АРХИЕПИСКОП АРСЕНИЈЕ I (1233.-1263.†1266.)


8171842860_47697cb18f_b
УВОД

О архиепископу Арсенију, ученику и наследнику Св.Саве, писано је мало у односу значај који је имао у даљем развитку српске цркве.Као главни извор за проучавање живота и дела Арсенија И обрађивано је житије и служба овом свецу, дело архиепископа Данила II . Податке који су изнети у овом делу допуњују од истог аутора житије краља Милутина као и Доментијаново и Теодосијево житије Св.Саве. Битне допуне овим изворима доносе у својим делима Миклошич , Љ.Стојановић и В.Мошин.
У биографији архиепископа Арсенија постоји неколико историјски недовољно разјашњених података као што су:

1.место рођења тј. Арсенијево порекло
2.распростирање култа овог светитеља
3. убикација Чрнче
О наведеним питањима биће више речи у наредним редовима.
1. АРСЕНИЈЕВО ПОРЕКЛО

Питање порекла архиепископа Арсенија у досадашњој историографији није превише обрађивано. Скоро сви историчари који су у својим делима писали о Савином сапрестолнику називали су га Сремцем понајвише захваљујући првом Арсенијевом биографу архиепископу Данилу Другом о коме ће у даљем тексту бити више речи.
О пореклу архиепископа Арсенија писали су архимандрит Серафим Ристић , Станоје Станојевић , Леонтије Павловић , Константин Јиречек , Владимир Ћоровић ,Ђоко Слијепчевић , епископ Сава (шумадијски) , Милош Благојевић и Слободан Милеуснић . О убикацији Срема писали су Михаило Динић , Милош Благојевић и Слободан Милеуснић.
За проучавање живота, па самим тим и порекла архиепископа Арсенија, најчешће је узиман као поуздани извор његова биографија чији аутор архиепископ Данило II пише на самом почетку да „Арсеније би рођењем од сремске земље”. Михаило Динић и Станоје Станојевић су изнели податак да се у средњевековној Србији под појмом Срема или Сремске земље подразумевала данашња Мачва са Колубаром .
Чињеница да је ово први Данилов рад из житијне књижевности, донекле оправдава слабо коришћење писаних документа и превелико ослањање на изворе из треће руке, („Никада није остављао добре поуке(..), сијајући постом као сунце леполикога његова узора, као што ми је био описан његов живот од неких богобојажљивих мужева који су слушали о свом преосвећеном.“). Нејасно је зашто није за писање овога дела , које је настало у Србији, педесетак година након Арсенијевог упокојења , користио сведочења људи који су лично познавали Арсенија или били у прилици да га за живота слушају. Велика је вероватноћа да је Данило житије и службу писао у журби; да му је то наређено, сведочи када каже:„(..)А ми који видимо таква исправљања и подвиге ових светитеља, износимо као и оно што нам је заповеђено.“).
Треба обратити пажњу на Данилово описивање односа између Саве и Арсенија. Када Арсеније дође у Жичу тражећи пријем код Саве, моли монаха да га најави „ све му рекавши о себи, из којег је краја земље и какав је долазак његов“ . Када га прими, Сава га дочекује питањима: „Од које си стране ? И због чега дође овамо ?“ Мимо сваког очекивања, Арсеније одговара тек на друго питање. Тако је Данило у два наврата наговестио да Арсеније није из српске земље вешто избегавши да још једном помене име предела одакле је то дошао будући еклисијарх Жиче. Са друге стране, Савино питање „од које си стране “ може бити двозначно :
1) од које си стране родом или
2) од које стране долазиш. Одговор у обе варијанте сигурно није исти.
Некако у исто време када и Данилова верзија Арсенијевог житија, ако не и пре, настало је пролошко житије митрополита Константина Мокисијског . Ово дело , настало с краја 13. и почетка 14. столећа, познато нам је у рашкој редакцији. У овом документу се већ у првој реченици Арсенијевог житија наглашава да је „овај свети био од стране Далматиске, која је у држави краљевства српског.“ (СII бЉШе светyји њтy странyј ДалyматIIскyјије, јаже вy дрyжавЉ кралевyства срyпyскааго јестy). Управо захваљујући овој противуречности , изнета је реална претпоставка да је традиција о пореклу из Срема настала касније, у вези са Арсенијевим одласком у „иније пределе“. Како се под појмом Далмације подразумевају српске државе Паганија (област око Неретве), Захумље и Травунија то се , према овом извору, Арсенијево место рођења треба тражити на тим просторима.
Дело је лишено навођења свих чуда која су карактеристична за Данилово житије архиепископа Арсенија а различитост између ова два извора је најдрастичнија код описа отварања гробнице са моштима. Док Данило живо дочарава атмосферу у ноћи, са треском грома који излази од небеса („Пошто су многа различна нека привиђења бивала у светој цркви код његове (Арсенијеве, прим.Н.О.) раке, једне ноћи када није био велики ветар, нити подизање буре, но када су звезде сијале и када је била велика тишина, и у саму поноћ, у цркви, где беше рака светога, чуо се је јак гром као да излази од небеса до њега, тако да су сви, који су били у манастиру мислили да је пао црквени темељ.. “) , на тај начин потенцирајући Божју вољу, у пролошком житију Константина Мокисијског не да нема таквог места већ се негира догађање било каквог грома или земљотреса (вy мнозЉ миноувШоу њШyствија јего И врЉмени нЉколикоу прЉШyдyшоу ни громоу ни троусоу настојешоу нy повелЉније господне се створи светаго гробоу прЉсЉсти се имже знаменије да јавитy богy својего оугодника). Треба напоменути да у својој књизи Дечански споменици архимандрит овог манастира Серафим (Ристић) изнео обе данас познате верзије Арсенијевог рођења.

