AUTOBUS


Toga dana stajao sam na autobuskoj stanici i čekao da se autobus smiluje i napokon naiđe u ovo toplo februarsko jutro. Iza mene su dva vojna penzionera razgovarala: tačnije jedan,sa jakim bosanksim akcentom, davio je svog sagovornika pripvedajući mu o svojoj nesreći – sin mu je otišao u Švajcarsku i tamo je predstavnik velike farmakološke kuće. Ima nekoliko kuća, stan…ali starac je nastavljao da kune najgore što je moguće zamisliti one koji ga nisu zaposlili ovde u Srbiji.Kleo je iz punih pluća, mržnja nas je prosto bola.Srećom, naišao je autobus “bulevarac“.

Već na semaforu kod crkve Svetog Luke začujem radosnu vrisku iza sebe: mala Cigančica od ne više od pet godina, vuče baku za ruku i nešto joj radosno pokazuje. U to nešto sada već gleda ceo autobus. Tamo nekoliko njih nalik devojčici sa majkom, verovatno i devojčicinom. Prose ispred crkve.

Kada su je videli onako razmahanu i radosnu, braća i sestre uzvratiše jednako veselim mahanjem. Majka, očigledno mlada žena, se razmaha.Ceo prizor koji traje petnaestak sekundi naterao je suze na oči većini putnika, među kojima je i potpisnik ovih redova.

Velika ljubav male devojčice odagnala je svu mržnju kojom me je ozračio onaj starac.

Za ljubav je tako malo potrebno…

nistarijini zapisi-cigancica

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s