N.Ozimić – UDAJA I UJEDINITELj ( iz romana “Dom“,Prosveta, 1995)


Vreme je lagano prolazilo bez trzavica, dosadno, i gospodin Moša Avram je svaki novi dan doživljavao kao još jedan delić ogromnog tereta namenjenog njemu. Jedina zabava koja mu je preostala bila je nedeljna partija šaha sa pobratimom, doktorom Radmilom Panajotovićem, i to zadovoljstvo stari trgovac niti je mogao, niti je želeo da propusti. Ali, osim u figure na šahovskoj tabli nedeljom popodne, gledao je Moša Avram kako protiču pored njega lica i događaji. Svoga unuka Mošu Avrama mlađeg učio je jidišu, poučen iskustvom sa sopstvenom decom koja ne znaju ni reč. Ono što ga je posebno činilo srećnim bila je ljubav malog Avrama prema njemu; na to je gospodin Moša Avram bio posebno ponosan. Sve ostalo što je video nije bilo vredno pomena: Pavlovi napori da se izbori za konkurentnije mesto u Lincu, gradu koji je, što se Avramovih tiče, mogao da postane u dogledno vreme i sedište firme; Hristinine izložbe u Banovini gde je, sve češće, izlagala i gde su joj se svi divili, baš poput Moše Avrama, pitavši je gde je dosad bila i šta je radila pre ove 1940. godine; Mirjanino postavljenje za nastavnicu horskog pevanja u novoosnovanoj Trećoj realnoj gimnaziji.
Kada je sela do njega, Moša Avram je znao da nešto nije u redu i da treba odnekud i za nešto pomoć; kada je tajanstveno spustila na sto pred njega sveže uzabran, crven pupoljak ruže, osetio je kako mu je srce poskočilo, okupilo se i nastavilo da radi. Ćutke je pogledao Mirjanu pustivši je da sama kaže to što ima, a ona je to učinila telegrafski:
– Oče, zaprosio me je Tihomir Anđelković.
Upravo je to i očekivao:
– Je li i on komunista?
– Oče, ja nisam a, koliko znam, nije ni on. Zašto si takav?
– Kakav?
Razbesnela se kao nikad do tada:
– Molim te, ne vuci me za jezik! Čovek hoće i da porazgovara sa tobom.
– Da li ti se on sviđa?
– Da.
Gleda je i žao mu je što mora da kaže ono što misli:
– Ja, Mirjana, imam samo jednu kćer i ona se udala. A gospodinu Anđelkoviću poruči da je sve kao da smo se dogovorili – ionako ne bi smela da više odugovlačiš sa udajom. Dogovorite se samo kada će biti venčanje, i gde nameravate da živite.
Obara pogled, očigledno nezadovoljna odgovorom, on najednom, počinje da žali svoju rođenu kćer; ona diže pogled i, samo naizgled, hladno, kaže:
– U redu, oče.
Nezadovoljan sobom, i samom sebi stran, gospodin Moša Avram rešava da izađe malo u grad, ko zna, možda se nešto i promenilo. Ali, Mirjana mu je još uvek u glavi: da nije gubitak majke uticao na nju i naterao je da postane labilna ličnost?
Jer rečeno je: Ovca za ovcom ide, a kćer za majkom.
– Sara, molim vas, zapišite poruke za mene ukoliko ih bude bilo sa strane. I pazite na decu, počeće da se ujedaju.
– Samo trenutak, gospodine Avram …
Prvi put u svojoj višedecenijskoj službi Sara ga je zaustavila na izlazu i gospodin Moša Avram se okrenu sa dužnom pažnjom:
– Izvolite, Sara.
– Zar ne mislite da ste, tek sada, ovde potrebni?
Pogleda postiđeno u pod:
– Zaista ne znam, Sara.
Međutim, njegova domaćica je ostala uporna u svome nastojanju:
– Trebate im.
– Brzo ću doći, Sara. Samo jedan krug…
Rekao je to glasom krivca, kao da se pravda, i Sara načini polunaklon:
– U redu, gospodine Avram.
Prvi put je napuštajući kuću imao utisak da beži iz nje ne osvrćući se. Sa reke je duvao topao vetar, smlačen u uzvodnim mrtvajama, oko kojih se Nišava uvijala pod teretom vode.Laganim staračkim hodom stigao je do Arnaut-pazara i, presekavši ga upornim tukanjem štapa ušao u ništa čišću Rabadži-malu, pažljivo zaobilazeći poveće lokve ustajale vode. Nije gospodin Moša Avram čak ni znao kuda ide; jednostavno, van svog običaja, dopustio je nogama da ga vode i nimalo se ne začudi što je, zadihan od šetnje, stao baš pred Spomenikom koji je štrčao u nebo.