2.КУЛТ СВ. АРСЕНИЈА И У СРПСКОМ НАРОДУ
Главни непосредни извор за проучавање настанка и ширења култа Светог Арсенија представља Данило Други , писац житија и службе овоме свецу.Данилово житије , које има искључиво култни карактер, настало је педесетак година од смрти архиепископа Арсенија. Треба споменути и пролошко житије Константина Мокисијског из 13. – 14. столећа које је нама познато у рашкој редакцији. Повеље и друга документа која су објавили Ф.Миклошич и Љ.Стојановић доносе вести о Арсенију као борцу против јереси ,чудотворцу и непристрасном судији који се призива у заклетвама . О култу Св. Арсенија писали су Н. Богословац , П.Шобајић , С.Станојевић , В.Скарић , В.Р.Петковић , Л.Павловић Д.Давидов, Д.Медаковић , В.Ћоровић , а нарочито Р.Грујић.
По Данилу, Арсеније је био родом из Срема где се рано замонашио у неком од тамошњих манастира. Када је Сава основао архиепископију, Арсеније је дошао у Жичу са молбом да ту остане.Наметнуо је себи строги пост, увек извршавајући оно што му је Сава дао у задатак. Строго се придржавао свих црквених прописа тако да се врло брзо прочуло о његовом аскетском начину живота. Овакав Арсенијев ревностан начин живота није промакао Сави који га је унапредио у еклисијарха и у њему видео свог наследника на архиепископској столици за шта се и одлучио и поред јаке опозиције која је била незадовољна унапређивањем јеромонаха Арсенија у архиепископа. Податке о постављању Арсенија за Савиног сапрестолника доносе Доментијан , Теодосије и Данило. Сабор се одиграо у јесен 1233. а непуне две године након њега умро је Сава (14.јануар 1235.).Архиепископ Арсеније је био тај који је покушао, „осетивши бол за светим као за својим учитељем“ да издејствује пренос Савиних моштију у своје отачаство у чему је и успео . Због учесталих сукоба на просторима централне Србије и непосредне опасности од Угара и Бугара, Арсеније је преселио седиште архиепископије из Жиче у Пећ. На тридесетогодишњицу свог архиепископовања 1263. године се због болести повукао у Чрнчу где је умро 28 . октобра 1266.године.

