Vajfert (deo romana “Podzemni hram“ N.Ozimića)


 
Udobno zavaljen u fotelju, u omiljenoj uniformi za koju svi misle da je rudarska zbog ukrštenih čekića na njoj, Đorđe Vajfert zamišljeno gleda papir pred sobom. Uvek je znao da odvoji profesiju od ličnih interesovanja pa se trudio da funkcije Grand Komandera Vrhovnog Saveta Srbije ili Velikog Majstora Velike Lože “Jugoslavija“ ostanu isped vrata Narodne banke Srbije gde ga je sačekivala uloga guvernera. Odmalena su ga  učili da dobra  organizacija vremena spašava pola dana i on je to usvojio kao zakon. Pa ipak,vremena je bilo sve manje a obaveza sve više: nadgledao je rudnik Boru i to mu je izgledalo kao mogućnost da se ovaj kraj Srbije razvije, vodio Narodnu banku Srbije, pratio je rad šesnaest društava koja je oformio posle završetka Svetskog rata za pomoć sirotnoj deci i samohranim majkama.

Kucanje na vratima prekide ga u razmišljanju i u narednom trenutku u sobu uđe oniži starac u s….odelu sa torbom preko ramena, gužvajući ogromnim šakama kapu. Dosta je ovakvih video Đorđe Vajfert u svojoj karijeri i praksa mu je govorila da je njegov gost tu zbog kakvog kredita. Starac ga nije prepoznao a od uniforme je pomislio da je činovnička pa uzahnu:

Gospodine, da te nešto pitam.

Kaži čiča.

Jel’ tu onaj glavni, tvoj šef, ne mogu imena da mu se setim a prezime komplikovano…

Đorđe Vajfert?

E, taj. Jel’ tu?

Tu je, čiča. Što ti treba?

Pažljivo je slušao starca istovremeno razmišljajući kako su takvi kao ovaj pred njim izneli na svojim plećima dva balkanska i Svetski rat, ništa ne tražeći osim onoga što je njihovo i nije mogao a da im se ne divi. Srbiju treba voleti, rekao je na otvaranju sirotišta “Sveti Sava“, ne zato što je savršena već što je naša takva kakva je, jedna jedina. Pređe sporim pogledom preko starca koji mu je ispričao da je sve završio samo još guverner treba da potpiše menicu a on ne zna kakav je čovek… Sinu mu ideja:

Čiča, daj da pogledam te tvoje papire, možda mogu da pomognem.

Starac se ozari:

E, ako, ako… ovo su mi dali pa ti pogledaj.

Brz pogled na dokumenta govorio je da starac hoće da uzme kredit od dvadeset hiljada dinara i da je sposoban da rate vraća uredno i na vreme. Kako je starac uspeo da mu ispriča u šta bi i na koji način uložio novac ako bi mu “ovaj“ potpisao menicu, Vajfert je shvatio da čovek tačno zna šta hoće i koliko može pa reši da prekrati:

Vidi, čiča, ovako. Guverner je danas mnogo zauzet…

Starac pljesnu kapom o dlan:

Znao sam! Ma tačno sam znao!

Ali, čiča, oko ovoga mogu ja da ti pomognem.

Starac ga pogleda preko obrva:

Hoćeš li?

Daj menicu, čiča!

Dok je potpisivao menicu, u prostoriju uđe službenik sa hrpom papira:

Gospodine guverneru, možete li da potpišete neka rešenja?

Klimnuo je glavom i potpis preneo sa menice na podneta dokumenta istovremeno se obraćajući službeniku:

Ovu menicu uradite odmah, prioritetno, bez kamate.

U redu, gospodine.

Pa ti si bre onaj!

Starcu se tek sada povratila moć govora i Vajfert je želeo da što pre završi ovu epizodu pa ustade i uhvati starca za rame:

Jesam, stari, taj sam. Ti sad pođi sa ovim gospodinom i sve će da ti završi.

Službenik je stajao sa ispruženom desnom rukom u pozi “sledite me“ a starac još nije mogao da dođe sebi:

Oprosti, gospodine, što ja onako bez veze…i hvala.

