Momir i Marija Jović: BOGOVI I LJUDI


deo iz knjige “Zagonetni stari svet“, IP Miroslav,2008

Heroji su, opravdavajući božansku odabranost, naklonost, svakodnevno izlagali život naporima i smrti. Ponuditi sve ljudsko – za jedan veličanstveni blesak, kojim bi ih neki pesnik proslavio – bio je njihov jedini put, pa makar ostali bez besmrtnosti.
Bogovi se nisu izlagali pogibelji. Kao besmrtni nisu mogli doživeti taj rizik. Mogli su jedino biti ranjeni, povređeni. Rana uslovljava krik; krik bola ili nelagodnosti, pitanje je. Homer peva o vrisku Aresa, boga rata, i vrisku Afrodite.
Bogovi umiru samo zbog neke više, druge stvarnosti; bilo kroz jedno od otelovljenja ili misterijskim kultom, a da bi smrtnicima ponudili život bez onog greha koji ih opterećuje od iskona, koga se oni sami nisu u stanju osloboditi.
LJudska svakodnevica, nemogućnošću da bude bez greha, obezvređuje božansku žrtvu. I posle te božanske tajne, opet se gomilaju prestup i greh.

Starozavetni Bog stvara ženu Adamu za društvo, jer Adam nije srećan u Raju. Greh će početi preko Eve, noseći sobom izgon iz Raja. Čak nema značaja koja je bila prva – Lilit ili Eva.
Zevs stvara Pandoru da bude uzrok istrebljenja ljudi. Ali i to je isključivo jednovremena mogućnost. Ko će ostati sa njom, kad više ne bude bar dvojice – da se bore za nju? I šta bi, usput, pobilo i sve žene? Ili se podrazumeva da bi se bez muškog principa rađanje zaustavilo.

Usput je već pomenut Deukalion, ali šta nudi priča o potopu? Zevs, kao neki konstruktor nezadovoljan svojim stvaranjem, smatra da može načiniti bolje, savršenije ljude.
Na ovom planu Zevsova okosnica je Prometej. Grčki mit na mnogo mesta dotiče Prometeja. Sa druge strane, grčki mit nije uslovljen prema shvatanju dualizma božanskog principa. Stoga, ako nešto stvoreno nije dobro i ne valja, nemoguće je za to okriviti nekog zlog boga. Dela ili opravdavaju Zevsa, ili ga prikazuju kao nesavršenog tvorca.
Prometej, kao stariji princip Titana, često je suprotstavljen Zevsu i njegovoj svevlasti. A tu svevlast su mu baš Titani i omogućili, prelazeći na njegovu stranu u presudnoj borbi. Prometej se sukobi sa Zevsom ne radi kvarenja njegovih kreacija, već radi ispravljanja.
Teško je ući u stvarni redosled zbivanja, kad je u pitanju odnos Zevs – Prometej. Ostaje činjenica da je Zevs hteo uništiti ljude, da bi stvorio bolje, savršenije ljude, prema nekom svom shvatanju. Da li je odgovor u shvatanju vezanom za Deukaliona: “Zevs je odlučio da potopom uništi osioni i bezobrazni ljudski rod”.
Ipak je prema nekom mogućem redosledu, Prometej prevario Zevsa u vezi načina kako se bogovima prinose žrtve. Na to je Zevs ljudima uskratio vatru. U pitanju je empirijska vatra, koju je Prometej ukrao sa Olimpa i tajno odneo ljudima.
Tu je počeo njihov razdor. Zevs, “rasrđen”, naređuje Hefestu da sačini Pandoru od zemlje. Zevs se čak i ne trudi da sam stvori Pandoru. Prema mogućim navodima, to bi trebala biti “prva žena Pandora”, ali ne i majka postojećih ljudi, koje je Zevs odlučio pobiti. Mit i dalje izražava sve svoje dvosmislenosti. Čitajući o Pandori, koju su svi bogovi darivali svojim darovima, a prema sopstvenim entitetima, ona je bila prelepo biće, ali “najveće zlo za ljude”.
Dakle, već ovde je mit ili nedorečen, ili ne sledi princip uzročnosti i posledičnosti, premda je taj princip, u odnosu na mit, ipak dat samo ljudima.
Prema iznesenom, motiv zbog koga je Prometej dao ljudima vatru je da ljudi ne jedu sirovo meso. Ispostavilo bi se da je Prometej još jednu vatru podario ljudima – eterni oganj. Time ljudi prestaju biti beslovesna bića, kakvim ih je Zevs stvorio, ili možda – kakvima je naredio Prometeju da ih stvori. Zato se Prometej često naziva “tvorac ljudskog roda”.
Taj dar ljudima – eterni oganj, poremetio je Zevsove planove u stvaranju: Zevs je želeo uništiti svoje ljude baš zato što su beslovesni. A ovom vatrom Prometej je ljudima dao razum. Zevsova srxba prema Prometeju potpuno je logična. Šta ipak ostaje izvan domena poimanja – da li je Prometej tim prvim ljudima uopšte podario razum? Jer, Potop je ipak usledio…
Ako se pod vatrom podrazumeva obična empirijska vatra, zašto bi, u kasnijoj hrišćanskoj ikonografiji, silazak Svetog Duha na apostole bio simbolizovan plamičkom iznad njihovih glava.