2.1. Светитељска својства
Арсенију се као светитељу у Служби приписују својства чудотворца , прогонитеља јеретика , заступником српске земље и српским наследством . Култ Арсенија као чудотворца и борца против јеретика везује се за догађај из 1285. или 1290. када је бугарски кнез Шишман продро све до Пећи. Молитвама Св. Симеона, Св.Саве и Св.Арсенија јавио се знак са небеса – огњени стуб је пао у бугарску војску која се повукла у нереду и хаосу . Тај догађај је Данило описао врло сликовито:
„Овај (Шишман, прим.Н.О.) скупивши триклету јерес татарског народа и своје војнике, и изненада уђе са војском у државу овога благочастивога краља до места званог Хвосна, и када су хтели ући у место звано Ждрело , да узму тамошње велико наследство цркве дома Спасова, т.ј. архиепископије, нису могли.Но ту побеђени силом Господњом и молитвама св. Архијереја Христова Саве, би избијено велико њихово мноштво. Те ноћи, када су стојали близу тога места званог Ждрело, молитвама својих угодника св.Симеона и Саве и архијереја Христова св.Арсенија, који ту лежи у дому св. Апостола,јави им Бог велико знамење страха, таково знамење, да су видели велики огњени ступ где силази с неба, од кога су излазиле пламене луче и са јарошћу паљаху њихова лица и огњени људи са оружјем у рукама и са великом жестином гоњаху их, секући њихове пукове.“

2.2 Чуда и исцељења
У житију Св.Арсенија, Данило наводи још неколико чуда која се дешавају на светитељевом гробу. Од чудотворних исцељења, Данило наводи четири таквих случаја и једно чудо претварања воде у вино за време ахиепископовања Јевстатија.
Прво чудо које се десило код Арсенијевих моштију било је исцељење тешко оболелог монаха након чега су уследила и друга исцељења. Данило каже: „И тако многоразлична чудеса исцељењем почеше бивати од његових светих моштију, и рашири се таква вест у многе околне крајеве о јављању овога светога, и сви, ако је ко хтео да се кадгод заветује каквом клетвом, то се клео именом светога. Јер тако и најмилосрднији Бог прослави његово име са похвалом, и сви народи долазећи из околних крајева на предивно то чудо, клањаху се светим моштима.“ Након монаха, на Арсенијев гроб долази младић из сремске земље који чудом бива излечен . За време архиепископа Јакова дешава се исцељење једног од два монаха који су дошли „са грчке стране“ . Последње чудо ове врсте које је Данило забележио у житију је исцељење жене којој је рука урасла у утробу .
За време архиепископа Јевстатија И „када је био празник успомене овога светога..тада је била велика оскудица вина у дому светих апостола“. Јевстатије се, уверивши се да су све бачве празне, наставио припреме за прослављање Св.Арсенија, помолио Богу да, као што је то урадио у Кани, тако „и овде нека јави своје неисказано величје силе своје молитвама угодника својега о прослави његове успомене“. Након ноћи проведене у бденију, Јевстатију је дотрчао кључар – једна бачва је била пуна са вином.
Култ Св. Арсенија се након исцељења монаха брзо распростро у народу. Прво исцељење монаха се највероватније догодило за време Арсенијевог наследника архиепископа Јевстатија И (1279.- 4.1.1286.) за кога се директно везује поменуто чудо претварања воде у вино. Такође се и излечење младића који долази нем и глув из сремске земље на гроб Арсенија може сврстати у овај период. Данило причу о исцељењу овога младића хронолошки смешта између исцељења монаха – првог записаног чуда које се десило на гробу Св. Арсенија – и претварања воде у вино. Уз то, младић долази на гроб Арсенија јер је чуо о чудотворењу овог светитеља.
За време архиепископа Јакова (1286.- пролеће 1291.) , који је дошао на место Јевстатија И , дешавају се чуда исцељења монаха који долази са грчке стране и жене којој је рука урасла у трбух . Да је култ Св.Арсенија стигао и у грчке земље много пре но што је канонизован, сведочи исцељење једног од двојице монаха који су одатле дошли. То се види у тренутку када друг оболелог монаха приводи моштима Св.Арсенија ословивши у молитви Арсенија речима „светитељу Христов“.
И прича о исцељењу тешко болесне жене пружа нам податке на основу којих се лако заклључује да се култ Св. Арсенија проширио након његове смрти. Од смрти Арсенија до смрти Јакова , последњег архиепископа кога Данило помиње у житију, прошло је четврт столећа (1266.-1292.) а чуда су се ређала тако да је жена већ дошла „када су се множила чуда светога.. слушавши о светоме како чини исцељења“ .На основу наведених чињеница јасно је да су се још у 13. столећу стекли сви предуслови да се , на основу наведених чуда, створи култ Св.Арсенија.
Што се тиче односа самог Данила према Арсенију, очигледна је његова задивљеност Савиним сапрестолником. Поред тога што је написао житије и службу, Данило је у цркви Св. Богородице, коју је подигао сам, посветио параклис архиепископу Арсенију и илустровао га фрескама са сценама из његовог живота . Самим тим што му је подигао капелу поред капеле посвећене Јовану Претечи, Данило је изједначио Арсенија са општехришћанским свецем . Иначе, Арсенију је посвећена црква у Штављу код Сјенице .

