mogla samo da da mališanu egipatsko ime . Jedan od prvih istraživača koji je skrenuo pažnju na ovu činjenicu bio je Džon Brestid koji je u svom delu The Dawn of Concience . U ovoj knjizi Brestid skreće pažnju na činjenicu da je ime Mojsije zapravo egipatskog porekla s obzirom da egipatska reč “ mose “ znači dete i da su kovanice kao Amon-mose, Ptah-mose značile “ Amon ( je poklonio) dete“, “ Ptah (je poklonio ) dete“ i slično. Tako u Egiptu upravo i figuriraju vladari sa imenima sličnog tipa : Ah- mose, Tut- mose ( Totmes) Ra-mose ( Ramzes) i sl. V.Belc (W.Beltz) je još precizniji u određivanju Mojsijevog imena Prema njemu, ime “ mosis “ je egipatskog porekla i označava onoga koji je od boga rođen Iz svega do sada navedenog jasno je da je mali Mose = Moše bio mali egipćanin.
Na ovom mestu se valja vratiti na egipatsku princezu koja pronalazi Mojsija. Treba reći da je sasvim moguće da je ona začela sa nekim robom jevrejskog porekla ( što je inače bilo strogo zabranjeno na kraljevskom dvoru) te da je svesno iskonstruisala pronalaženje navodno nepoznatog deteta. Na ovu mogućnost ukazuje više podataka: proročki san koji je faraona opomenuo da će sin njegove kćeri njemu i carstvu doneti opasnost . Ovu vest, pored Biblije, potvrđuje i Josif Flavije. To je jedan od razloga zbog kojih faraon izdaje naredbu da se dete po svom rođenju ostavi u Nil kao i da ga princeza po navodnom pronalaženju ne uzme odmah k sebi već da ga poveri na čuvanje dadilji da bi tek kasnije, kada je već odrastao, mali Mose došao na dvor kome je rođenjem pripadao. Od tog trenutka pa do ubistva drugog Egipćanina , a tome je prošlo makar dve decenije, Biblija ništa ne govori. Međutim, još neko je ostavljao vredne pisane tragove o Mojsiju koji će nam ga dati u jednom sasvim drugom svetlu, u velikoj demistifikujući rodonačelnika judejske religije.
Prvi jevrejski istoričar Josif Flavije je u svojim delima Jevrejske starine i Protiv Apiona ( Contra Apionem) doneo dva podatka koji se međusobno razlikuju ali i dopunjuju. Razlog tome je što je u Jevrejskimm starinama pisao koristeći se podacima egipatskog istoričara Manetona dok je spis Protiv Apiona nastao kao reakcija na primedbe povodom iznošenja nekih podataka u Jevrejskim starinama. Naime u Jevrejskim starinama Flavije tvrdi da je Mojsije “ bio čovek izuzetne lepote… brzo je i lako učio , štićen Božjim proviđenjem, ( tj. milošću faraona) miljenik svih “ dok se nedaleko od ovih citiranih mesta decidirano tvrdi da je Mojsije bio pretendent na vladarski presto usled čega je na sebe navukao gnev i spletke ljudi na dvoru. U daljem sledu događaja, Mojsije ulazi u rat sa Etiopljanima i sklapa brak sa etiopskom princezom Tarbis kao znak dobre volje za boljim međususedskim odnosima.
Na ovom mestu treba zastati. Do sada smo izneli dovoljno argumenata iz kojih se vidi da je Mojsije bio Egipćanin koji je uzimao vrlo visoko mesto na egipatskom dvoru. Princezin sin (što je naša pretpostavka da je bio) i pravno je bio naslednik faraona što J.Flavije tvrdi i doslovce. U prilog ovoj tvrdnji ide i ovde izneto saznanje da se Mojsije, kao general (!) egipatske vojske u borbi protiv Etiopljana ženi sa etiopskom princezom. Kome se daje princeza ako ne sebi ravnom ?! Zar bi i jedan vladar tražio a drugi mu dao nekoga ko nije njegovog ranga ?
U knjizi Izlaska se na tri mesta, jedno drugom bliska, potencira Mojsijevo egipatsko poreklo. Na prvom mestu kada Mojsije ubije Egipćanina braneći Jevrejina koga je ovaj tukao. Kazna za ubistvo , od koje je Mojsije pobegao, važila je samo za Egipćane, nikako za Jevreje koji su bili u statusu robova bez ikakvih prava. Upravo ovaj stav Egipćana (neegipćani su ljudi drugog ili trećeg reda) zadržaće kroz svoje zakonike i Jevreji o nejevrejima. Dakle, od kazne za ubistvo mogao je da beži samo Egipćanin što je Mojsijee i bio poreklom. I gde je pobegao ? U zemlju Miđana gde je na jednom kladencu odbranio devojke od pastira a one se pohvale ocu kako ih je spasio “ Neki Egipćanin odbrani nas od pastira, i još nam zahvati vode, i stado nam napoji “ . Jedna od devojaka bila je buduća Mojsijeva žena Siporo.
Već kod trećeg slučaja potpuno je jasno da je Mojsije nejevrejin. Kada na Horivu napasa stoku i javi mu se Jahve u vidu grma koji ne sagoreva tražeći od njega da ide k faraonu, Mojsije prigovara Bogu da bi umesto njega trebalo da pošalje koga drugog jer on ima problem od malena sa jezikom. Kako je mogao imati problema sa maternjim jezikom ? Naravno da su sastavljači Petoknjižja imali veliki problem da objasne neobjašnjive stvari pa su ih prepustili slobodnoj interpretaciji, na taj način stvorivši pseudomisteriozni svet Starog zaveta.
Kada smo izneli one veće nedoumice koje same negiraju mogućnost Mojsijevog jevrejskog porekla, otvorili smo jedno od važnijih pitanja vezanih za Petoknjižje – ko je , zapravo, bio Mojsije ?
Čini se da je lako odgovoriti na ovo pitanje sa već iznetim činjenicama . Međutim, to je samo privid. Flavije već u drugom spisu Protiv Apiona , očigledno želeći da kaže sve ono što nije napisao u Jevrejskim starinama a trebalo je, ili je naknadno saznao, na jednom mestu kaže “ da je od Manetona saznao kako je bio jedan sveštenik , koji je sprovodio drugačije zakone i običaje, rođen u Tebi, koji se zvao Ozarsif, od Ozirisa, koji je bio bog Heliopolisa; ali kada je otišao od ovih ljudi promenio je ime i nazvao se Mojsije “
Ovde se treba osvrnuti na dve činjenice koje , pozivajući se na Manetona, egipatskog istoričara i autora Istorije Egipta koji je živeo oko 300.g.p.n.e., iznosi J.Flavije a koje su od velike važnosti za dalje proučavanje Mojsijevog porekla. Iz napred navedenog citata saznajemo sledeće:
• da je postojao u Tebi sveštenik koji je sprovodio drugačije zakone i običaje koji nisu važili za ostale delove Egipta i
• da je, otišavši iz Heliopolisa , promenio ime Ozarsif u Mojsije.