Što se Pandore tiče, Zevs to lepo, zlo stvorenje ne šalje ljudima, već “nerazboritom Prometejevom bratu, Epimeteju”. Iz njihove veze rađa se Pira. Tako se Pandora, preko svoje kćerke, iskazuje kao ona koja je obnovila ljudski rod.
Sa druge strane, Pandora pramajka usput ističe da je od nje potekao sav ženski rod, “izvor tegoba za sve muškarce”. Tu se pominje i njen vrč, kovčeg, prepun svih zala, bolesti, stradanja – namenjenih ljudima. Ona je jedina mogla otvoriti taj kovčeg, te su izletele sve buduće ljudske pošasti i nedaće, a i smrt zajedno sa njima. Navodno, jedino je nada ostala.
Obično se smatra da je sav ljudski rod potekao od Deukaliona i Pire, posle Potopa koji se desio nakon Pandore. Da bi ubrzali proces stvaranja ljudi, oni su bacali kamenje iza sebe; od Deukalionovog kamenja nastali su muškarci, od Pirinog žene. Prema mitu, Deukalion je sin Prometejev, a Pira kćerka njegova brata Epimeteja. Po drugoj verziji, Deukalion je brat Prometeja i Epimeteja, Japetovih sinova. Ali se nigde ne ističe da je i Deukalion bio jedan od Titana.

Dakle, zbog svih tih suprotstavljanja, Zevs je okovao Prometeja na Kavkazu (mada se Kavkazom naziva i Hindukuš). U stvari, opet je Zevs posredno, preko svog sina Herakla, oslobodio Prometeja – i mit se zapliće u početak.
No, ipak ostaje još jedna moguća naznaka, razlog okivanja Prometeja. Kao stariji princip, Prometej je više od Zevsa poznavao zbivanja po Usudu i njegovoj neminovnosti, kako za ljude, tako i za bogove, pa i Zevsa.
Prometej je znao da jedna boginja poseduje osobinu da rađa sina većeg od oca, ali nije hteo otkriti Zevsu – koja. A kako je Zevsa karakterisalo nasrtanje i na smrtnice i na boginje, obuzdavanje mu je teško padalo.
Posle vekova patnji, dok mu je orao kljucao xigericu koja se preko noći obnavljala, Prometej je uvideo da ćutanjem sprečava Zevsovu omiljenu igru – ostvarivanja prohteva, i da se Zevs ponašao kao dete kad mu se polomi ili oduzme igračka. Zato se napokon smilovao Zevsovim patnjama i saopštio mu je ime te posebe boginje – Tetide.
U nekom linearnom svetu, ne u beskonačnosti, ni Prometej nije okovan da bi večno trpeo muke. Došlo je do oslobađanja. Svakako, bio je to velik Heraklov poduhvat; ili se i Zevs konačno zasitio kaznom.