2.3. Представљање на фрескама и иконама
Култ Св. Арсенија се развијао упоредо са култом Св.Симеона и Св.Саве како у писаним изворима, тако и на фрескама. Арсеније је приказан на фресци у олтарској апсиди цркве Св.Тројице у Сопоћанима 1264. или 1265. године . Фреске са представом Арсенија као светитеља налазе се још у манастирима Студеница ( 1234.год.) , Морача , црква Св.Николе код Мораче , црква Св.Николе у Пећи, Грачаници , Дечанима , Завали , Јежевици, Ораховици , у манастиру Матејићу код Ариља и Кривој Реци на Копаонику .
У Студеници,западно од улаза у Богородичину цркву, на њеном северном зиду, насликани су архиепископи Сава и Арсеније и јеромонах Сава, каснији наследник Арсенија на архиепископском трону. Прва двојица су представљена у фронталном ставу, у епископским одеждама са јеванђељем у левој руци и десном у гесту благосиљања (адоратио). Како је архиепископ Арсеније канонизован за светитеља на сабору у Москви 1549., представљање његовог лика у простору ђаконикона у Студеници већ 1568., дакле за време турске власти, прво је те врсте на нашим просторима.Очигледно су овде добро биле познате везе између Св.Саве и његовог ученика и наследника. Највероватније су Св. Сава и Арсеније насликани заједно због жеље за истицањем континуитета српске аутокефалне цркве .
У манастиру Сопоћани архиепископ Арсеније је приказан на више места. У олтару,на северном зиду, у сцени Поклоњење жртви, потом са архиепископом Савом II који је у тренутку настанака фреске већ наследио болесног али још увек живог Арсенија. Сврха ове фреске је иста као и оне у Студеници на којој су Сава и Арсеније приказани заједно – истицање самосвојности српске православне цркве. На Сопоћанском живопису, у капели Св.Георгија, поново се наилази на представе Св.Саве и Арсенија који је означен натписом Св. Арсеније Српски.
Српско светитељско тројство – Св.Симеон, Св.Сава и Св.Арсеније – приказано је и на бакрорезу Манастир Хиландар из 1755.године чији је аутор Хиландарац Герасим. На територији Славоније Арсеније се јавља на иконостасима у манастиру Пакри (1779.) и цркви Светог Георгија у Бастајима, недалеко од Дарувара .