Ma ništa, stari. Hvala tebi i požuri inače ovaj ode.

 

Kada je ostao sam, Vajfert se nasmeja, prošeta do kamina i vrati do stola neprestano zagleđujući papir na stolu koji mu je pre par dana dostavio poverljiv čovek u ime Braće iz Francuske. Predlagali su mu da zajednička ekspedicija krene u potragu za predmetom koji se zove Večna Svetlost kao i da srpska Braća finansijski podrže istraživanja u Srbiji. Ovaj dokument, naizgled sasvim jasan i bez ikakvih nedorečenosti, uznemirio je Vajferta čim ga je prvi put pročitao i to osećanje se nije izgubilo evo nekoliko dana. Nešto mu se u toj zamisli nije svidelo.

Nije u pitanju novac. On sam bi iz ličnih rezervi pokrio trošak te ekspedicije i to nikako ne bi moglo da se identifikuje kao problem.

Nije u pitanju nepoverenje u ljude koji bi išli. Sve sama velika imena arheologije i istorije, siguran je da su više puta proverili podatke pre nego što su prihvatili ideju o organizovanju ekspedicije. Nije ni to.

Ljudskog se boji. Šta će biti kada pronađu tu relikviju? Samo što je ustrojio  organizaciju, smanjio tenzije tamo gde su postojale, započeo sa sve življom međunarodnom saradnjom – ne bi valjalo da jedan brzoplet korak sve to poruši. Video je da ljudi kada dobiju predmet od zlata ili nešto drugo skupoceno kasnije više nisu oni koji su bili; nešto se u njima promeni od tog iskustva. Šta će tek da napravi ona Večita Svetlost u njihovim srcima?

Trebalo bi da kupi vreme, da ostane u igri odlaganjem što nikada nije bilo popularno ali je uvek davalo rezultata, baš kao kada je davne 1883. tražio audijenciju kod kralja Milana ne bi li pokušao da spase sigurne smrti vođe Timočke bune među kojima je bilo dosta braće. Milan ga je dočekao ljut da su mu se gusti brkovi tresli:

Šta Vi, gospodine Vajfert, očekujete da ja uradim bundžijama? Da ih pomilujem po glavi, opalim po dva šamara i pošaljem kući?!

Voleo je da pregovara sa ljutitim sagovornikom, tada je imao dosta prostora za manevrisanje i jedino je bilo važno da se zadrži prisebnost što za samog Vajferta nikada nije predstavljalo problem. Namerno je dopustio da mu kralj Milan IV Obrenović ponovi pitanje:

Šta zapravo Vi hoćete, Đorđe?

Sudarili su im se pogledi:

Vaše Visočanstvo zna dobro da sam ja i sve moje uvek na službi Kruni. Smatram da bi Vas trebalo sačuvati od pravednog gneva. To što su uradili je neoprostivo ali, sa druge strane, Njegovo Visočanstvo bi iskazao retko viđenu velikodušnost kada bi smrtne kazne zamenio za vremenske. Umoran je narod od krvi, Visočanstvo. Ono što je bitno to je da je ustanak ugušen a narod i dalje pokoran kruni, što svakako neće biti ukoliko se krene sa smrtnim kaznama.

Znam ja da ste Vi odani Kruni, to se ne dovodi u pitanje. Nisam zaboravio Vaš novac bez koga bismo u onom Srpsko- turskom ratu ostali bez topova niti sam zaboravio orden za hrabrost koji ste tada zaradili. Objasnite mi samo šta Vi time dobijate preinačenjem kazni? Gde je tu Vaš interes, Đorđe?

Moći ćemo da se posvetimo daljem razvoju ove naše Srbije, Visočanstvo. Da nam privreda ojača, da dinar bude stabilniji, da ja zaposlim više ljudi i tako smanjimo nezadovoljstvo u  narodu. Ako ublažimo loše uslove rada i učinimo ih boljim, isti ovi koji su danas protiv Vas, ljubiće Vam skute i veličati Vas. Vi ste, Visočanstvo, Oslobodilac južne Srbije i ne dozvolite da Vas drugačije pamte i nazivaju.

