Sećanja i Stane Dolanc


 

Problem sa sećanjima je u tome što naviru u valovima, bez ikakvog retka i poretka, nanoseći na dušu kao mulj na obalu davno zaboravljene likove i događaje; neka nas sećanja nateraju na suze a neka i na smeh. Nepredvidljivost situacije u kojoj se možeš naći je najlepša i istovremeno najopasnija stvar. Ilustrovaću ti jednim primerom.

Te kišne oktobarske večeri 1982., nakon završenog Kupa Jugoslavije u Celju, Joca, ja i trener iz Kragujevca ( trenutno mu se ne mogu setiti imena, trenirao je Srejovića i mnoge druge skakače) čekamo voz u Zidanom mostu koji će nas odvesti do Beograda. Kiša pljušti, stiže voz, dok je voz u pokretu otvaramo vrata kad će kondukter:

– Gde ćete?
– Beograd. Otvaraj, iskisosmo.
– Nema mesta u kušet kolima.
– Ma puštaj, bre, u spavaća, nema problema, plaćamo.

Kondukter pogleda preko ramena u nekog čoveka, ovaj klimnu glavom i mi uđosmo u suvoću. E, ali san se razbio i tako smo još nekih par sati igrali “ asocijacije “ pri čemu smo jedno dvadeset puta ponovili onu “ Svinja“ pri tom šuškajući što bi onaj koji obavezno pogodi propratio uzvikom: STANE DOLANC! Tako se u neko vreme i uspavasmo.

(Za one mlađe: Stane Dolanc je bio u SFRJ nešto poput današnjeg ministra policije u periodu osamdesetih koji je zbog svog legendarnog podvaljka bio prosto stvoren za viceve i smeh)

Možda sam ti nekada rekao, neobično rano ustajem. Tako je bilo i ovog puta. Vidim da je blizu Beograd pa bih da izađem kada onaj iz spavaćih kola tako naglo otvori vrata da je malo nedostajalo da mi spljeska nos. Taman da kažem nešto što ne bi bilo na mestu, kad pred mene izroni, glavom i podvaljkom, StaneDolanc! Vezuje čovek kravatu, pogleda me preko ramena:

-Dobro jutro.
-Dobro jutro.

Vratim se (diskretno) nazad, probudim Jocu i kažem mu ko je ispred, on ne verujući otvori vrata:

– Mali, ako lažeš…Dobro jutro, druže Dolanc.

Isto je prošao kragujevčanin, ubeđen da smo se mi, nišlije, dogovorili da ga zezamo. U Beogradu je dočekao crveni tepih i Lazar Koliševski, predsednik Predsedništva SFRJ a mi smo izašli na druga vrata, među kamenje i vrevu običnih ljudi. Nakon poduže pauze, Joca uzdahnu:

– Pa nije tako debeo kao što se priča…deblji je.:)

Ulazeći u kuću, vidim da je na dnevniku prilog o dolasku “druga Dolanca u Beograd“. Kao i svako ko je imao iskustvo u koje još nije stigao da poveruje, razdrah se spuštajući torbu:
– Ej, i mi smo bili u ovom vozu!
Otac me premeri baš ONAKO:
– U kom vozu?
– U ovom, kupe do Dolanca. Samo smo morali da izađemo sa druge strane…
Otac klimnu sa razumevanjem:
– A, to! Znam. A ja sam Robert Mugabe!

 

stane-dolac

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s