2.4. Клетве и заклињања
Св. Арсеније се често призива у заклињањима а нешто ређе у клетвама као непристрасни судија. Након првог исцељења које се одиграло код његових моштију, људи су често долазили на његов гроб ако би хтели да се заветују или закуну. О томе Данило пише :„.. и рашири се таква вест у многе околне крајеве о јављању овога светога, и сви, ако је ко хтео да се кадгод заветује каквом клетвом, то се клео именом овога светога.“ Тако се архиепископ Сава III , заклиње у једној повељи Савом, Арсенијем, Савом II, Јаковом И и Евстатијем II док краљ Милутин прети ономе који буде дирао јеванђеље „да му суди свети Арсеније “. У једној хрисовуљи коју је упутио своме пиргу на Атону , краљ Милутин проклиње све оне који не испуне његово наређење и тада, поред општехришћанских, призива у помоћ српске архиепископе свеце – Саву, Арсенија, Саву II, Јоаникија , Евстатија, Јакова и Евстатија II . У овом документу се призивање врши истим оним редоследом који смо срели у повељи архиепископа Саве III.
У календарима штампаним у 16. столећу помињу се први опште слављени српски светитељи – Св.Симеон Мироточиви, Св.Сава, Св. Арсеније и Св. Стефан Дечански . Већ 7. јануара 1708. када је манастир Крушедол проглашен за седиште новоуспостављене карловачке митрополије, Исаија Ђаковић је, као први митрополит, положио заклетву како цару пред његовим изасланицима, тако и „свем нашем славено- серпском народу“. У пригодној беседи позвао је за сведока Бога, Часни крст и свете српске просветитеље Симеона, Саву и Арсенија и све свете („светyјх срyбскихy првосветителy Симеона, Савви и арсења и всех светyих“).
Сама чињеница да су се мошти Св. Арсенија на простору данашње Војводине чувале једино у манастиру Крушедол, послужила је патријарху Арсенију IV Шакабенти да укори протосинђела Василија (Димитријевића), каснијег епископа будимског , речима :“Ако смо ми и сиромаси, мислим и молим се да не будемо от Бога заборављени“. У наставку писма , писаног у Нишу 15.новембра 1727.године, патријарх тражи да се испуне тестаментална завештања београдско-карловачког митрополита Вићентија Пећкој патријаршији, позивајући се на ауторитет Св.Арсенија : “ .. да нам отпишете поради општенаго покрова на кивот светаго чудотворца Христова Арсенија Србскаго (..) Знате ли да хоћемо оставити на Светаго Арсениа, да веће он сам тај аманет којим образом себе донесе.“
Босански епархијски сабор се у писму патријарху Мојсију (Рајовићу) од 26. септембра 1715.године заклиње светим Арсенијем да по тој ствари не сносе кривицу ( „.. ако смо у тому дЉлу нека нам будЉ њтмаститЉлy свЉтyј арсение србски “). Иначе, сарајевска православна општина је у два наврата тражила од српских патријарха да им се пошаље служба Св. Арсенију. Први пут се обраћа Арсенију IIИ Чарнојевићу писмом од 4.октобра 1686.године тражећи препис службе св. Арсенију српском. Уколико нема готове службе, онда нека се она препише али на „молитвеничко коло“ јер имају још неке службе преписане на мало коло па ће их укоричити заједно. ( И еШте молимо се И мили се деемо чyстному ти блаженству да намљ поШyлеШљ службу свиатому арсењњ срyбскому, по неже не имами у церкви а ж елимо имЉти, вамљ же вyзможно естy послати аШте благоволите И аШте повЉлите кому писати аШте неимаа, готово нека упиШе на коло молитвyничко, понеже имами еШте неке службе на мало коло да саставимо) . Из непознатих разлога сарајевска општина није добила ову службу што сазнајемо из писма патријарху Максиму од 30. октобра 1687. године у коме је дословно преписана молба писана патријарху Арсенију III. Пада у очи да су оба писма писана око дана празновања Св. Арсенија (28.октобар).

