KONSTANTIN VELIKI I VERSKA TOLERANCIJA


 Uvod

Kroz burnu istoriju hrišćanske crkve napisano je na hiljade strana koje su se bavile rekonstrukcijom stvarnog verkog ubeđenja rimskog vladara Flavija Valerija Konstantina, poznatog u istoriji kao Konstantin Veliki. Na taj način bi  se, pretpostavka je, ispravnije razumeli neki njegovi postupci koji su, u manjoj ili većoj meri, uticali na istorijski razvoj hrišćanstva i dalji razvoj hrišćanske civilizacije.

Na stranama koje slede upoznaćemo se sa brojnim indicijama koje upućuju na različite mogućnosti u vezi sa Konstantinovim verskim ubeđenjem, budući da je poštovao solarne kultove Sol Inviktis i Apolona za vreme cele svoje vladavine a da je na samrti primio hrišćansko krštenje.[1]

 

Solarni kultovi i Konstantin

 

Konstantinu je, kao i njegovom ocu Konstanciju Hloru, zapovedniku na mestu cezara Galije i Britanije, najbliže bilo poštovanje kulta Apolona. Ne treba izgubiti iz vida da je Apolonov kult bio možda najrasprostranjeniji na prostoru Rimskog carstva.  Stoga je Konstantin, nakon odnetih pobeda nad Germanima i u fazi priprema za polazak na Rim, 310.godine posetio “najpoštenije svetilište“, kako ga citira Evsevije misleći na Apolonovo svetilište u Granu, u Galiji.[1]

Boravak u svetilištu i san koji je Konstantin  usnio u Apolonovom hramu, protumačen od strane  egipćanina Zenona, bitno je uticao na budućeg osnivača hrišćanskog zemaljskog carstva. Tumačenje proročišta da će voljom Apolona vladati 30 godina ( tri venca koja mu boginja Nika stavlja na glavu) Konstantin nikada nije zaboravio niti je to učinio njegov biograf Evsevije koji  je u panegiricima podsećao na prorečenu vladavinu od 30 godina.[2] O trajnijoj vezanosti Konstantina Velikog za kult Apolona preko praznovanja novog, rađajućeg Sunca (Sol Invicti) svedoči  proglas iz 321. godine kojim  ovaj vladar Rima izdaje naredbu da sudovi budu zatvoreni 25. decembra radi “ poštovanja dana Sunca “[3] dok njegova vojska, krećući u odsudni boj protiv Likinija 325., sa sobom nosi kao zaštitu Apolonove statue.

Istovremeno, Konstantin na jednom kraju Rima podiže hrišćanske hramove a na drugom  postavlja kipove  majke Kibele i  boga Sunca – (Sol Invictusa)- čija predstava fizički podseća na samog Konstantina. Ovakav odnos Konstantina prema različitim verama može se objasniti ranijim izjednačavanjem Hrista sa životodavnim Suncem – kako Tertulijan navodi da su pojedini hrišćani njegovog doba predstavljali svoga Boga – kakav je bio kult Apolona.

 

1

Sl. 1 Konstantinov novac sa predstavom boginje Nike

2

Sl. 2 Konstantinov novac sa predstavom boginje Nike

 

3

Sl. 3 Konstantinov novac sa predstavom boginje Nike

4

Sl. 4 Konstantinov novac sa predstavom Izide (zvezda)

 

5

Sl. 5 Konstantinov novac sa predstavom Izide (zvezda)

Milanski edikt

Svoju spremnost da da svoj doprinos prekidu progona hrišćana, Konstantin je učinio stavljanjem potpisa na prvi Edikt o toleranciji među verama, poznatijeg kao Galerijev edikt (311.godina).[1] Sapotpisnik ovog dokumenta je i Likinije- njih dvojica će kasnije doneti 313.godine drugi Edikt o toleranciji među verama, poznatiji kao Milanski edikt. U svojoj strukturi i tonu Milanski edikt predstavlja neznatno proširenu verziju Galerijevog edikta što se uočava uporednim pregledom oba edikta:

Galerijev edikt o toleranciji među verama iz 311.