Pogledajmo najpre prvu tvrdnju koja priča o svešteniku drugačijih običaja i zakonika koji nisu važili za ostale delove Egipta imajući u vidu da se Mojsije pominje i kao naslednik prestola. Da bismo došli do preciznijih podataka , moramo da se vratimo u vreme pre Mojsijevog rođenja.
Uzmemo li u obzir da je jedan od prvih Jevreja , Josip, imao veliki uticaj na dvoru Tutmosesa IV i Amenhotepa III , gde je bio prvi iza samog vladara jasno je da je svojim savetima bitno uticao na odluke ove dvojice vladara. Nakon smrti Tutmosesa IV, njegov sin Amenhotep III je u duhu faraonske tradicije oženio mlađu sestru Sitamun da bi mogao da nasledi tron. . Osim toga što je poslužila da nasledi tron, Sitamun ni na koji drugi način nije mogla da posluži osnovnoj kraljevskoj obavezi – da rodi naslednika (bila je premlada za to) kojeg je Egipat željno iščekivao. U ovoj situaciji, najverovatnije pod uticajem samog Josipa, Amenhotep III ženi Tiju, Josipovu kćer i to u trenutku kada Egipćani strahuju upravo od jačanja jevrejske struje na dvoru. Kada je Tija ostala u drugom stanju, dopiru do nje glasine da će njen sin biti ubijen odmah po rođenju.
To je jedan od razloga zbog kojih Tija ide kod rođaka koji su živeli u delti Nila ( Gošen) gde je, nedaleko od mesta Zaru (Zarukha) imala letnju palatu u kojoj je rođen sin Amenhotep , kasnije poznatiji kao Ehnaton . Kako i sam Maneton navodi, mladi Amenhotep je obrazovan od malih nogu u Tebi od egipatskih sveštenika posvećenih bogu Ra. Kako je u međuvremenu uloga njegove majke Tije postajala sve značajnija, s obzirom da Sitamun nikada nije rodila sina. Jedini pravi naslednik je sada bio mladi Amnhotep IV koji je veoma mlad napustio Heliopolis zgrožen razvratom Amonovih sveštenika; on se gnušao harema koji je postojao u velikom hramu u Karnaku a čije su konkubina, navodno, služile Amonu za razonodu koju su, u praksi, upražnjavali sveštenici. Nije mogao da se pomiri sa vulgarizovanjem religije i on je ušao u oštar sukob sa Amonovim sveštenstvom u Tebi čim je došao na presto.
Ehnaton