Na drugom planu, Zevs je odmah odlučio da boginju Tetidu ponudi nekom smrtniku. Tu se otvara Trojanski ciklus, jer je Tetida pompezno udata za kralja Peleja, da bi mu rodila sina najvećeg od svih ljudi – Ahila. Na svadbi Tetide i Peleja, Erida (boginja nesloge) je među boginje bacila zlatnu jabuku na kojoj je pisalo “Najlepšoj”. Atena, Hera i Afrodita su smatrale da jednoj od njih pripada ta jabuka i odabrale su Parisa da odluči. I on je prethodno bio izložen pogibelji, jer mu je na rođenju prorokovano da će upropastiti Troju. Očuvali su ga neki pastiri koji su ga našli u šumi, nakon što su ga Hekaba i Prijam (njegovi roditelji) ostavili u šumi zbog zle kobi.
Tako se ušlo i u neminovnost pada Mikene, ubistva Agamemnonova. Zevs je delimično uspeo da ostvari svoje namere u proređivanju ljudi, ali nije sproveo u delo nameru – stvaranja boljih, savršenijih ljudi.

U jednom drugom slučaju, odmerenost postaje svrha, a potom se sve to ponavlja. Edip je bio dete koje je njegov otac Laj, kralj Tebe, morao ubiti – opet zbog proročanstva. No, ovaj ciklus svakako prethodi trojanskom.
Verovatno još davnije, budući veliki kralj Sargon Drevni, bio je prepušten ćudima Nila. Tim mitskim naznakama uslovljava se početak nekog kasnijeg delovanja.
Neumoljivost proročanstava na ljudskom planu razrešava čudna zbivanja. Tako će silni Agamemnon biti prinuđen da žrtvuje svoju kćer Ifigeniju – da bi umilostivio Posejdona i vetrove, koji su sprečavali isplovljavanje vojske prema Troji. Vetrovi su neprestano duvali u smeru istok-zapad.
Agamemnon je, zbog uvrede nanete njegovom bratu Menelaju, kralju Sparte, sakupio vojsku da bi kaznio Parisovu bestidnost. Jer je Paris, pored lepe Jelene, poneo i svo njeno blago. Gde je ona stvarno potom bila, mitovi nude različite odgovore.
I tu je počelo sa lažima. Agamemnon je poručio ženi Klitemnestri, sestri Jelene i braće Dioskura, Zevsove dece, da Ahil ne namerava poći u rat, ako se prethodno ne oženi Ifigenijom. Samo tako bi je Klitemnestra pustila da ide i još bi bila počastvovana.
Umesto pred oltar, Ifigenija je odvedena na žrtvenik. Morao ju je ubiti lično otac, da bi bogovi prihvatili žrtvu za umilostivljenje. Ovde nije u pitanju pokušaj da kralj žrtvuje bilo čiju kćer, kćer nekog svog podanika, jer je Tiresija jasno precizirao uslov.
Desilo se, i ponavljalo se, da je boginja Artemida, u kritičnom momentu, podmetnula košutu umesto Ifigenije. Nož Agamemnonov je zaparao košutina prsa, ali ni Agamemnon ni drugi nisu videli tu zamenu. Na tom nivou svesnosti, Agamemnon je izvršio žrtvovanje svoje drage kćerke. Flota je već sutradan mogla zaploviti prema Troji.
U nekom, verovatno kasnijem vremenu, sveznajući Bog iskušava Avrama, a zna snagu Avramove vere. Avram je već položio na žrtvenik Isaka, svog i Sarinog jedinog sina, od Boga izmoljenog. Kad je nož već kidao Isakove grudi, Bog je Isaka zamenio ovnom, tako da je umesto sina Avram ubio ovna. I tu je sva razlika ovih nametnutih žrtvovanja.
Kao kod Jevreja i drugih, žrtvene životinje su obavezno preživari. No, to bi bile sasvim nove, jako obimne priče. Pomenuću da i Islam sledi ista naznačenja – mesožderi nisu bili pogodni za žrtve, kao i kod Helena, koji nisu imali kodeks “čistih” životinja. Na tom mitskom nivou bogovi obavezno zabranjuju nešto smrtnicima. Kao i žene, za koje taj antički, grčki mit ističe da ako nisu totalno zle, ostaju kapriciozna bića.