Samodržac, cezar, Galerije Valerije Maksimin, nepobedivi, avgust, veliki prvosveštenik koji je pobedio Germaniju, koji je pobedio Egipat, koji je pobedio Tivaidu, koji je pet puta pobedio Sarmate, koji je pobedio Persijance, koji je dva puta pobedio Karpate, koji je šest puta pobedio Jermene, koji je pobedio Miđane, koji je pobedio Adijavljane; tribun po dvanaesti put, konzul po osmi put, otac otadžbine, prokonzul. I samodržac, cezar, Flavije Valerije Konstantin, blagočestivi, srećni, nepobedivi, avgust, veliki prvosveštenik, tribun po peti put, konzul, samodržac po peti put, otac otadžbine, prokonzul. I samodržac, cezar, Valerije Likijan, blagočestivi, srećni, nepobedivi, avgust, veliki prvosveštenik, tribun po četvrti put, samodržac po treći put, konzul, otac otadžbine, prokonzul – želimo da ste zdravi svi vi koji živite u našim oblastima !

Između ostalih naredbi koje smo dali u korist i na dobro naroda, izdali smo i one kroz koje smo želeli da Rimljani žive saglasno drevnim zakonima i opštedruštvenim ustanovama, te da se postaramo i oko toga da hrišćani ostave učenje svojih predaka i da se urazume. Jer ti ljudi se tako izmetnuše svojim ponašanjem, tako se povedoše za bezumljem da odstupiše od drevnih zakona i uvode one ( zakone)  koji su njima po volji. Pa kako i sami različito misle, zbog toga su i podeljeni među sobom.  Međutim, kada smo izdali ukaz kojim smo im naredili da se vrate na drevni zakon,, mnogi od njih se izložiše opasnosti, ili dovedeni u zabunu, pogiboše na razne načine. Videli smo da većina njih ostaje u svojim zabludama i odbija da se pokloni  nebeskim bogovima kako to dolikuje, a takođe smo videli da ne žele da se odreknu svog, hrišćanskog, Boga. Zato smo našli za korisno , zbog našeg čovekoljublja i običaja, kao što to svagda i činimo,  da budemo shishodljivi prema hrišćanima I zbog toga im dopuštamo da ostanu u svojoj veri i neka podižu zgrade u kojima će se okupljati prema svom molitvenom običaju. Jedino neće smeti da čine bilo šta protivno zemaljskom poretku. Sudijama ćemo razaslati naročitu poslanicu da znaju kako da se ophode. A za ovu našu snishodljivost, hrišćani će biti dužni da se svome bogu  mole za zdravlje i blagostanje cele države da bi ona (država) bila u sreći i napretku, i oni sami spokojno obitavali u svojim domovima.’’

 

Milanski edikt o toleranciji među verama iz 313. (prema Laktanciju)

