KONJ


Dragi moj prijatelju,

ovih dana sam čuo jednu istinitu priču koja me je pomalo izmestila. Priča je mog dobrog prijatelja i ja je prenosim onako kako sam je čuo uz obavezu da ne iznosim prava imena tako da su ovde navedena plod moje mašte:

U Prvom Svetskom ratu, tačnije na njegovom izdisaju, jedna Rada ostane bez muža.Nije uspela da sazna kako je poginuo, ophrvana bolom i borbom za očuvanjem porodice, kada joj, desetak godina kasnije, dođe na vrata nepoznati čovek, predstavi se i reče da mu je otac dugo na umoru ali da ne može da umre dok njoj, Radi, nešto ne kaže. Kao što je bio običaj, dođe Rada u kuću umirućeg, sede blizu samrtničke postelje kada joj on poveri:

“Rado,sestro, evo idem Bogu na istinu a nikako da pođem, nešto me tišti i moram da ti kažem. Tebi je muž poginuo tad i tad tu i tu, ti to treba da znaš, ubio ga nije Bugarin već tvoj komšija (pa reče imenom i prezimenom) samo zato što je tvoj čovek imao dobrog konja pod sobom. Nisam mogao ranije da ti kažem, prijatelji ste, kuća do kuće, ne bih ti ni reko al, vidim, ne mogu dušu da ispustim dok ne kažem. A ti, sestro, praštaj, ako možeš, i tom nesrećniku i meni. Eto. Ja rekoh, dušu spasih.“

Nedugo potom, nije prošao ni sat vremena, starina je izdahnuo.

Zašto ti pišem o ovome? Rada je bila ta koja je nepoznatom čoveku nosila krst na sahrani i ovu tajnu čuvala brižljivo, sve do svoje samrti. A onda to rekla najdražem unuku – mom prijatelju.

Šta misliš, prijatelju, gde smo mi tu danas?

18379_1341558381706_8043981_n

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s