2.5. Мошти
Када су у питању мошти Св. Арсенија најчешћа је тврдња да су лежале у Пећи све до 1737.године када су распарчане иако постоји објективна могућност да је до распарчавања дошло бар пола столећа раније. Сам податак да су мош ти Св. Арсенија доспеле у манастир Довољу из Пећи да би потом одатле биле склоњене од турских напада у манастир Добриловину 1699.године сведочи да су мошти у Довољи могле бити већ у седмој деценији 17. столећа. Из Добриловине су мошти касније поново враћене у манастир Довољу. Према натпису на једном ћивоту Арсенијеве мошти су се налазиле у манастиру Добрићево још у 18. столећу а од 1716.године део Арсенијевих мошти се чува у манастиру Крушедол. Забележен је податак да је манастир Косиријево код Билеће 1742.године имао ћивот са моштима Св. Арсенија. Косиријево је моштима Св. Арсенија везано са манастир Ждребаоник који се налази недалеко од места Секулићи а који је, по предању, зидао краљ Милутин . Манастир је обновљен на истим темељима 1818. а већ 1856. донете су мошти Св. Арсенија из манастира Мораче . Највероватније је да се ради о деловима моштију с обзиром да су из манастира Мораче тих година већ биле однете мошти у манастир Добрићево . Из непознатих разлога мошти су пренете 1884. у манастир Косиријево код Билеће да би 1920.године биле враћене у манастир Ждребаоник на захтев Бјелопавлића којима је „све слабије рађало откако светац није био ту “ . Арсенијеве мошти се помињу у манастиру Довољи 1833.године ( ГрадиШе се ћелие у мЉнастиру Доволи, сушИћ во ХерцеговиЉ, при раме успениа пресватиа Богородици, идЉже почиваетЉ свЋти арсение архиепископљ сербски при митрополитЉ кирљ јњсифљ).
Култ Светог Арсенија распрострањен је углавном у јужном делу Косова, Црној Гори и Херцеговини. У Пећи су почетком XX столећа православни славили Св. Арсенија као крсну славу. Иако су се развијали скоро у исто време, приметно је да култ Св. Арсенија није ни приближно распрострањен као култ Св. Саве. Док је Св. Сава општесрпски, Арсеније као да припада искључиво простору који су заузимале српске земље – Рашка, Зета, Хум, Захумље, Паганија и Босна.

3. УБИКАЦИЈА ЧРНЧЕ

Топоним Чрнча се први пут јавља у Жичкој повељи Стефана Првовенчаног, објављеној око 1220. којом се регулишу повластице и поседи овог манастира. На једном месту у повељи се каже „… а оу затонЉ села : Чрyнyча сy заселиЕм си…“. Чрнча која се помиње у овом документу није она у којој је од 1263. до своје смрти 1266. боравио Арсеније И и било би погрешно повезивати их. Чрнча из Жичке повеље није топоним који је у овом раду предмет проучавања. Па ипак она има извесну паралелу са Чрнчом архиепископа Арсенија.
Из времена Стефана Првовенчаног је повеља манастиру Св. Петра и Павла на Лиму којом му овај српски владар потврђује прилоге великог кнеза хумског Мирослава. Краљ Урош И обнавља хрисовуљу коју потврђује , од стране Српске цркве, архиепископ Арсеније И (призва кралевYство ми архиЕпископа арсЉниА И Епископа хлyмскаго савоу брата кралевyства ми () И азy такожде по милости божиЕи сYставихy И оутврyдихy сy архиЕпископомy арсЉниЕмy.)
Топоним Чрнча се помиње у оснивачкој повељи манастира Св. Архангела Михаила и Гаврила којом му цар Душан даје добра и повластице. Овим документом, обавезе према новооснованом манастиру има и катун Чрнча (ЛII. а се арбанаси. Катоунy Гиновци. катоунy магЕрци. Катоунy бЉлоглавци. Катоунy Флоковци. Катоун чрyнyча.) Треба обратити пажњу на напомену др Р. Михаљчића да у срспским списима средњег века појам арбанас није увек означавао припадност одређеном етнитету. Не ретко се у законима управо цара Душана овај појам јавља и као ознака социјалне категорије становништва у средњевековној Србији – сточара.
Несумњиво је да је према успомени на Арсенијеву Чрнчу једна група братстава у племену Пиперима добила општи „назив Црнци према пределу у коме је настањена“ .Како наводи Ердељановић, „међу тим братствима има једно, Милошевића, које зна да су од његових исељеника и Каженгри у Приморју крај Будве.“ На тај начин је сасвим поуздано потврђено предање о пореклу Каженгра из брда и њиховом ранијем презимену „Црнци“