Kada ja, Konstantin Avgust i ja, Licinije Avgust, zdravo stigosmo u Milano i kad počesmo da razmatramo o svemu onome što se ticalo interesa carstva i njegove sigurnosti i što je bilo na dobrobit države, mislili smo da od svih stvari vezanih za ovo najviše dobrobiti za mnoge ljude može da donese naša odluka o načinu slavljenja Boga. (3)Zato smo se usaglasili i doneli odluku da svima dozvolimo da ispovedaju svoju veru, i ma koja da je nebeska sila, samo da da nama i našim podanicima mir i napredak. To je bio izvanredan i razuman način da nikome od svojih podanika ne osporavamo, bili oni hrišćani ili pripadnici druge vere, slobodu veroispovesti i na taj način će Svevišnji Bog, kome će svako od nas slobodno da se klanja, udeliti milost. (4) Nužno je da Vaša Ekselencija zna da mi želimo da se ukinu zabrane iz prethodnih poslanica upućenih Vama a odnose se na hrišćane i koje su u suprotnosti sa našom milošću; i Vaša ekselencija treba da zna da smo mi odlučili da svi oni koji žele da ispovedaju hrišćansku religiju, mogu to slobodno da čine a da pritom ne  budu, ni na koji način, zlostavljani. (5) I želeli smo da to bude svima znano da smo zasigurno omogućili potpunu versku slobodu i mogućnost da ispovedaju svoju veru.(6) Vaša Ekselencijo,  sve ono što dozvoljavamo njima, podrazumeva se da važi i za druge i svi imaju pravo da po svojoj volji izaberu kult koji će poštovati, pod uslovom da se poštuju i tuđa religiozna ubeđenja, kako bi se doprinelo miru u carstvu.(7) Uostalom, vezano za hrišćane, donosimo odluku da ako su bogoslužbena mesta na kojima su se okupljali, o kojima je u ukazima koji su stigli u Vaš ured već bilo reči, bila oduzeta u prošlosti od strane države ili privatnih lica, da odmah budu, bez ikakvih naknada ili bezuslovno, vraćena. (8) Oni koji su ovu imovinu dobili na dar trebalo bi da je, što pre, vrate hrišćanima. Ako su je neki i kupili, mogu da očekuju kao znak naše dobre volje da će za to, usled našeg milosrđa, dobiti naknadu ako to samo zatraže. I sve ovo, bez oklevanja, treba da se preda hrišćanskoj zajednici. (9) Ako je hrišćanska zajednica, sem bogoslužbenih mesta, imala i druga dobra koja su joj uzeta, naložićemo da se odmah njoj vrate. Pod uslovom da se imovina odmah vrati može se našom milošću očekivati naknada za to. (10)  U svim ovim stvarima neka se Vaša Ekselencija založi da se u korist hrišćana smesta primeni ovaj zakon čime će se doprineti javnoj bezbednosti.(11) Osetili smo Božju milost u teškim trenutcima, Bog nam pomaže u svakom trenutku ako radimo za dobrobit carstva.(12) I neka naša blagonaklonost bude svima znana, i neka bude Vaša briga, Ekselencijo, da je objavite na svakom mestu da bi svi mogli da se uvere u to.

Donošenje Milanskog edikta je označilo kratkotrajni prekid u progonu hrišćana i početak dominacije hrišćanske vere na svetskoj političkoj sceni. Međutim, prestanak progona je uslovio potrebu da hrišćanska crkva jasnije izdefiniše svoju dogmu što je išlo mnogog teže. Konstantin je pokušao predsedavanjem mesnim (Arl,314) i vaseljenskim saborima (Nikeja, 325.) da smiri ostrašćene sukobe i spreči dalje podele koje su se nazirale. Vreme je pokazalo da je uspeo samo da odloži ozbiljnije sukobe.

U svakom slučaju, posle donošenja Milanskog edikta ništa više nije bilo isto pa ni sam Konstantin. Događaji uoči Milvijske bitke rezultovali su, prema njegovim biografima i kasnijim istraživačima, ozbiljnim promenama u njegovom sagledavanju vere i samog hrišćanstva.

Edikt istočnih eparhija (324)

Govoreći o Konstantinovom preobraćenju, Ž.Palank podseća na Laktancijeve reči o tri stupnja preobraćenja :“ Prvi stupanj sudi o lažnim religijama i odbacuje bezbožne kultove; drugi otkriva da postoji samo jedan, vrhovni Bog; treći otkriva pomoćnika koga je Bog poslao na zemlju u cilju da ga najavi“.[1] Prema samom Palanku, Konstantin je u treći stupanj ušao nakon pobede nad Maksencijem 312.godine[2]– njemu se lično javio Bog dajući mu instrukcije kako da vrši Njegovu volju. Smatramo da se ovaj momenat kod Konstantina zaista javio ali tek iza 323., bar sudeći prema govorima i zakonima koje je u to vreme donosio.