Ali, vratimo se Mojsiju. Prema različitim izvorima, baš kao i mladi Amenhotep, u Tebi je uveden u Amonovo sveštenstvo protiv koga se, opet kao Amenhotep, digao uzvši ime po kome ga danas znamo – Mojsije. On je u Tebi bio taj koji je propovedao drugo učenje, drugačije od postojećeg; na taj korak se odlučio i Amenhotep. Ne smemo nikako da zaboravimo da su i jedan i drugi – jedini prestolonaslednici!
Da li su Mojsije i Amenhotep IV/ Ehnaton jedna te ista ličnost ? Verujem da da. Previše je sličnosti da bi se radilo o slučajnosti ali pokušajmo da rekonstruišemo mogući događaj prema istorijskim izvorima:

1. Josip je postao savetnik Tutmosesa IV nakon čije smrti savetuje njegovog sina Amenhotepa III koji postaje vladar zahvaljujući ženidbi sa svojom sestrom Sitamun koja će mu roditi kćer Nefertiti

2. U potrazi za naslednikom, Amenhotep III ženi Josipovu kćer koja , iz predostrožnosti od egipatskih vekodostojnika koji su pretili da će joj ubiti sina, beži u letnju palatu kod Zaruke u delti Nila gde rađa malog Amnhotepa.

3. Bojeći se za svoj život, tri meseca od porođaja inscenirala je pronalaženje malog deteta koje će usvojiti , sve vreme ga čuvajući daleko od sebe. Mali Amenhotep se vaspitava i obrazuje u “ svetom gradu “ , Tebi u Amonovom hramu gde je u prilici da vidi izvitoperenost Amonove religije. Tada počinje da formira osnovne oblike kasnije Atonove religije.

