“..i svanuo je taj dan kada se u rukama Srba nađe Sveti Gral. I preneše ga u zemlju Serbiju, i zemlja se sva ispuni neslogom. Stadoše se Srbi otimati koji su najdostojniji da čuvaju Svetinju.“
Šumadinci su se prvi javili. Ko će ako ne oni, pitali su čudeći se što se uopšte takvo pitanje postavlja. Zar se u dosadašnjim borbama nisu dokazali kao najdostojniji, najbolji izbor za čuvare? “Pa ko je ako nismo mi“, pitali su jedan drugog ostajući bez odgovora.
A Gral ćuti i gleda…
Topličani su bili nagrlatiji. Zar oni, koji su iz crnogorskog krša došli da postanu stub odbrane države, zar oni koji se vekovima kolju sa Arbanasima, Turcima, Bugarima, Nemcima i ko zna s kim sve ne – zar oni da ne budu ti koji će najbolje čuvati Sveti Gral?
A Gral ćuti i gleda…
Moravci su potpuno iznervirani. Vekovima uspešno čuvaju onu plodnu crnicu pored Morava, nijedan ozbiljniji sukob ih nije mimoišao, nema vojske koju nisu popunjavali i nema noža na koji nisu išli krvareći za ono malo što imaju i ono mnogo što nemaju…
A Gral ćuti i gleda…
Zaplanjci se biju u grudi. Ko je svetu podario Dragutina Matića, čuveno Oko sokolovo, ako ne oni? Da li zaista ljudi misle da bi iko pošao za Gralom ako bi i znao da je u Zaplanju? Pa i Zaplanjac se jedva snalazi u Zaplanju a kamoli neki stranac…
Dok su tako vikali i nadgornjavali se, Sveti Gral je na vrhovima prstiju napustio Srbiju, sakrio se na sigurno zahvaljujući zna se već kome što mu je pružio priliku da pobegne i dopustio da ga Srbi nađu ponovo kada se slože. A Srbi, kada su uvideli da je Sveti Gral pobegao dok su se svađali, počeše jedni druge da prozivaju kao najvećeg krivca za ovu nesreću koja ih je snašla…
I ta prepirka i dalje traje.
NEBOJSA OZIMIC 