Edip je, nakon odrastanja kod pastira, pošao da traži svog oca. Bio je u svemu jači, brži, sposobniji od tih pastira. Mit ovde zagovara nužnu vrednost onih koji su dobrog rođenja, plemstva. Tad je Edip, u neznanju, ubio svog oca, kralja Laja. A pred Tebom je bila Sfinga.
Mit ne objašnjava kako je kralj Laj, sa svitom, mogao napustiti Tebu, kad je Sfinga onemogućavala kako ulazak tako i izlazak iz grada, bez odgovora na njeno pitanje. Ko ne uspe dati odgovor, bivao je rastrgnut.
Edip je odgonetnuo pitanje: ko ujutru hoda na četiri noge, u podne na dve, a uveče na tri. Odgovorio je: Čovek. Sfinga se sama sažegla, ubila, ali i pobegla u Egipat. Ako bi sledili ova mitska saopštenja, dobili bi razlog otkud Sfinga, i bezbroj njenih kipova, u Egiptu.
Ta uslovna, mitska istovremenost, u našem linearnom protoku vremena, učinila bi Grčku, Tebu, milenijumima strijima od Egipta. A naša ukupna saznanja, pa i Herodotova, ne govore u tom smislu.
Zbrka oko Edipa se nastavlja, kada mu je ponuđena kraljevska kruna zato što je oslobodio grad teške napasti. Tu krunu sobom nosi kraljica Jokasta.
Kako je kraljica sa svojom svitom saznala da je kralj i njen muž Laj već bio ubijen? Udala se za Edipa, svoga sina, što ona svakako nije znala, ali je znao zloslutni prorok Tiresija. I ćutao je. Jokasta, već u svojoj zreloj dobi, tom raspusnom i snažnom deliji značila je samo jedno: krunu. Tako je sve započelo, tu u Tebi.
Rođeni su Etokle i Polinik. O kćerkama, bar Antigoni, nema naznaka. Edipu su njegovi sinovi bili braća po majci. Tek kasnije Tiresija saopštava Edipu zašto ništa ne napreduje u Tebi. Otkriva mu njegov incest. Kob Tebe se nastavlja: Sedmoricom protiv Tebe. Braća Etokle i Polinik su poginuli, a zbog njihova dogovora da naizmenično vladaju, teško je reći ko je od njih bio napadač.
Novi kralj Kreont zabranjuje sestri da sahrani braću. Ona to vrši sledeći viši princip, princip bogova – mrtvi se moraju sahraniti. Ona biva ubijena. Kreontov sin Ipolit je bio zaljubljen u Antigonu, a maćeha Fedra naturala mu je svoju ljubav. Kad je Antigona ubijena, on se ubio. I to je sve dato kod najvećih grčkih tragičara.

Kad je Odiseja, lutalicu, onog koji se nije mogao skrasiti, usmrtio – opet sin, razrešenje je bliže ljudskom shvatanju, ali i dalje u punom domenu mita. Kao što je rečeno: Telemah ženi Kirku, raniju Odisejevu ljubavnicu, Telegon ženi Penelopu, Odisejevu udovicu.
U toj zbrci, da je sve to Odisej preživeo – smetao bi mitu i epu i ciklusu. Zato je umro, bio ubijen od sina. Samo tako, mitom i zbrkom, sve je razjašnjeno. Na ljudskom planu nedopustivo, ali bogovima je sve moguće.

Ako Zevs nije podložan bilo kakvom moralnom kodeksu, zašto su taj teret ljudi uzeli na sebe? Jedino Hristos kaže: “…koji je među vama bez grijeha neka najprije baci kamen na nju”.

Grčki antički bogovi nisu imali nikakvo moralno opterećenje. A Kant dokazuje postojanje Boga preko savršenog ustrojstva tog, nama vidljivog dela Kosmosa, noću. U nastavku Kant piše o kategoričkom moralnom imperativu: “Zvezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni” – svedoči o postojanju Boga.

Protivno svim ideologijama materijalizma ostaje nedvosmislen zaključak – velikani među ljudima polazili su od vere u Boga. To ubeđenje kod mnogih u sebi sadrži: veru u ustrojstvo, veru u smisao, veru u nemogućnost dokazivanja da je svet samodelajući nastao iz Haosa. Jer, Haos nije stvaralačka energija. Po religijama, Demijurzi upravo iz Haosa stvaraju svoje svetove, time oduzimajući Haosu njegovu uslovnost.

