U tamo neko vreme boravio sam često i rado u Novom Sadu. Preko agencije našao sam smeštaj u Futoškoj ulici, kod jedne bake koja je bila šira nego viša. Znala je pažljivo da me probudi u osam sati, ponudi slatkim od dunja očigledno željna razgovora. Ja sam zagleđivao akvarele po zidu sa motivom topola u vojvođanskoj ravnici, mirisao sam njenu sobu koja je odisala nekom patinom i pažljivo je slušao dok mi je objašnjavala kako da dođem do galerije Matice Srpske ili neki drugi orijentir. Jedno jutro sam je pitao nešto što mi je često bolo uši: zašto u Novom Sadu svi, kada čuju da sam iz Niša, kažu “vi odozdo“?
Uzdahnula je kao da je čekala to pitanje:
– Vid’te Nebojša ‘vako. Ovde je narod vrlo pristojan, oduvek valjda bogat – na ovakvoj zemlji ne možeš bit’ malo bogat – i oni ništa ne misle ružno kada kažu “vi odozdo“. Jednostavno, oni nikada neće moći da prihvate činjenicu da je Sveti Sava najpre bio ispod Dunava pa tek onda iznad njega… To Vam kaže jedna rođena Kragujevčanka koja je ovde došla sa sedamnaest godina, ovde izrod’la petoro dece i sa’ranila muža a eto i već pričam kao Prečanka…
Tih godina je Novi Sad mirisao na dunje sa ormana ove starice koja je čuvala turšiju u teglama smeštenim u stari orahov ormar. Dešavalo se da iz Niša donesem burek (više puta umotan u kese pa sve to u aluminijumsku foliju) da bi baka Persa probala ono što nije dugo. Svaki put kada sam dolazio u Novi Sad obilazio sam baka Persu i dugo buljio u one akvarele na zidovima u jeftinim ramovima. Kada bi mi uhvatila pogled ponosno bi joj zacaklile oči:
– To radio moj pokojni muž. Kad bi doš’o s posla uz’o bi boje i slik’o…Ondak bi ust’o k’o preporođen, pripalio cigaru i seo s decom sav srećan…Mnogo je to vol’o, te topole.
Dok pišem ove redove shvatam da mi je žao što nema više takvog Novog Sada, što je sve nekako drugačije i prekidam pisanje da ne upadnem u totalni bedak…
(Naleteh na akvarel Božidara Karađorđevića “ Predeo II“ (iz 1890) kome su akvareli baka Persinog Srećka najsličniji)
NEBOJSA OZIMIC 