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:

1.Беседа за 1869., год II
2.Благојевић М., Манастир Хиландар и лоза Немањића,Београд-Нови Сад,1997.
3.Богословац Н., Св.Арсеније српски архиепископ, Просвјета, Цетиње, 1893.
4.Гласник Српског ученог друштва (СУД), X16.II, 157, Београд, 1885.
5.Грујић М.Р.,Писма пећких патријарха, Споменик СКА, 1913.,132-134
6.Грујић М.Р., Пећки патријарски и карловачки митрополити у 18. веку, Гласник Историског друштва у Новом Саду, ИВ, Ср.Карловци, 1931.,
7.Грујић М.Р., Апологија српскога народа у Хрватској и Славонији, Просвета, библ.Баштина,књ.33, Београд, 1989.(2.изд.)
8.Грујић М.Р., Православна српска црква, ЕВРО- Београд, Каленић-Крагујевац, 1995.(3.изд.)
9.Давидов Д., Манастир Хиландар на бакрорезима 16.II века, Хиландарски зборник 2, Београд, 1971.,151-155
10.Давидов Д., Хиландарска графика, Београд, 1990. 40-41
11.Данило Други, Живот архиепископа Арсенија, Животи архиепископа и краљева српских (језичка верзија Л.Мирковић, Д.Богдановић, Д.Петровић),Просвета-СКЗ, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ.6, Београд, 1988.
12.Данило Други, Служба архиепископу Арсенију, Животи архиепископа и краљева српских ( језичка верзија Л.Мирковић, Д.Богдановић, Д.Петровић), Просвета-СКЗ, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ.6, Београд, 1988.
13.Данило Други, Живот краља Милутина, Животи архиепископа и краљева српских (језичка верзија Л.Мирковић, Д.Богдановић, Д.Петровић), Просвета-СКЗ, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ.6, Београд, 1988.
14.Динић М., Средњовековни Срем, Гласник Историског друштва у Новом Саду, бр.4, 1931, 1-12
15.Динић М., Њнy полy срЉма, Гласник Историског друштва у Новом Саду,8,1935., 439-444
16.Динић М., Дубровачка средњовековна караванска трговина, Југословенски историски часопис (ЈИЧ) ,3,1937.,119-146
17.Динић М.,Српске земље у средњем веку,Београд,1978.
18.Доментијан, Живот Светога Саве и живот Светога Симеона (језичка верзија Л.Мирковић),Просвета, Стара српска књижевност у 24 књиге, Београд, 1988.
19.Духовна стража, IIИ (1910), 5-6,170
20.Ђурић Ј.В., Сопоћани, СКЗ-Просвета, Београд, 1963.
21.Епископ Сава (шумадијски), Српски јерарси од ИX до XX века,Крагујевац-Београд, 1996.
22. Ердељановић Ј., Постанак племена Пипера, Етнолошки зборник, 16.И, 419 -430
23.Ердељановић Ј., Стара Црна Гора, Београд, 1978.
24.Јанковић М., Епископије и митрополије српске цркве у средњем веку, Београд, 1985.
25.Јиречек К., Историја Срба И, Београд, 1978.
26.Јовић М., Србија и римокатоличка црква у средњем веку, Багдала, Крушевац, МЦМXЦИВ
27.Кашанин М., Српска књижевност у средњем веку, Просвета, Београд, 1975.
28.Кашанин М., Чанак-Медић М., Максимовић Ј., Тодић Б.,Шакота М., Манастир Студеница, Београд,1986.,