Kralj ga je zamišljeno gledao:

Moram da priznam da ste u pravu. Trebaće mi Vaša podrška oko nekih zakona…

Visočanstvo, ja nisam u politici…

Kralj Milan ga je prekinuo:

Znam da niste. Trebaće mi Vaša podrška pa me interesuje hoću li je imati?

Za sve što je na korist Srbije i njenog napretka,Visočanstvo, računajte na mene i one koje ćete,svojom milošću,osloboditi.

Mnogo toga je uspeo da uradi onako kako je nameravao ali ovo sa Večnom Svetlošću ga je baš onespokojavalo. Iskustvo mu je govorilo da nešto slično neće biti ponovo ponuđeno, da je ovo nešto sa čim se ide u istoriju i menja smer u kome se kreće čovečanstvo i da je samim tim pred njim velika odluka. Srbi su nalik deci, pomisli zagleđujući malu kazaljku na zidnom satu, vole mitove naivno i bez zadrške i nekako im je svet pun suprtornosti: jeste – nije, hoću- neću, dobro – zlo, laž- istina, gore- dole… Ako dopusti ovu igru nije siguran da će prestati sa njom i to baš onda kada je ustrojio stanje u ložama, kada su stasali oni koji će ga uskoro zameniti i kada ga godine sve više usporavaju. Nema šta više da improvizuje, niti ima čekanja.

I tada se setio: bilo je to par dana nakon što se vratio iz Pešte u Beograd. Braća iz Pešte i Novog Sada upriličili su mu svečani prijem u Bratstvo i on se u ovom gradu osećao zaista prijatno i svečano. Kada je te večeri seo da večera u jednoj ribarskoj konobi uz Dunav, zagušljivoj preko svake mere, prišao mu je Brat iz grupe koja je došla odmah za njim sa očiglednom namerom da započne poduži razgovor:

Brate, imaš li malo vremena?

Spremno je odložio viljušku i nož. Starešina peštanske lože MUDROST želeo je o nečemu važnom da porazgovara sa njim:

Naravno, Brate moj. Kako mogu da ti pomognem?

Pružio mu je fasciklu, dobro i čvrsto uvezanu:

Ovo je kopija rukopisa koji smo pronašli pre petnaest godina u zabačenom odeljku biblioteke crkve Sv.Marije. Naši stručnjaci misle da se radi o rukopisu Đurađa Brankovića, tačnije o jednom njegovom delu, koji je ovaj pisao na crkvenoslovenskom. Ono što smo uspeli da prevedemo samo nam je raširilo oči ali nismo uspeli da shvatimo pa bismo  vas, srpsku braću, zamolili za pomoć oko prevoda i tumačenja.

Đorđe Vajfert trepnu očima u znak razumevanja, pogleda preko ramena sagovornika u čoveka sa velikim, zašiljenim brkovima koji je upravo ušao u krčmu tražeći pogledom nekoga i tiho uzvrati:

Čim dođemo u Beograd, angažovaću najbolje ljude i o njihovom mišljenju te izvestiti pismom. Naravno,šifrovanim.

Sagovornik se osmehnu:

Naravno…Hvala ti, Brate, oprosti na uznemiravanju i nastavi sa obedom.

Pogledom je otpratio dežmekastog čoveka  sve do izlaza iz kafane. Krajičkom oka je primetio brkajliju kako se odvaja od šanka i kreće ka izlazu očigledno ne želeći da izgubi iz vida nekoga napolju. Kroz prozor preko brkajlijinog ramena video je kako se povijaju grane krošnjate lipe ispred ulaza u kafanu i to je bio jasan signal da napolju počinje nevreme. Bio je poslednji trenutak da krene kočijom u hotel i Vajfert nije želeo da to dovede u pitanje. Naložio je da mu spakuju hranu i posle pola sata, polumokar od kiše koja ga je ipak uhvatila usput, ušao u svoju hotelsku sobu.