U modernoj filosofiji Kant je onaj prema kome se kasnije određuju filosofska shvatanja, mišljenja, učenja. Filosofija se deli na onu pre i posle Kanta.
Kant je umro 1804. godine; nikada nije izašao izvan grada Keninsberga. Sa njemu raspoloživim knjigama – bio je svuda. NJegov grad je živeo u spokojstvu; dok je, južnije, Karađorđe započeo svoj Ustanak.
I istorijska priča o ovom ustanku pokazuje površnost naših istorijskih shvatanja; jer nazvati ga Prvim Ustankom nije samo besmisleno, već je i uvreda svim izginulim Srbima koji su se neprestano borili protiv Turaka, kao hajduci, uskoci, i ulazili u svaki evropski rat koji se vodio protiv Turaka. Po sklapanjima mirova, Srbi su ostavljani izvan svih mirovnih klauzula, bivajući izloženi još jačim turskim represalijama. Nemoguće je da su Srbi, sa takvim zaleđem, tek početkom devetnaestog veka, sazreli da se bore za sopstvenu slobodu. Taj vek je jedino doneo mogućnost organizovanije borbe protiv dugovekovnog zavojevača.

Prema naslovu ovog poglavlja proizilazi pitanje: Da li su Bogovi ili Bog! Da li su Oni ili On princip Svega! Nema upitnika, jer očekujemo da Bogovi nisu u našem linearnom svetu.
Šta kazati o navodnom pluralizmu Bogova. Prema našem shvatanju gramatike, tako složena naznačenja, u mnogostrukom pluralu, pisali bi malim slovom. I bila bi greška! Bogovi su više nego san. Ako je jedan, to je osećao još egipatski kralj Amenofis Amenhotep IV Ehnaton (1370-1353). Zašto Ehnaton peva o Bogu – jednom Bogu!? NJegov Bog za žrtvu traži cveće i voće.
To njegovo učenje nije novina. Opet je prisutan sav pluralizam poimanja. Ispred Ehnatona, milenijumima, poštovan je i uvažavan Jedan Bog: Aton – Atum. Ako pitamo – kako su stigli do takvog složenog shvatanja, odgovor je, kao i u njihovom vremenu – Dogodilo se!
U prolaznom Svetu, bez Dogodilo se, Ništa nije moguće u pojavnoj Stvarnosti. Tamo gde shvatamo, tamo gde doživljavamo: Istoriju – ona označava: Dogodilo se. Da nije, da toga još nema – čekali bi!!!

Ako je Svet materijalan, onda ga možemo doživeti kao takvog. Ako je Proces. Ako su uz to odmah i Ideje – otkuda ta nedorečenost?
Homo sapiens-u prethode primati; u tu činjenicu veruju evolucionisti. Upravo to je najčudnije, najneočekivanije. Jer, za tu, takvu evoluciju trebalo bi vremena, više od bar minimalnih stotinak milijardi godina da se takav evolutivni program ostvari. I Kalpe su za to očekivanije, male merne jedinice. Da se nasumice dođe do jednog složenog organa, od neke tamo, zacrtane primordijalne supe.
Ceo Kosmos, kako mi imamo površna mišljenja o vremenu, morao bi negde da sačeka, da se realizuje ta krhka teorija o nasumičnom početku. Jer, zašto bi takva ad hoc evolucija išla u nekom smislenom pravcu? Zar apsurd nasumičnog ne bi proizveo totalnu besmislenost? Šta bi bilo neko usmeravanje – kad nema ničega.
Pored tog, po sebi apsurdnog zaključka, zašto bi se prekinuo taj ciklus najgoreg haosa. Šta je u nekom vremenu zaustavilo nasumično povezivanje elemenata? Kako su se prepoznavali u besmislu? Ako smo mi i sve oko nas posledica takvog nastanka, koliko bi trebalo nekog vremena da nastanu daleko složenije civilizacije od naše? I tehnički i intelektualno složenije…
Ta bića, ako su u mogućnosti da isprave svoje greške, zar bi i dalje pravila greške? NJihovo prekoračenje vremena za nas je posledica samog božanskog dela. Primamo verujući, ne razumom – to je lomilo još Tomu Akvinskog.
Zar ima takvih bića? Zar evolutivna teorija nije u stanju i njih negde zamisliti, smestiti? Zašto bi evolucija stala nakon što je proizvela nas? Jesu li, u tom slučaju, sredstvo i cilj bili sebi nametnuti… Kako sve to u spontanoj, nasumičnoj evoluciji?

