BITOLA ili PRETPOSLEDNJA BELEŠKA O OCU


NEBOJSA OZIMIC

Dugo godina Otac se nije osećao najbolje. Srce dečaka koji je 1941. proteran iz rodnog doma sa bratom,sestrama i majkom, ostavljajući zemne ostatke svoga oca na Zejtinliku u Solunu, pa onda šegrta koji se snalazio u polurazrušenom Nišu, pa golmana FK “Radnički“ i tako dalje, jednostavno kao da više nije moglo da kuca. Kao da je rad predstavljao zamor koji ga je umarao. Kao da je neumorni radnik bio željan odmora na koji mu nikako nismo dali. Dva puta smo ga vratili sa puta u poslednjem trenu, treći put lekari Hitne pomoći nisu želeli da rizikuju. Kada su monitori pokazali da Očevo srce jedva da ima 30 otkucaja u minuti, pomislio sam da ga ovog puta niko i ništa neće vratiti sa onog puta u jednom pravcu na koji se odavno rešava da krene.

Ni ovoga puta nije otišao – sada su za odlaganje krivi lekari. Ušunjao sam se do…

View original post 195 more words

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s