4. Kada napusti Tebu, Amenhotep menja svešteno ime u Mojsije. Tada započinje versku reformu, prvu nama poznatu te vrste. Oslovljavan je kao kralj Moše ili Mojsije sve do 1358. godine kada je proteran sa trona. On tada ne staje na čelo jevrejskog naroda već na čelo svih onih koji su delili njegovu veru u boga Atona o čemu će kasnije više biti reči. Vrlo je bitno shvatiti, u ovom delu rada, da je egipćanin kraljevske krvi sproveo versku reformu za vreme svoje kratke vladavine a da su sastavljači Petoknjižja , koje je svoj konačni izgled dobilo u 5. stoleću p.n.e. , mnogo toga uvili u maglu koja opkoljava svaki mit. Na osnovu te verske reforme i vere u jednoga Boga, koja nije dolazila od običnog sveštenika već od monarha lično kao zvanična državna religija i imala puni zamah nešto više od jedne decenije, doći će do objedinjavanja jevrejskih plemena oko nacionalnog monoteizma koji će nametnuti Mojsija kao poslanika Božjeg . Istine radi, Bog koji se Mojsiju predstavlja kao onaj koga su sledile generacije ( “ bog otaca vaših “) nije onaj kojeg je taj isti Mojsije, ali pod drugim imenom, nametnuo kao državnu religiju.
2. Odnos prema Bogu

Ko je Mojsijev Bog ? On za sebe kaže da je “ (…) Jahve, Bog otaca vaših “ se za ovu tvrdnju slobodno može reći da je nepotpuna. Jer, Jahve , bog oluje, javlja se Mojsiju u gorućem grmu tek pošto je ovaj došao u pustinju. U Tebi je bio zgrožen Amonovim kultom i rešio je da vrati boga svoga oca Amenhotepa III – Atona.
Logično je zapitati se – zašto Aton ? Zanimljivo je da originalni Aten/Aton nije bio bog Sunca u Egiptu . Tu funkciju je , pre njega , imao Ra. Ime Aten predstavlja ekvivalent semitskom bogu Adonu, Adenu ili Atenu ( Adonai) koji je takođe predstavljao sunčevi kolut . Treba napomenuti da su Jevreji značenje reči “ Gospod“ pozajmili od Feničana
Amenhotep III je za vreme svoje vladavine, imao brod na jezeru Zaru nazvanog po Atonu gde je imao i hram podignut ovom bogu. Formulacija koju je Ehnaton koristio u svojoj “ Himni Atonu“ (…jedini Bog osim kojeg ne postoji ni jedan drugi ) nije originalno njegova. Hiljadu godina pre reforme u Amarni, ova formulacija je korišćena za Amona, Raa, Atuma i druge bogove.
U čemu je onda razlika ? Proglasivši sunčani disk za vrhovno božanstvo Egipta, Amenhotep je promenio svoje ime (Amon je zadovoljan ) u Ehnaton (Onaj koji služi Atonu), zatvorio Amonove hramove, napustio prestonicu Tebu i iz nje prešao u novosagrađeni Akhetaton ( Atonov horizont) nekih 500 kilometara severnije gde je podigao palate i Atonove hramove. Atonovi hramovi nisu bili pokriveni tako da se Sunce moglo da obožava u svoj svojoj slavi. Naglo je odbačena kraljevska etikecija i dopuštena spontanost u odnosima sa sopstvenom porodicom i prijateljima. Ono što je do tada običnom smrtniku bilo nezamislivo – sresti kralja sa porodicom u šetnji Amarnom – sada je bilo ostvareno.