Demijurg je bio, kroz vremena, najsloženije i najnedokučivije Biće, za koga se jedino može reći da je Bog. Tada, u takvom razrešenju, bezimenih ili jednog bezimenog Bića, od početka koji nigde nije naznačen – da li je to saznanje koje se javlja u našoj svesti.
Svet doživljavamo linearno, uvek nešto sledi pređašnjem. Stoga, odmah potom (?) nastalo je Stvaranje Sveta.
Da li je Stvaranje bilo neka nužnost Beskonačnog Bića? Kako, u jednom vremenu? Šta to Biće postaje posle procesa Stvaranja. Ima li Stvaranje neke posledice na Biće? Kakva je to povratna sprega…
Može li Biće, koje nosi u sebi sva buduća Stvaranja, svu Beskonačnost, svu Materiju, imati neki uslovni početak; a ako je Bog u večnom prezentu, otkud budućnost?
Je li to naznačenje kroz Aristotelovu, ranije ponuđenu Mogućnost, da Bog stvara. Mogućnost u bilo kom vremenu. Da je moguće ući u kompleks takvih shvatanja, zašto bi se nametalo: Ako Biće deluje u vremenu – gde je NJegova Beskonačnost? Bezvremenost? Čak mnogo složenije, od onog naizgled banalnog: šta je starije – jaje ili kokoš? Kokoš je već vremenska posledica…

Kod Indusa akt Stvaranja je žrtva Boga. No, opet je sporno, ima li u bilo kom takvom početku – započinjanja Radnje? Jer, šta je navelo Biće da zpočne Stvaranje! Da li biće uslovljava Nasumičnost za bilo kakve Početke…
Evolutivna posledica slučajnosti, besmisla – kao takva nije u stanju korespondirati sa Svrhom, Razumom, Bogom. Sve religije počinju svoju priču sa Haosom – Haos je vid šlagvorta Bogu, da sve dovede u red. I tako sve počinje…

Sam od iskona. Punoća u vremenu. Ničeg nema da nije u Biću – tako je mislio Parmenid. Nema dvostrukosti. Da li je Dvostrukost: tama i svetlost? Dobro i zlo? Očekivali bi: Ahura Mazda i Ariman.
Da li je Biće imalo podsticaja za Stvaranje? Iz Sebe?! Mora se prihvatiti kao Dvostrukost, Višestrukost, Jednostrukost. Proricanje Bića kroz religije, to je pojedinačno doživljavanje, priželjkivanje. Otud prihvatanje, učenje – da je Čovek kruna Stvaranja. Zar to nije preterana samozaljubljenost?

Sumerski bog Ea nosio je u sebi sva shvatanja: Jedinog, Dobrog, Darodavca; a za Sumerce je ipak: On tako ružan. Zašto? Samo zato što je Ea riboliko Biće, a Čoveka stvara oblikom prema njegovom staništu. U pitanju je nesebičnost u prilagođavanju Čoveka njegovoj okolini.
To bi bilo naslućenje – kao da je okolina ono što je prethodilo ciklusu Stvaranja. Veremenska zatečenost. Pretpostavljenost da Stvara Čoveka za nešto drugačiji način života – od Sebe. Jer i u vodi, morima, okeanu, Ea Stvara život. Ali Čoveku nije data obostranost životnog principa: u vodi i izvan nje.
Po evolutivnim shvatanjima, prinudno je iskakanje za nastanak novog kvaliteta. Ali, život počinje u momentu davljenja – Čovek ne dobija škrge. Sledi smrt. Ako je od nekog slona nastao kit, ili od kita slon, kao kopneno biće – kitovi kad se nasuku, zbog neke bolesti, ostaju na žalu kao velike, teške telesine – teška slika smrti. Da je u tim evolutivnim prelazima došlo do davljenja, Proces bi bio zaustavljen.

