Kada je kraj?


Sedim ja tako, gledam šta sam sve do sada ispisao i trudim se da prepoznam onaj trenutak koji određuje kada je nečemu u našem životu došao kraj. Utisak mi je da se kraj pojavljuje onda kada prvi put čovek oseti dosadu u tome što radi, kada zadovoljstvo postane svakodnevica i otaljavanje. Tu je kraj.

Brakovi koji svima izgledaju srećni ne prestaju to da budu iznenada – samo je manifestacija toga iznenadna. Brakovi prestaju da budu srećni kada ono što si voleo kod partnera počne da smeta ili, još gore, kada pokušaš da promeniš ono u šta si se zaljubio, ne shvatajući da si na korak od provalije jer nisi blagovremeno prepoznao onu paklenu dosadu.

Knjiga koja ima svoju svrhu piše se sama i dok ima šta da kaže ona teče kao voda. Rečenica je uvek sveža, misao prepoznaje ono što valja i onda se redovi lagano nižu jedan za drugim međusobno se utrkujući. Sve je dobro, lepo, jako – što narod kaže, samo se voli. Potom rečenice počinju da usporavaju, misao je sve umornija od pokušaja da od postojećeg napravi nešto kvalitetnije. Onda kada se pogled zabije u prazninu pred sobom i nama pisanje počne da izgleda kao proces kome nema kraja, tada je kraj.

Tada treba staviti tačku na celu priču i krenuti u nešto novo jer je ova
priča ispričana
.

Što rekao Bajaga:

Ako treba da je kraj,
neka se odmah desi
…”

Ako želiš da neguješ istinu u sebi, onda nikada i ni u čemu nećeš pristati na laž. Hodaćeš za Istinom u sebi i prema svom osećaju povlačiti korake u životu, trudeći se da izbegneš one sitne, slatke laži koje prijaju i uglavnom te teše da je situacija u kojoj si samo privremeno. Dovoljno si pametan da možeš da prepoznaš laž, dovoljno iskusan da možeš da je zaobiđeš, dovoljno mudar da znaš da povlađivanje lažima vodi na dno. Na kraju, dovoljno si mator da znaš da je svaka istina ili potraga za njom bolna i da podrazumeva bolno insistiranje ka zdravom delu života tako da si ti tu lekar koji se bori protiv gangrene – sve što je bolesno sečeš radi zaštite zdravog. Tako ti je to sa istinom.

Stoga, reći ću ti na kraju još i ovo: ne lupaj glavu ko je kriv. To je najpogrešnija stvar koju ljudi čine. Budi mudar. Ti bar znaš da se sve dešava u cikličnim krugovima i da je kraj jednog zapravo početak nečega sasvim drugog. Stoga stisni zube, istrpi bol i zakorači u lepotu neizvesnog novog životnog ciklusa. Jer, to je život.

DSC04476

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s