Možda vam nisam pričao

Možda vam nisam pričao a ako jesam, ne dajte mi da ponovim.Ali ako već ponavljam, onda me ne prekidajte: ako vama to sada ne ispričam, ko zna da li ću ikada ikome.

Nekada je Niš bio Grad u kome je formulacija naše dete bila dovoljna preporuka za nekog. Naše dete je označavalo da mu znate roditelje i familiju iz koje je, da je sa niškog asfalta i da je na mestu. To je bilo u neko davno vreme kada je reč bila čvršća od ijednog zakona.

Nekada, otprilike u to vreme, tačno se znalo kod kog krojača ideš, frizera i ko ti popravlja obuću. Vlasta mesar ti je čuvao na strani krmenadle, Anton otvarao pekaru zbog tvoje vekne, ćevapi su se jeli u kafani “Galija“ a jogurt točio u “Biseru“. Sve ostalo si kupovao u državnoj samousluzi jer si verovao državi.

Nekada u ovo vreme kupovalo se preko hiljadu različitih paprika, ceo jedan ulaz četvorospratnice silazio u vešernicu gde su žene pekle paprike za ajvar a muškarci iste paprike ljuštili i mleli pušeći zelenu “Moravu“. Najmanje pet porodica je ovako za jedan vikend pravilo zimnicu koju su muškarci posle u zimske večeri, lagano, uz tabliće i kuvanu rakiju, tamanili sa pihtijama.Tasa je donosio kupus i praziluk, to bi se kiselilo i nekako je sve bilo spremno za onaj period od 29. novembra do 1. januara….

Možda sam vam sve ovo ispričao i ranije. Ako jesam, ne zamerite: drago mi je da ste pročitali ove redove.