Otkud kod Jevreja uverenje da je Čovek stvoren po slici i prilici Boga, Demijurga? Mojsije moli, očekuje da mu Bog pokaže svoje lice. Da li je Mojsije pretpostavljao da Bog nije materijalno Biće, ili ima mogućnost da bude sve što hoće? Kakvo je lice Boga očekivao da vidi? Potom je nastala sva zbrka. Veruje se u duhovno Biće, kroz NJegovu Materijalizaciju: zbog Čoveka!
Zašto su Egipćani doživljavali materijalno stradanje Ozirisa i proslavljanje njegova Vaskrsenja? Rođenje Horusovo, kao rođenje Svetlosti, Mladog Boga – od Device.
Zašto Grci nisu pretpostavljali Zevsa i NJegovu porodicu kao Nematerijalna Bića? Ili još ranije principe: Urana i Geju; Kronosa i Reju?
U Hrišćanstvu se smrt pojedinca očekuje, smatra prelazom iz materijalnog u nematerijalno. I Anđeli su Nematerijalna Stvorenja Boga. Drugi Hristov dolazak podrazumeva – dalje nepostojanje Materije. Duhovni život. Nema čak ni naslućenja o nekom ponovnom ciklusu: Velikom Prasku, ili slično.
Ako je paralelizam: duhovno i materijalno, religija nameće vid saznanja o jednostrukom linearnom Svetu. Ali o svetu neshvatljive Beskonačnosti. I ništa više…
Date Talente stvaramo ili ih bar udvostručavamo. A to je samo trening za Večnost Duhovnog. Kroz te zasluge nudi se, po religioznom konceptu, stepenovana Večnost. I više ništa…
Hinduizam, kao i svi raniji verski sistemi: Bramaizam, Xainizam, Budizam – Život razrešava ponovnim rađanjem u Materijalnom svetu. Do ranga savršenosti, po Budizmu, do dostizanja Nirvane. Ko je Saznao, nagrada je: Nema više Rađanja. I Bogovi se, kroz beskonačnost ponovo materijalizuju, za Čoveka. Božanska Avatara. Stoga shvaćena kao Žrtva. Ali, bog Šiva je Rušitelj. Svojim Principom omogućuje nova Stvaranja Indre Atmana. A Indusi “pamte” vreme beskonačnih milijardi, na desetu… I to je neki Ciklus!
Islam u zagrobnom životu podrazumeva sva telesna zadovoljstva pravednika. Ima li svrhe postavljati pitanje: Sa kojim je Principom, naime, sve to počelo…

Zašto religije, zašto viša naznačenja filosofija, osuđuju neshvatanje pojedinca, koji je u Večnosti beznačajniji od života jednog vilinog konjica, bar po trajanju…
Misli o Bogu, Večnosti, Zakonitosti – dok su se vrzmale u glavi Augustina dok je šetao žalom – Bogom, Čudom, razrešava dete. NJegovu upornost da celo more uspe u jamu u pesku, koju je izdubilo, Augustin primećuje kao besmisao i saopštava detetu da je to uzaludan posao. No, dete odgovara da će ono to brže uraditi, no što će Augustin shvatiti o čemu sam razmišlja.
Da li Bogovi i Čovek žive u istom svetu? Ako Čovek nema Uslovljenosti – odakle mu takva naznačenja?

Ksenofan je “shvatio” da je Čovek izmislio Bogove. Ako se u bilo kom vremenu njegovo mišljenje prihvati kao uslovni Princip, od tada, od tog nekog vremena, Čovek bi do sada već krenuo dalje u svojim razmišljanjima. Ni Ksenofan, ni drugi, našim malim razumom nisu u stanju razumeti Večnost. Čak ni život u jednom ciklusu, ma koliko da on traje. Opet se svemu mora pretpostaviti – Početak. A to je Demijurg. Pojedinačnim namernim poricanjem nije moguće ukinuti Poredak.
Ništa u empirijskom Svetu neće stati, ako pojedinac zaključi da Boga nema. Verovatno isto, ako zaključi da ima mnogo Bogova. Ako, idući dalje, zaključi pre svega morao je biti jedan Bog.
Da li je Saznanju bio bliži Anaksagora – njemu je Bog bio Začetnik Postojanja, Kretanja. U Svetu koji je proizišao iz Inicijalnog Principa, Bog – Demijurg nema više šta da radi. Ustrojstvo je posledica sama po sebi. Aristotel zato kaže da je Anaksagora potom zaboravio na Razum, na Boga. Jer Razum, Bog, ne upravlja svetom koji je stvorio.

