Crveno slovo,deveta brazda


NEBOJSA OZIMIC

Pričao mi onomad Dule jednu zaumnu priču, najbolju sliku našeg poimanja sebe, onoga što činimo i plodova svog rada. U kafiću je treštala muzika, do nas su sedele neke dame koje su nam malo-malo odvlačile pažnju, ljut dim je štipao za oči a kiša koja je napolju pljuštala sistematski me uspavljivala pa sada zapisujem ostatke te pametne priče, ispunjen strahom da se ne zaboravi i u celosti preda zaboravu:

Bilo crveno slovo. Sin izašao pred kuću, gleda nebo na kome ni oblačka nema, pa će ocu:
– Tato, ‘ajde danas da oremo.Dušu dalo za u njivu.
Otac odmahnu glavom:
– Crveno je slovo,sinko. Na crveno se ne radi.
– Ali pogledaj vreme!
– Crveno je,sinko. Prokletstvo neko će zakačimo za jedno podne oranje.
Sin podiže pogled pa prelomi:
– Ja ću idem u njivu pa nek budem proklet.
– Sine, ne moraš ti da ispaštaš nego neko tamo koleno, mani…

View original post 82 more words

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s