Pri povratku u Srbiju i Beograd dao je da mu Ljubomir Stojanović i Stojan Novaković prevedu tekst. Ljubomir mu je sav uzbuđen doneo papir sa prevodom,sve vreme se obazirući oko sebe:

Tekst je zaista Đurđa Brankovića, njegovom rukom pisan. Pominje se svetlosna kugla, mudrost i sreća roda hrišćanskog…malo je sve to nepovezano. Ovo je u stvari njegova beleška o nečemu o čemu je već pisao ali iz nekog razloga nije želeo da ovaj podatak stavi u tekst.

Đorđe Vajfert nasu piće sagovorniku i sebi sve  vreme ga pažljivo slušajući i klimajući glavom. Nešto mu u celoj toj priči nije bilo jasno:

O čemu se zapravo tu radi, Ljubo, brate?

Ćutke se kucnuše i iskapiše čašice pa mu Ljuba pruži papir:

Evo ti prevoda pa čitaj.

Seća se i danas celokupnog sadržaja prevoda:

A ovo pišem u samoći u Pešti, sluteći blizak kraj, mrzovoljan i tužan što moje oči neće doživeti da moje srce doživi sreću koju donosi Večna Svetlost. Za ovom svetinjom su tragali i vitezovi Hramovnici, i Jovanovci, despota Stefana Lazarevića red i Srbin će pronaći Svetinju kada dođe vreme za to, po svoj prilici kada rod srpski bude u velikoj tuzi. Neka bude znano da se nalazi kod Konstantinova rodnog grada – a i to kada kažem mnogo je.

Podigao je začuđeno pogled:

I to je sve?!

Bio je red da se Ljuba zaprepasti:

Zar tebi nije dovoljno?

Objasni mi, Ljubo. Zašto bi ovo bilo bitno Mađarima?

Ljuba se izduži u stolici kao da hoće da se ispruži (što je činio kada je bivao nervozan i Vajfert je po tome znao da prepozna veliku napetost kod ovog suvonjavog čoveka), uzdahnu nervozno, pripali cigaretu pa poče tiho, razlažući slogove:

Prvo: ovo nije kopija, ovo je original. Onaj ko ti je dao papir želeo je da ga zadržiš, da ostane kod tebe. Dakle, ovaj papir je savremenik „ Hronike“ koju je ovaj despot napisao. Drugo: termin Večita Svetlost se javlja vrlo retko u književnosti celokupne antike i odnosi se na relikviju iz doba Pitagore, čuvenog filozofa; ne znam tačno o čemu se radi osim da ta stvar, predmet ima sakramentalni karakter- dakle, i čudotvorni i dugo je bio rezultat potrage Templara. Ne samo Gral, Đorđe, već i ova Večita Svetlost.

Sada je bio red na Đorđa Vajferta da zaćuti dobrih desetak sekundi, toliko zbunjen da se odmah nije javio na telefon koji je počeo da zvoni na njegovom stolu. Javio se u poslednjem trenutku – na drugoj strani je bio Miša Jovanović, Brat koji je sa njim primljen u Pešti:

Jesi li pročitao današnje novine?

Još nisam. Zašto ?

Đerđ Fehervari je ubijen!

Bio je zbunjen:

Ko je Đerđ Fehervari?

Starešina lože MUDROST u koju smo primljeni. Onaj dežmekasti, proćelavi bankar…

Bez reči je spustio slušalicu i zabrinuto se zagledao u Ljubu Stojanovića koji je strpljivo čekao kraj telefonskog razgovora. Osetio je kako je koža počela da mu se ježi kada je rekao:

Ubijen je čovek koji mi je dao ovaj dokument…

Sada ga je i Ljuba gledao bez reči, zatečen. Nakon duže vremena, spusti pogled na dokument pa ponovo pogleda Đorđa Vajferta koji je zavaljen sedeo u stolici, pokušavajući da nađe smisao svemu što je čuo u poslednjih pola sata. Sunce je lagano padalo za obližnje krovove.Vajfert_Đorđe

Advertisements

One thought on “Vajfert (deo romana “Podzemni hram“ N.Ozimića)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s