Religija nameće zaključak da je materijalni svet – Trošan. Trošnost podrazumeva truljenje, vremensku posledicu, dimenziju, čak se nameće zaključak da je materijalni svet grešan – kad opterećuje polet duhovnosti. I već je stvorena priča o potrebi prenebregavanja materijalnog zarad nekog duhovnog aspekta. Otkud ovo nemoguće shvatanje u svetu koji je materijalan? Jer, usavršavanje je dato u materijalnom – neodbacivanju; ubistvo je greh, drugačije nije moguće. Urađeno je “Zlo delo”, u stvari nešto šta Čovek nije u stanju ispraviti.
Samoubistvo je uvreda Bogu. Vratiti mu datu kartu za život u njegovom svetu. Logike nema. Čovek nije u mogućnosti ni naslutiti smisao Božanskih Dela, gde je Samoubistvo – zaustavljanje Principa. Trenutak u večnosti, ne ni minut, jer minut određuje neku stvarnu dužinu.
Kroz: ”rađajte se i množite se” Čovek, već par, sudeonik je u Božanskoj Pravdi, Božanskom Stvaranju. Ali ne pretpostavlja se: da li je taj prvi par želeo takav Svet. I opet je sasvim svejedno da li je prva Žena bila Lilit ili Eva, mada ih prezentuju Nepokornost i Prihvatanje.
U svakoj civilizaciji, religiji, označavanje pojmova, stvari, ide jezikom, izrazom. Ako nešto nije imenovano, da li uopšte postoji? Stoga imena, čak sa punim mitskim sadržajem – da neprijatelj ne sme saznati ničije ime, bilo Bogova, bilo Žena. Znati ime omogućuje prizivanje. A takav Svet je delovanje bespogovorne naredbe.
U civilizacijama kad je Ime postalo Slovo, Slovo je smatrano mističnom tajnom, sve do uobičajenosti, kad su mnogi postali pismeni. Jevanđelist Jovan vrši izjednačavanje Reči i Boga. A to nije bilo moguće bez: U Početku beše…
Razrešenje u religioznom konceptu nameće Sveukupnost i Prostora i Vremena. Nema nikakvog odgovora, ako se postavi pitanje: na koji se Početak – misli. In Principio, En Arhi – nose ista značenja – Na Početku. Ali, preko latinskog ponuđeno nam je podrazumevanje načelne istovetnosti pojmova: Početka i Poretka, Principa.

Ako je evolucija, u bilo kom smislu besmislena, prastare lobanje nekih, uslovno rečeno, praljudi, imale su i duplo manju zapreminu mozga. NJihove lobanje su imale malu moždanu šupljinu. Ako mozak nije uslov za celokupnu ljudsku duhovnost, intelekt, osećanja – zašto je kod Sapiens-a dostigao težinu nesrazmernu proporciji tela, čak do hiljadu četiristo grama!
Druge životinje, da je i njima potreban taj odnos tela i mozga, morale bi imati lobanje enormnih veličina i težina. Na šta nas ovo upućuje? Da li veličina mozga određuje mogućnost uslovnog dostizanja, aktiviranja razuma, razumljivosti? A Čovek, taj isti Homo Sapiens, ni danas ne koristi više od desetog dela mase svog mozga. Kad i šta će potaći na aktiviranje ostatka? Možemo samo čekati…
Da je u pitanju evolucija – pronašle bi se stare lobanje sa svim stepenima podudarnosti pri očekivanom proširivanju lobanje, sve do današnje zapremine. Ali, fosili to ne nude. Postoji neverovatna skokovitost. S druge strane, Line smatra da Priroda ne trpi Skokove…

Da li su pojmovi Bog, Čovek, Večnost, Kratkotrajnost – samo figurativne konstante jednog jednoobraznog Sveta? Zašto Čoveku sva ta složenost? Zar nije imao drugog saznanja za razrešenje pojavnog Sveta? Zar nikad nije naslutio ukupna zbivanja? Sve dok pojavnost nije izjednačio sa: Dešavanjem.
Da li je Dešavanje posledica puke slučajnosti? Ima li u tome nekog Smisla? U tom slučaju Dešavanje je Proces. Opet ostaje: sam po sebi? Ili je u pitanju Svrsishodnost? I sve ispočetka…

Ako je Strah stvorio Bogove, kako kaže Lukrecije Kar, da li Strah od pamtiveka deluje po istom uzusu, istoj snazi? Zar smo istog saznanja, kao i Lukrecije Kar u njegovom vremenu? Čemu nauke? I da li su to nauke? Je li poraslo naše saznanje? Religija deluje i dalje. Za tu vrstu doživljavanja, saznavanja – nema mere: manje ili više. U istoj snazi deluje Strah, ali iz sasvim drugih razloga – Strah od lošeg činjenja. Jer uobičajeno je: Bog prašta grehe, ali ne i greške. A za naš život greške su – presudne.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s