AJVAR BLUZ


Moj Niš…pamtim ga po mirisu pečenih paprika za ajvar ( s jeseni) ; od skoro za zemlju prikovanih teških, kišnih oblaka taj miris nije mogao dalje i ostajao je negde između neba i zemlje, na našu veliku radost koju sam ja, sa druge strane, doživljavao kao vrstu slatkaste boli ( nije prijatno, sav si rasejan i nikakav ali ne bi da ovo prođe). Trajno sam ostao vezan za ovo doba godine i ovaj miris i Niš u to vreme. Mnogo puta mi se dogodilo da sam u oktobru mesecu bivao u drugim državama i mogu reći da ni u jednoj od njih grad tako lepo ne miriše na detinjstvo kao što je to slučaj sa mojim rodnim gradom. Nešto od te duše je zadržao Solun; ništa slično više nisam video.

Nišlije nisu ni približno bogate kao Beograđani ili Novosađani ali se nikada nije štedelo na hrani. Stoga nije ni čudo što su nadaleko poznati kao vrsni gurmani a mnogi od nišlija su ušli u anegdotu i priču upravo preko hrane a najklasičnije primer za ovu tvrdnju je pripovetka- drama Stevana Sremca “ Ivkova slava“. Često se u nišliji sudaraju tvrdica i rasipnik i ja mislim da nikada nije izvesno ko će od ove dvojice u datoj situaciji da pretegne.

Da, moj Niš.. odrastao sam uz stadion FK“ Radničkog“ u kućici koju je moj otac, kao prvi golman ovog kluba, dobio na privremeno korišćenje. Mislim da sam još tada nepovratno zavoleo rodni grad – odrastavši među komšijama različitog imovinskog stanja, verske i nacionalne pripadnosti zavoleo sam to šarenilo koje je Niš u izobilju nudio.

Možda me zato pogađaju rani radovi E.Kusturice (“Sjećaš li se Doli Bel“, “Otac…“),Rajka Grlića (“Samo jednom se ljubi“) koji u sebi nose atmosferu i život koje vrlo lako i rado prepoznajem u sebi. Ne znam.U svakom slučaju, ima tu nečeg. I, kada smo već kod ranije pomenutih paprika koje se peku za zimnicu, ima tu jedna priča.O paprikama , jeseni i- meni.

Postoji jedno osećanje kod čoveka koje je nikada nisam uspeo da krstim, deluje prilično neodređeno kao vino koje se lako pije i još lakše opija. Tako je to osećanje kod mene bilo bezimeno sve do jednog oktobarskog dana. Izađem iz knjižare u kojoj sam radio da uhvatim Sunce koje zapada kada vidim, naslonjenog na zid kuće, stomatologa Jelenkovića. Naslonjen na zid, ćelav, lenonke na nosu, žmuri – čista zen meditacija. Stanem i ja, bez lenonki i ćele, do njega pa ćutimo i sunčamo se kao Šveđani.
– Kako si, doco?- pitam prvi.
– Ej, ne mogu da ti opišem. Toliko mi je lepo kao da će grudi da mi prsnu.Znaš ono “ toliko lepo da ti se plače“? To je to…neko bluz osećanje.
– Tačno znam o čemu pričaš, dok – kažem mu ne otvarajući oči. – Samo ja to osećanje zovem ajvar.
– Što ajvar ?
– Znaš, kada dođe ovako oktobar, spuste se oblaci a žene peku paprike za ajvar to me vrati u detinjstvo. Sećam se onih teških oblaka koji izazivaju tmurno raspoloženje i mirisa paprika kako golica nozdrve i taj miris me prošeta kroz detinjstvo i, neretko, pusti poneku suzu. Od lepog i prisnog osećaja, naravno.
– To je TO – složi se doca i dogovorismo se da taj osećaj u buduće nazovemo AJVAR BLUZ.
Osećaj istovremene radosti i tuge, jing i jang…

Advertisements

One thought on “AJVAR BLUZ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s