Tako Edikt istočnih eparhija (324) umnogome pojašnjava Konstantinovo poimanje verske slobode.U njemu se imperator direktno obraća Bogu i moli se za hrišćane Istoka, visoke činovnike i dobrobit carstva i cara kao Božjeg sluge.[3]Jedan deo Edikta glasi:

Vernici, kao i oni koji se još nisu odredili po pitanju religije, treba da se jednako raduju miru i spokoju. To će one koji lutaju navesti na pravi put.Niko ne treba da muči druge a svako ima pravo da ima svoja ubeđenja. Oni razboriti, koji prihvatiše Tvoje zapovesti i vodiše život smeran i pravednički, o, moj Bože, treba Tebi da zahvale.Ali oni koji to ne prihvatiše neka zadrže svoje lažne hramove. Nas vodi reč istine. Oni koji ne žele spasenje ne treba svoju grešku da prebacuju na druge, zato što je spasenje svima nadomak ruke. Nikoga ne treba prisiljavati da veruje. Onaj ko je ubeđen da je na pravom putu vere ne treba da čini zlo drugima. Treba u krajnjem slučaju samo da pomaže drugima. Ako to ne želi, neka ih bar pusti na miru. Treba svako od nas da uloži napor za spasenje svoje duše po slobodnoj volji a ne da mu to bude nametnuto na silu[4]

Vinćenco Pođi ukazuje na dragocen podatak da je krajem 1938. godine jedan od vodećih  profesora antičke istorije sa Kembridža i autoret iz paleografije Konstantinovog doba, dr Arnold Hju Martin Džons (Arnold  Hugh Martin Jones), na osnovu jednog spisa sa odlomcima ovog Edikta utvrdio verodostojnost ostalih carevih odluka iznetih u delu Vita Constantini.[5] Ovaj podatak nam bitnije pomaže da shvatimo ne baš uvek razumljiv odnos Konstantina prema hrišćanstvu.

Ediktom je Konstantin napravio i dobro podvukao razliku između pređašnjih vladara i, sa druge strane, njega i njegovog oca (“Zbog svireposti njihovog karaktera uvek sam smatrao careve iz prošlosti izuzetno okrutnim a moj otac je bio jedini izuzetak…“[6]) da bi na kraju nabrajanja greha loših vladara potvrdio da su svi imali sraman kraj:

Onda su se i počinitelji tolikih nedela i sami survali u ambis Aherona i dopali teških muka i doživeli sraman kraj[7]

U nastavku ovog Edikta Konstantin se bavi i dalje verskim slobodama. Konstantin uverava da neće proganjati nehrišćane, smatrajući da je preterana revnost u suprotnosti sa verskom slobodom. Sa druge strane, Konstantin se boji da se hrišćani, osetivši carevu naklonost, ne počnu da nadmeću u progonima sa nehrišćanima.[1]

Sada se molim tebi, Svevišnji: budi dobar i blag prema tvojim vernicima sa Istoka i budi blag prema svim tvojim eparhijama koje je predugo snalazila nevolja i preko mene, tvoga sluge, postaraj se da se izbave od takvih muka[2]

Čini se da se poslednji deo ove molitve u kojoj se pominju druge eparhije odnosi na onaj deo carstva koji je bio još uvek pod Licinijevom vlašću. Da li se to ovde oseća priprema vernika za ono što je Konstantin započeo baš te godine – definitivno raščišćavanje odnosa sa Licinijem? Nama tako izgleda. Na više mesta u ovom Ediktu, kao i u napred navedenom citatu, Konstantin poziva hrišćane da se čuvaju svake vrste prozelitizma ističući da je slobodno ispovedanje vere u mešovitim sredinama naophodni činilac za mir i stabilnost u državi. I po ko zna koji put naglašava da je njegov jedini cilj da svi stanovnici carstva žive u miru i na opšte zadovoljstvo:

Ja želim da moj narod živi u miru i da bude spokojan što je za opšte dobro svih ljudi i čitavog carstva. Neka i oni koji greše, isto kao i oni koji imaju veru u sebi, osete s radošću dobrobit mira i spokojstva. Naime, taj blagodetni mir koji vlada u društvu možda će navesti one koji greše da se vrate na pravi put. Neka niko ne zlostavlja druge i neka svako ima ono što mu srce želi, i neka poštuje ono u šta veruje.’[3]

A onda, u nastavku Edikta, ide katarzična zapovest nehrišćanima:

Oni koji nisu sa nama mogu slobodno da imaju lažna svetilišta, ako je to ono što oni žele, važno je da mi imamo svetli hram istine…ove reči upućujemo onima koji ne veruju da bi i oni, zahvaljujući slozi u kojoj žive, mogli da osete potpunu sreću“.[4]

A onda svima, i jednima i drugima:

Uživajmo svi u dobrobiti mira koji nam je omogućen i neka nam ni na pamet ne pada sve ono što je u suprotnosti sa njim.“[5]

Neposredno pre ovog nadahnuto napisanog Edikta, Konstantin je iste 324. u bitci kod današnjeg Jedrena u Turskoj pobedio Licinija i na molbu sestre Konstancije poštedeo mu život naredivši mu da ne napušta Solun.[1] Pa ipak, nakon pola godine, Konstantin je ubio Licinija, navodno zbog zavere i na taj način postao 325. godine jedini vladar carstva.

Činjenica da je sada jedini vladar cele Imperije uvela je, kako kaže H. Jedin “određenom nužnošću novu fazu u njegovoj verskoj politici, jer se više nije morao obazirati na nekog savladara ili suparnika koji bi mislio drukčije.“[2] Edikt je bio dobar nagoveštaj, sazivanje Prvog Vaseljenskog sabora u Nikeji 325. godine je naglasilo Konstantinova očekivanja od hrišćanske crkve u čije ruke stavlja svetovnu vlast.[3] Već do Nikejskog sabora je potpuno jasno da je stao na stranu hrišćana pojedinim zakonima  ograničavajući nehrišćane kojima 319. zabranjuje privatno izvođenje obreda, 323. zabranjuje prinošenje odgovarajućih žrtvi a svake decenije odbija da se popne na Kampidoljo da bi proslavio napunjenu deceniju vladavine.[4] Dok, sa jedne strane, ruši nehrišćanske hramove i zatvara ih, sa druge strane kuje novac sa predstavama Apolona, Mitre, Sol Inviktusa i sl.[5] Najveća je ironija da on kao pontifex maximus, zaštitnik Rima i njegov prvosveštenik, predsedava Nikejskim saborom!

Posle Nikejskog sabora dolazi do promene u Konstantinovoj ličnosti. On koji je pre samo godinu dana (324) onako nadahnuto u Ediktu pisao o verskoj toleranciji, već 325.-326. godine objavljuje poslanicu episkopima i narodima skrećući pažnju da će ubuduće onome ko bude širio Arijevu jeres ili bude uhvaćen da je sačuvao  jeretičke spise, na licu mesta biti odsečena glava. Pismo završava rečima neka vas Bog čuva, ljubljena braćo[6]. Konstantinu su sve nejasniji razlozi raskola u Crkvi,  dogmatski sukobi koji se umnožavaju predstavljaju najvećeg protivnika koga je ikada imao i rastaču mu snagu i moć. To najjasnije ilustruje proterivanje pa pomilovanje Arija što je rezultovalo progonom ovoga puta Atanasija Aleksandrijskog.