Sećanje mu je sveže: sve do 17. decembra 1939. godine ovaj trg se zvao upravo tako kako ga i pamti Trg kneza Mihaila. Međutim, od tog datuma, kada je otkriven ovaj grandiozni spomenik, Trg je promenio ime u, za gospodina Mošu Avrama ulizičko, Trg Kralja Aleksandra. Tog dana stajao je u gužvi i gledao dvanaest i po metara visok spomenik koji je bio napravljen za pedeset prvu godinu rođenja Ujedinitelja, ubijenog pre pet godina u Marselju. Nije mogao da se načudi tako precizno izabranom datumu: pre bi neupućeni radoznalac mogao da zaključi, gledajući u brojeve, da je spomenik podignut da bi se obeležila petogodišnjica smrti Aleksandra Prvog Karađorđevića nego njegov pedeset prvi rođendan – da je živ. Gledao je Nišlije kako, sa pobožnim strahom, gledaju u konja koji se propinje put nebesa, pa u vojnike 16. pešadijskog puka, poređane poput kipova, spremne da izvrše počasnu paljbu, i, po prvi put u životu je gospodin Moša osetio da više ne želi da sa strane posmatra sve te političke cirkuzarije. Bio je tog trena ono što je profesor Nikodim Zečević nazivao „podsvesni Obrenovićevac“.
Pa, ipak, nije mu bilo jasno zašto, zbog čega je poditnuto ovo bronzano obeležje Ujedinitelju i to baš ovde, u Nišu, gradu koji je oduvek bio naklonjen dinastiji Obrenovića? Zar nije, razmišljao je tada nevericom smućen gospodin Moša Avram, Ujedinitelj upravo ovima koji mu podižu spomenik učinio najveće zlo, pripojivši ih onima koji su rat izgubili? Zar nisu Srbi izgubili sve što su imali upravo pod velikim Ujediniteljem, neprestano je pitao sebe gospodin Moša Avram, sve dok mu neko nije stao iza leđa, ritmički mu dišući za vrat.
– Velika laž.
Prepoznao je glas profesora Zečevića, opor i hladan poput čelika, i začudio se tolikoj hrabrosti: obojica su bili svesni posledica koje bi bile surove da je još neko čuo profesorov tenor. Zato se i usudio da se okrene i pozdravi prijatelja upozorenjem:
– Tiše, gospodine Zečeviću, tiše.
– Što? Pa ja sam ratovao pod njegovim vođstvom i, ako neko sme da ga pljune, ja sam taj. Osim toga – ko ima muda, da izvinete na izrazu, da uhapsi Bogićevićevog tasta?
Shvatio je da nema razgovora sa, očito, revoltiranim profesorom; okrenuo se i, povukavši ga za rukav, izašao iz mase i, posle petnaestak metara ćutanja, obratio mu se prekorno:
– Zar niste, gospodine Zečeviću, malo preterali?
– U čemu, čoveče? Pa ovo je maslo onih njegovih frimasona, dajem glavu!
– Zašto baš frimasona?
– Zato što je on bio član Bratstva. Pa, ko bi, molim ja vas lepo, u ovom ludom vremenu dizao spomenik mrtvom kralju?! Mada ako ćemo pošteno, činio je ovaj narod i veće gluposti, pa zašto ne bi dizao spomenik Porobljivaču i Ujedinitelju! I to bez ičije pomoći! Vidite li, gospodine Avrame, kako smo mi spretan narod!?
Brkovi gospodina Zečevića se zagonetno raširiše u osmeh kao da žele da se narugaju Moši Avramu koji nije uspeo da shvati kakvo je raspoloženje preovladalo – malopređašnji sumanuti bes ili sadašnji lakonski osmeh. Najverovatnije je, pomislio je tada gospodin Moša Avram, nešto treće.
U tih godinu dana, koliko deli taj događaj od njegovog prisećanja, ništa se nije izmenilo sem što je grad, poznat kao Crveni, postao još crveniji, i u ubeđenju da se više nikada neće povratiti stari sjaj i lepota, otisnuo se stari gospodin ka svojoj kući, svestan da će, vrlo skoro, morati da porazgovara sa Pavlom o bekstvu ili, lepše, selidbi u neku državu gde ne progone Jevreje. Kako sada stoje stvari, bivalo mu je sve jasnije, taj će posao ići vrlo teško ili nikako: naime, do sada je gospodin Hitler uspeo da porobi više od pola Evrope (izuzimajući Rusiju sa kojom je sklopljen pakt o nenapadanju) i samo čovek slabe moći rasuđivanja mogao bi da pomisli da će se germanski besan pas najednom zaustaviti pred jednim papirom. Moraće da porazgovara ozbiljno sa Pavlom o svemu.

124muz-cb

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s