Brod Helena Kanavarioti, prsten i Ozimići


Kao po nekom nepisanom pravilu, poslednjih dana maja uhvati me neka nervoza, lagana, ispod kože, naizgled nepoznatog razloga. Ja se pravim da ne znam o čemu se radi i tih dana se razvlačim po kafićima željno iščekujući prve dane juna sa kojima će se i ovaj glupi osećaj u stomaku povući.

Davnog 27. maja 1941.u Solunskom zalivu je potonuo brod Helena Kanavarioti sa jugoslovenskim oficirima naletevši na minu. U ovoj najvećoj pomorskoj nesreći vojske Kraljevine Jugoslavije od 505 vojnika koji su bili na brodu život izgubilo 214 vojnika dok je njih 289 preživelo. Franja Ozimić, kapetan, rodom iz Maribora,sa stanom u Bitolju, nije preživeo. Baka Arta Ozimić, koju su u pola noći probudili sa lošom vešću, sa mnogim ženama vojnika je fijakerom došla iz Bitolja do Soluna. Pričala mi je kasnije da je voda izbacila dedinu šaku i ona prepoznala venčani prsten pa ju je ljubila.. “ Neke manje srećne ni to nisu našle“ znala je da kaže zamišljeno gledajući kroz prozor na Skerlićevu ulicu.

deda i baba sa decom 1940.jpg

Telesni ostaci stradalih na brodu Helena Kanavarioti pokopani su na srpskom vojničkom groblju Zejtinlik. Kada sam 2001. godine došao i čika Đorđu rekao da mi je deda bio na ovom brodu, uhvatio me je pod ruku s razumevanjem:

– A, oni bili junaci.Junaci, da…Ajde pri dedu, porazgovaraj s njega.
Pošao sam za pokazanim prstom i našao se iznad velike ploče koja je obaveštavala ko je ispod nje. Deda i unuk prvi put na istom mestu posle 60 godina. Šta se u tim trenucima govori? Valjda ono što ti je na srcu. To je izašlo iz mene:

– Deda, u najboljem si društvu…

Čika Đorđe me je sačekao na pristojnoj udaljenosti i blago mi šapnuo:

– Nemoj ti bude tuga, vojnicko je da gine na pravu stranu i za Otadzbinu, majku nasu Srbiju. Na taj brod bio i Vladimir Lazanski, otac na Miroslav Lazanski.
– Bio i Franjo Ozimić
Pogleda me:
– Bio. Aj Bog da prosti, za pokoj duše neumrlim herojima!
Prekrstismo se i otpismo malo kajsijevače iz okoline Šapca.

4Helena-Kanavarioti

+++.

Dedinom pogibijom počeo je pogrom porodice Ozimić koja je sa mnoštvom porodica iz Bitolja i Skoplja već 1941 godine smeštena u furgone kojima je zadnja stanica bio Niš. Te porodice su smeštene u onom delu Niša koji se danas nalazi oko Doma zdravlja, a oko tadašnjeg bedema gde se i završavao grad…

Jugoslovenska pa ni srpska istoriografija se nisu ni jednom jedinom knjigom odužile spomenu na ove vojnike kraljevine Jugoslavije. Ali je zato udruženje preživelih, iz godine u godinu, strpljivo i kako treba, opelom obeležavalo spomen na poginule drugove.

-3050-Brodolomnici-sa-broda-Helena-Kanavarioti-1941-g-_slika_O_13214397

Kao što rekoh, to je poslednja knjiga ću napisati…

SLAVA JUNACIMA SA BRODA SVETA JELENA KANAVARIOTI

Advertisements

2 thoughts on “Brod Helena Kanavarioti, prsten i Ozimići

    1. Ne znam kome je bilo gore: dedi, koji otišao kao vojnik, ili baki kojoj je smrt muža donela proterivanje iz Bitolja sa četvoro dece, prodavanje dedinih stvari po selima oko Niša da bi ih prehranila. Dugo, je,dugo tugovala za svojim Franjom i skončala sa njegovim imenom na usnama. Ponosan sam jednako na oboje. Geografiju mi je predavao Branko Čičević, čovek čiji je otac bio na Heleni Kanavarioti i spasao se: i oni su završili u Nišu…

      Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s