Pismo Šapuru II

Još jedan dokument svedoči o Konstantinovom doživljavanju vere u periodu neposredno posle Nikejskog sabora. Pismo persijskom vladaru Šapuru II iz 330. [7] jasno ilustruje stav Konstantina Velikog prema sopstvenoj veri ali i prema nehrišćanima zbog čega ga donosimo u celini:

„Štiteći svetu veru ja uživam u svetlosti istine,a sledeći svetlost istine dolazim do potpunijeg saznanja o veri. Stoga, kao što činjenice dokazuju, kao najsvetije bogopoštovanje vidim učenje znanja svetog Boga. Ovu službu ja propovedam. Sa snagom tog Boga kao svojim saveznikom, počinjući od najudaljenijih granica okeana, ja sam ispunio nadom , jedan za drugim, sve delove sveta. Sada su svi narodi koji su nekada bili porobljeni od tirana, iznureni svojom svakodnevnom bedom i skoro nestali sa lica zemlje, obasjani novim životom uživajući zaštitu države.“[1]

„Bog kome se klanjam je onaj čiji znak moje odane trupe nose na svojim leđima, idući svuda gde ih pravedni ciljevi vode, i nagrađujući me svojim sjajnim pobedama. Priznajem da se klanjam ovom Bogu sa večnim sećanjem. O njemu, koji boravi visoko na nebesima, razmišljam čistim i neukaljanim umom. Pred njim klečim, kloneći se odvratne krvi, svih neprikladnih i zlokobnih govorkanja, sve vatre čarobnih reči i svakog skrnavljenja kojim je nezakonita i sramna zabluda uništila čitave nacije i bacila ih u pakao.“[2]

„Bog ne odobrava da poklone, koje je u svojoj milosrdnosti dao čoveku, ovaj izopači da bi zadovoljio sve svoje želje. On od ljudi traži samo čist um i neukaljanu dušu, i po njima ceni njihova dela vrline i pobožnosti. Zadovoljnim ga čine blagost i skromnost, on voli blage ljude a mrzi one koji izazivaju svađu, voli veru a kažnjava neveru. On ruši snagu hvalisanja i kažnjava oholost ponosnih, potpuno odbacuje one koji su se uzneli u svojoj oholosti a nagrađuje pokorne i strpljive prema njihovim zaslugama. Za vrhovnu vlast čini mnogo, jača je i čuva Savet prinčeva sa blagoslovom mira.“[3]

„Ja znam da ne grešim, brate moj, kada priznajem da je taj Bog vladar i otac svim ljudima,  to je istina koju su mnogi moji prethodnici u svojoj zabludi pokušali da poreknu. Ali oni su skončali tako strašno da su postali upozorenje celom čovečanstvu i da su odvratili ostale od sličnog nedela.“[4]

„Tu pre svega mislim na čoveka koga je Božja kazna, kao osuda, dovela u vašu zemlju, i koji je učinio poznatim spomenik svojoj sramoti koji postoji u vašoj sopstvenoj zemlji.Čini se da je jako dobro ureženo da se doba u kome živimo razlikuje od drugih po otvorenom i javno ispoljenom kažnjavanju takvih osoba. Lično sam prisustvovao smrti nekih ljudi koji su nezakonitim ukazima naređivali pogubljenje Božjih ljudi. Stoga sam još više zahvalan Bogu na onome što sada imamo, zahvaljujući njegovom milosrđu, a to je ponovo uspostavljen mir za one koji se drže njegovog zakona, u kome uživaju i raduju mu se.“

„Verujem da u budućnosti mogu da očekujem sreću i sigurnost uvek kad Bog u svojoj dobroti ujedini sve ljude u ispovedanju jedne prave i istinske religije. Stoga ćete veoma dobro razumeti koliko se neizmerno radujem što čujem da su najbolje oblasti Persije pune ovakvih ljudi. Mislim na Hrišćane, jer o njima govorim.Sve će biti dobro i sa Vama i sa njima, jer ćete imati Gospodara svih onih koji su blagotvorni i milosrdni prema Vama. Pošto ste tako moćni i pobožni, poveravam Hrišćane vašoj brizi, i ostavljam da ih Vi štitite. Postupajte prema njima, preklinjem Vas, sa ljubavlju koja priliči Vašoj dobroti. Vaša odanost u ovom smislu doneće i Vama i meni neopisivu dobit.“[5]