Iz jedinog braka sa Nefertiti ( pravo ime Nefernefruaten je vrlo brzo nakon Ehnatonove smrti zamenjeno, zajedno sa isklesivanjem njegovog imena kao svojevrstan vid brisanja iz večnosti ) Ehnatonova druga od šest kćeri Meketaten je umrla na porođaju. Tim povodom je prikazana strašna scena u kraljljevskom grobu, nikad ranije viđena u egipatskoj umetnosti: kraljevski par plače i širi ruke prema nebu, tugujući nad telom prerano umrle ćerke. Tuga na licu Boga ! To je za sveštenike bilo dodatno opasno bogohuljenje i remećenje hiljadugodišnje tradicije Egipta.
Naravno, sve ovo nije moglo da prođe bez unutrašnjih žestokih rasprava koje su rezultirale kritičnom situacijom po Ehnatona. Sprovodeći veru u Boga života i ljubavi kome se nisu prinosile krvne žrtve , poput Amona, recimo, već beskrvne, Boga sa kojim su ljudi bili prijatelji, Ehnaton je izgubio političku podršku onih koji su raspolagali svetovnom moći – bogataša i sveštenika kojima je nedostajao kult Amona. Religija koju je Ehnaton nametnuo, zahtevajući potpuno predavanje njoj kao takvoj, nije urodila plodom. Dogodilo se upravo ono što će kasnije potencirati hrišćanstvo preko Boga iskupitelja – još uvek nije bila sazrela kolektivna svest za ovo učenje koje je u osnovi bilo pacifističko.
Poseban problem u razumevanju ove problematike predstavlja pojavljivanje Jahvea, pustinjskog boga vulkana. Ono što je zbunjujuće jeste da u Egiptu nema vulkana , a poznato je da čak ni planine Sinajskog poluostrva nisu bile vulkanske. Iz nekog razloga, jedna od planina koje su , navodno, bile prebivalište Jahvea bio je Sinaj / Horiv. S. Frojd je rekonstruisao Jahvea kao “ strašnog, krvoločnog demona koji se noću pojavljuje dok zazire od dnevne svetlosti.“ Da se on ne ponaša poput Tvorca već da izraženo rušilačkog karaktera vidi se iz ubijanja egipatske prvorođenčadi kao i u uputstvu o označavanju kuće krvlju.
Da bismo shvatili Ehnatonovo shvatanje boga koga je nametnuo kraljevstvu, pročitaćemo “Himnu bogu Atonu “, jedno od Ehnatonovih besmrtnih dela, koje u celosti izgleda ovako:

„Umiljato se pojavljuješ na nebeskom svodu,
O, živi Atone, začetniče života.
Kad se dižeš na istočnom obzorju,
Ti svojom lepotom ispunjavaš celu zemlju.
Lep si ti, velik i blistav, i dignut
visoko iznad cele zemlje,
A zraci tvoji grle zemlju, i sve što si stvorio.
Ti si Re, i ti dosežeš njihove kranje tačke;
Ti ih ljubavlju svojom vezuješ.
Mada si daleko, tvoji se zraci šire na zemlji;
Mada si visoko, tvoji su otisci stopala ‡ dan.

Kad zađeš na zapadnom horizontu neba,
Zemlja je u tami poput mrtvaca;
Oni spavaju u odajama svojim,
Glave im umotane,
Nozdrve začepljene,
I niko ne vidi drugog,
Sve su im stvari pokradene
Koje su im pod glavama
A oni to ne znaju.
Svaki lav izlazi iz jazbine svoje,
Sve zmije, one ujedaju …
Svet je u tišini,
Onaj koji ih stvori počiva na svom obzorju.

Svetla je zemlja kad se ti digneš na horizontu.
Kada zasijaš kao Aton po danu
Ti razgoniš tminu.
Kad pošalješ svoje zrake,
Dve Zemlje slave svetkovinu,
Ljudi se bude i ustaju na noge
Kad ih ti podigneš.
Peru svoja tela i oblače odeću,
Ruku dignutih u znak obožavanja kad se pojaviš.
Cela se zemlja daje na posao.
Sva se stoka goni na pašu,
Drveće i biljke cvetaju,
Ptice poleću iz svojih gnezda,
Krila dignutih u znak divljenja prema tebi.

Sva sitna stoka poskakuje,
Sva krilata stvorenja poleću,
Ona žive kad ih ti obasjaš.
Barke plove uzvodno i nizvodno.
Svaka staza je otvorena jer se ti pojavljuješ.
Ribe u reci iskaču pred tobom.
Zraci su tvoji usred velikog zelenog mora.

