Moj veliki profesor i prijatelj Momir Jović pričao mi je jednom prilikom o situaciji kada je shvatio da ono što je kazna često i nije i suprotno tome. Te neke daleke godine skup antičara se održavao u Teheranu i za goste iz Evrope, a bilo ih je devet, bio je zadužen izvesni odličnostojeći beg. Zadnjeg dana skupa sede u restoranu, pijuckaju piće i već žale što moraju da napuste prelepi grad. Na pitanje domaćina kakvi su im utisci svi su bili saglasni – fe-no-me-nal-no! Reda radi, jer je nešto ipak moralo da se nađe, Profesor je rekao:
– Sve van je sjajno samo onaj šerijatski zakon..
– Daa…Šta s njim?
– Mislin – “ruka koja krade da se odseče“…Surovo, mnogo surovo..
Složili su se sa njim i ostali Evropljani. Domaćin ljubazno upita Profesora, a preko njega i ostale:
– Ovih nedelju dana ste prošli gradom, šetali…Jeste li videli makar jednu osobu bez ruke?
I pored najbolje želje, niko nije mogao da se seti jednorukog čoveka.
– Niste ni mogli da vidite. Ta kazna je nekada negde sprovedena, niko se više i ne seća ni kada ni gde, ali i danas vrši svoju osnovnu funkciju: sprečava ljude da urade lošu stvar. To je preventiva.
Evropljani zaklimaše glavom a domaćin nastavi:
– Vi, Zapadnjaci, radite mnogo goru i besmisleniju stvar. Čoveka koji je učinio zlo – recimo, silovao- osudite da određeno vreme provede u zatvoru sa sebi istim ili još gorim. Od tog lošeg čoveka napravi se još gori i takav, po odsluženju kazne, izađe na ulicu i počini još mnoštvo gnusnih stvari dok ga opet ne uhvate i strpaju u zatvor. A on svaki put izlazi sve bešnji i luđi…Ko je onda tu u krivu – mi ili vi?
Sve vreme se osmehujući, domaćin je ostao sa njima do prvog sumraka a onda ih ispratio na avion. Profesoru su još dugo njegove reči odjekivale u glavi nakon što su za njim ostala svetla Teherana…