29.Марковић В., Православно монаштво у средњевековној Србији, Сремски Карловци,1927.
30.Медаковић Д.,Манастир Хиландар у 16.II веку, Хиландарски зборник,3, Београд, 1974.
31.Медаковић Д., Мојсије Суботић, Трагом српског барока,Нови Сад,1976.
32.Миклосицх Фр., Монумента Сербица спецтантиа хисториам Сербиае, Боснае РагусII,Њиеннае,1858.
33.Милеуснић С., Представе Срба светитеља у црквеном сликарству Славоније, Зборник о Србима у Хрватској,1,САНУ, Београд,1989.
34.Мошин В., Цирилски рукописи Југословенске академије, Загреб, 1955.
35.Николајевић П., О св.Арсенију патријарху (?)пећком, српском просветитељу, Источник, Сарајево, 1891.,256-259
36.Новаковић Р., Где се налазила Србија од ВII до XII века, Београд, 1981.
37.Новаковић С., Законски споменици српских држава средњега века, СКА, посебна издања, књ.X16.И, Философски и филолошки списи, књ.10, Београд, 1912.
38.Павић М.,Стари српски записи и натписи,Просвета/СКЗ, Стара српска књижевност у 24 књиге, Београд,1986
39.Павловић Л., Култови лица код Срба и Македонаца, Народни музеј Смедерево, Посебна издања,књ.1, Смедерево, 1965. 40.Петковић В.Р.,Преглед црквених споменика кроз споменицу српског народа, САН,Београд, 1950.
41.Петковић С., Манастир Крушедол од 1754.-1774., Српски Сион, 1905.,572
42.Радовић Д., Песнички радови архиепископа Данила, Животи краљева и архиепископа српских, Просвета-СКЗ,Стара српска књижевност у 24 књиге, књ.6, Београд, 1988.
43.Радојчић Сп.Ђ.,Српске архивске и рукописне збирке на Св.Гори, Архивист, Београд, 1956.,20
44.Ристић С., Дечански споменици, Београд,1864.
45.Скарић В., Српски православни народ, Сарајево,1937.,23,85
46.Слијепчевић Ђ., Историја СПЦ, И, Београд, 1991.(3.издање)
47.Станојевић С. Архиепископ Арсеније (1233.-1263.†28. октобра 1266.),Гласник Историског друштва у Новом Саду, књ.В,св.1, 1932.,1-13
48.Стефан Првовенчани, Живот Стефана Немање, Просвета/СКЗ, Стара српска књижевност у 24 књиге, Београд,1989.
49.Стојановић Љ.,Стари српски хрисовуљи, акта и др., Споменик,3,1890.,15,21,22
50.Стојановић Љ., Стари српски записи и натписи И-ВИ, САНУ – Матица Српска, Београд-НовиСад,1988.,књ.ИВ,6505,6652; В,9209;ВИ, 9818
51.Ћирковић С., Срби у средњем веку, ИДЕА,Београд, 1995.
52.Ћирковић С., Михаљчић Р., Лексикон српског средњег века,КНОЊЛЕДГЕ Београд, 1999.
53.Ћоровић В., Света Гора и Хиландар до 16. века, Београд, 1985.
54.Ћоровић В., Историја Срба, И-IIИ, БИГЗ, Београд,1991.(3.издање)
55.Шобајић П., Бјелопавлићи и Пјешивци – насеља и порекло становништва-СЕЗ,СКА, књ.X16.И,Београд, 1923.
56.Штављанин-Ђорђевић Љ., Један нови (непотпуни) препис службе српском архиепископу Арсенију, Археографски прилози,1, Београд, 1979., 103-119

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s