Tvorče zametka u ženi,
Tvorče semena u muškarcu,
Što život daješ sinu u majčinoj utrobi,
Umiruješ ga da ne plače,
Hraniš dok je još u materici,
Ti što daješ dah da oživi svako koga on stvori !
Kad on izađe iz utrobe… na dan rođenja svog,
Ti mu usta otvaraš da progovori,
Ti mu daješ sve što mu treba.

Kada ptić u jajetu zacvrkuće,
Ti mu daruješ dah da sačuva život .
Kad ga dovedeš
Do trena kad se ljuska rasprsne,
On izlazi iz jajeta,
Da svom snagom zacvrkuće.
Tumara okolo na svojim dvema nogama
Otkako je odande izašao.

Kako su mnogobrojna tvoja dela!
Ali našim očima ona ostaju tajna,
O, jedini Bože, čije moći niko drugi nema.
Ti si stvorio zemlju po svome srcu
Dok bio si sam:
Stvorio si ljude, svu krupnu i sitnu stoku,
Sve što postoji na zemlji
I što gazi nogama;
Sve u visinama
[to krilima svojim leti.
Strane zemlje, Siriju i Kuš,
I zemlju Egipat;
Svakog si čoveka postavio na njegovo mesto,
I opskrbio svim što mu treba …

Ti stvaraš Nil u donjem svetu
To donosiš ono što želiš,
Da narod sačuvaš u životu…

Kako su izvrsne tvoje zamisli,
O, Gospodaru večnosti !
Ima jedan Nil na nebu za strance
I za stoku iz svakog kraja što na nogama ide…
Zraci tvoji hrane svaki vrt;
Kad se ti digneš, oni ožive,
Oni rastu zahvaljujući tebi.
Ti stvaraš godišnja doba
Da bi stvorio celo svoje delo :
Zimu, da im svežinu doneseš,
I toplotu da tebe mogu da okuse.
Ti si stvorio daleko nebo da se otud dižeš,
Da bi gledao sve što si stvorio,
Ti jedini, koji sijaš poput živog Atona,

Dižeš se, sijaš, odlaziš i vraćaš se.
Ti stvaraš milione oblika
Sve potpuno sam;
Gradove, velike i male, i plemena,
Puteve i reke.
Sve oči te vide pred sobom,
Jer ti si Aton dana nad zemljom…

No, uvek si u mom srcu,
Nema nikog drugog ko bi te znao
Osim tvog sina Ikhnatona.
Ti si ga učinio mudrim
Po tvojoj zamisli i tvojoj moći.
Svet je u ruci tvojoj,
Kao da si ih ti stvorio.
Kad se ti digneš oni ožive,
Kada ti zađeš oni umiru;
Jer ti sam si životni vek,
Ljudi kroz tebe žive,
Dok su im oči uprte u lepotu tvoju
Sve dok ne zađeš.
Sav se posao ostavlja
Kada ti na zapadu zađeš…

Ti si utemeljio svet,
I podigao ga za sina svog…
Ikhnatona, čiji je život dug;
I za glavnu kraljevsku ženu, njegovu voljenu,
Gospodaricu Dveju Zemalja,
Nefernefru-aton, Nofretete,
Nek je živa i zdrava na vjeki vjekov.“