Umesto zaključka

Sve u svemu, može se zaključiti da je Konstantin poštovao ona božanstva koja su imala dubok koren  u rimskoj tradiciji – Apolon, Sol, Mitra i Izida samo su neki od njih. Priznavanjem hrišćanstva Konstantin je naišao na problem sa kojim se do tada nije sretao – trebalo se opredeliti za jednu od brojnih struja na koje je hrišćanski pokret bio podeljen a tu se on, naročito posle smrti majke carice Jelene, slabo snalazio.

I pored svega, može se reći da je vladavinu Konstantina Velikog u većoj meri obeležila tolerancija prema drugim religijama što se svakako ne bi moglo reći za vreme pre i posle njega.

[1] Euseb. V.C., 4.9

[2] Euseb. V.C., 4.10

[3] Euseb. V.C., 4.10

[4] Euseb. V.C., 4.11

[5] isto

[1] H. Jedin, Velika povijest crkve, I, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1972,453

[2] isto,453-454

[3] Poggi,22

[4] исто, 21-22

[5] Н.Озимић, Константин Велики и култ Аполона, НИШ И ВИЗАНТИЈА ,V, Ниш, 2007., 495-502

[6]Socr.  Scholl., HE , 1,9

[7] Euseb. V.C., 4.9–13;Theodorit, Hist.Eccl, 1, 25, 1-11

[1] Као што ће пажљиви читалац приметити, аутор овог текста избегава да користи прилично распрострањен термин “ паган, паганин“ који се (погрешно) употребљава да означи све оне који нису хришћани, замењујући га прецизнијим “ нехришћани“. Заиста, како реч паган (од лат. Paganus,i – seljak/ci) може да означи припадника Митраизма или Изидиних мистерија?

[2] Euseb. V.C., 2,55,1

[3] Euseb. V.C., 2,56,1

[4] Euseb. V.C., 2,56,2

[5] Euseb. V.C., 2,59

[1] Паланк, 65

[2] Паланк, 66

[3] V. Poggi – Constantino e la libertà religiosa, IL CULTO DI SAN CONSTANTINO IMPERATORE TRA ORIENTE ED OCCIDENTE, Nis, 2001, 15 ( у даљем тексту Poggi)

[4] Euseb. V.C., 2,56

[5] A.H.M.Jones, Notes on the Genuineness of the Constantinian Documents in  Eusebius ’’Life of Constantine’’, Journal of Ecclesiastical History,5,(1954), 196-200  према  Poggi, 14-15

[6] Euseb. V.C., 2,49,1

 

[7] Euseb. V.C., 2,53

[1] Lactаntius., De mortibus persecutorum 34 ( у даљем  тексту Lact. DMP ); Eusebius, Historia Ecclesiastica, 8, 17, 9 ( у даљем  тексту Euseb, HE)

[1] Paneg. 6.; T.D. Barnes, Constantine and Eusebius, Harvard University Press/ Cambridge, Massachusets, London, 1981,36.  Барнс у наведеном делу сматра да је већи део описа Константиновог сна у пророчишту плод панегиричареве маште.

[2] Paneg. 7. Више о овом догађају видети у C.Y.M.Kerboul, Constantin et la fin du monde antique, Meyenne, 1993., 28- 40 ( у даљем тексту Kerboul, Constantin)

[3]Theod. Cod., II, 8, 1

[1] Socratis  Schollastici, Historia Eclesiastica , 1, 39-40 ( у даљем  тексту Socr.  Scholl, HE)

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s