Besmisao svakog rata je nešto o čemu je izlišno trošiti reči. Od svih naroda koji su u Drugom svetskom ratu podneli žrtve u borbi protiv nacizma, po broju se naročito ističu Rusi, Jevreji i Srbi . Zbog toga ništa nije bilo prirodnije nego da vodeći državnici Rusije, Izraela i Srbije učestvuju na Paradi pobede 9. maja 2018.
Rusija i Izrael nikada nisu prestali da baštine sećanje na žrtve koje su prineli u borbi za slobodu i nikada nisu ni pokušali da ih omotaju velom nekakve ideologije znajući da se na taj način obesmišljuju žrtve. SFR Jugoslavija nije uspela da izbegne tu zamku, vrlo često i bez ikakve potrebe selektivno pristupajući žrtvama. Tako su za dugo vremena sve žrtve bile uniformne i bezlične a po opredeljenju jednopartijske. Vremenom je postalo jasno da taj period okupacije, koji je obeležio i građanski rat u Srbiji,treba sagledavati realnije.
Žrtve nacizma su nedužne žrtve i kao takve su univerzalne. Nema razlike između knjigovođe Jakova Medine, uhapšenog 18. a streljanog 20. oktobra 1941. u Kragujevcu, koji je kratko je napisao porodici: „Lebac sutra nemojte poslati„, starca Vukašina iz Klepaca (“Samo ti,dijete, radi svoj posao“) i male Holanđanke Ane Frank.
Dužnost nam je da čuvamo sećanje na žrtve univerzalnog zla i da negujemo u sebi saznanje da smo pobednici nad zlom. zašto se time ne bi dičili? To zlo smo potukli i u Prvom svetskom ratu, to zlo smo tukli na kraju prošlog milenijuma 1999.
Dakle, sećajmo se žrtava, čuvajmo one koji su 1999. za ovu državu davali sve što su imali – zdravlje, živote i mladost – da bismo se imali čemu nadati u vremenu koje dolazi.
NEBOJSA OZIMIC 