Ehnaton je u Himni bogu Atonu pevao kako “ slavi boga po imenu njegovom : “ Živ je bog Ra – Horahti, koji likuje na nebeskom svodu …on i jeste Aton.“ Neka živi on na veki vekov, Aton živi i veliki, Vladar svega, što optrčava disk Sunca, Vladar neba i Vladar zemlje …Ti prelepo sijaš na nebeskom svodu, živi si disk, začetak života“ Himna je sva u oduševljenju životom , lepotom Božjeg stvaralaštva , puna optimizma i radosti zbog datog nam života tako da Ehnatonovo književno stvaralaštvo, kao po pravilu posvećeno Atonu, u mnogome odudara od ranijih i kasnijih veličanja Boga. Ehnatonu , njegovoj porodici i državi na čijem je čelu Aton je verni i bliski prijatelj pun razumevanja za vladara oba Carstva. Ovakav odnos između Boga i čoveka stvoriće se , u bitno drugačijim okolnostima, sa pojavom Hrista ali to već predstavlja poseban rad.
Sve ono što predstavlja Aton nije Jahve. Aton jeste jedini bog, dok je Jahve jedan od mnogih koji se nametnuo da iz anonimnosti postane nosilac religije. Aton je život, Jahve je surovi, samovoljni i često nepravedni sudija Aton je nebeski i zemaljski bog koji dok je Jahve samo po nekim osobinama nebeski ; u suštini , on je osvetoljubiv i samovoljan poput Zevsa.
Da li je moguće da bi onaj koji je o Bogu pričao kao o prijatelju, darodavcu života , koji sve razume i može prihvatio surovog, pravog vulkanskog i često naprasitog boga kao što je Jahve? Da li je moguće da je Mojsije/Ehnaton , Egipćanin koji je svome narodu dao religiju koja je objedinjujuća ali koja zabranjuje sva vračanja i upražnjavanje magije isti onaj iz Kadisa i Madijama kome je sama tradicija smela da pripiše uvođenje bronzane zmije kao boga isceljenja ?

4. Smrt
Odgovor se krije u knjizi proroka Osije i drugih proroka u kojoj se nagoveštava da je nepokoran narod ubio Mojsija. Istovremeno, biva odbačena religija koju je on uveo ne bi li se zaboravilo kolektivno zlodelo. Prema Zelinu, ovo predanje se ponavlja sve do kraja vavilonskog progonstva, postavši savršenim osnovom za sve kasnije mesijanske nade koje su se zasnivale na verovanju kako će se onaj koji je tako sramotno ubijen vratiti iz mrtvih i svoj pokajnički narod povesti u carstvo večitog blaženstva. Zelin je , na osnovu raspoloživih izvora, rekonstruisao priču o Mojsijevom ubistvu koja deluje prilično uverljivo a koju je podržao i S. Frojd . Prema ovoj priči, pleme koje se vratilo iz Egipta kasnije se u predelu između Hanaana i Egipta spojilo sa drugim srodnim plemenima koja su već duže vremena du bila naseljena. Plod ujedinjenja iz kojeg je proistekao izrailjski narod bilo je usvajanje religije koja bi važila za oba plemena a nije bilo ništa prirodnije nego usvojiti plemenskog boga Jahvea a odreći se boga za koga je već karakteristično da je egipatski. E. Zelin pretpostavlja da se taj događaj zbio u Kadešu .
Drugim rečima Mojsijeva smrt , na način na koji je opisana u Petoknjižju, zasigurno predstavlja grub falsifikat onih koji su ubili bivšeg faraona. Uspostavljanje nove, jevrejske vere i poštovanje novog, jevrejskog boga podrazumevalo je doterivanje i naknadno dopisivanje istorijata te iste vere. Tako se došlo do činjenice da je od Ehnatona / Mojsija ideju živoga boga, koji je tu i sada, pravednog stvaraoca sproveo u delo, čini nam se, tek Isus mada , ponovo naglašavamo, u jednoj sasvim drugoj dimenziji.
Prikaz načina na koji Jahve kažnjava Mojsija – zabrana ulazka u obećanu zemlju, tačnije preko Jordana – još je dalji od stvarnog Boga i stvarnog Mojsija . Ako je imao koga ko mu je verno služio, to je bio Mojsije; ako je neko nepravedno stradao od samog Jahvea, opet je to bio Mojsije .
Postoji hipoteza kojom je Mojsijevo ubistvo izazvalo fanatizam želje o Mesiji koji će kasnije podeliti jevrejski narod . O ovom psihološkom problemu jednog naroda videti više u navedenom delu S. Frojda.

Rembrandt-Main

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s