Red zmaja: iz neobjavljenog romana “Podzemni hram“ Nebojše Ozimića


Konstantinu i samom bi smešan svoj domalopređašnji povređeni ponos ali nije mogao da se tek tako opusti kao što je to bio slučaj sa njegovim učenikom. Ta nezloba je Božji dar, pomisli po ko zna koji put starac gledajući Stefana kako se slatko smeje. Pade mu na pamet da će despot ili dugo da vlada ili će ga uskoro ubiti neko blizak njemu – ovako otvoren za sve ljude, predstavlja pravu metu, pitanje je samo kome će više smetati. Stefan se uozbilji, pogleda prema vratima pa u Učitelja što je bio znak da želi nešto poverljivo da ga pita pa se Konstantin uslužno nagnu preko stola:
Slušam, Gospodaru.
Jesi li čuo nekada za Večnu Svetlost? Za Hram hramova ? Ako jesi šta mi o tome možeš reći?
Konstantin raširi oči. Ovome ga nije učio a u dogovoru sa kir Jevstatijem nije ništa prevodio o tome. Odakle mu, pita se dok mirno započinje da priča:
Lux aeterna, Gospodaru, predstavlja Večitu Svetlost koja će u savršenom hramu sjati, donoseći samo dobro ljudima. Ne zna se ni kakvog je oblika ali ja sam načuo da se Večna Svetlost nalazi u pet kugli koje, kada se zajedno stave u centar savršenog hrama, daju opisani efekat. Prema tradiciji, taj hram mora da bude okrugao zbog Pitagore…
Despot Stefan klimnu glavom:
Dobro. Gde bi ti čuvao tih pet kugli, kada bi ih imao ?
Tamo gde se neće tražiti – u gradu i to prestonom. Zbog stabilnosti tog elementa, zakopao bih ih u zemlju.
Despot klimnu glavom:
Hvala ti, Učitelju. Mnogo si mi pomogao. Hoćemo li posle ovako teškog obeda a i tema za razmišljanje malo u šetnju da nam se sve slegne ?
Konstantin ustade posle Despota Stefana:
Po tvojoj želji, Gospodaru.
U narednim mesecima i godinama koje su usledile, živa delatnost Reda, ponajviše saradnja između Sigmunda ugarskog i despota Stefana, rezultirali su osnivanjem Beograda kao živog trgovačkog mesta interesantnog po sve sile na Balkanu. Da bi ojačao svoje uporište u ovom gradu, Despot ga je proglasio svojom prestonicom što je imalo za rezultat razvoj trgovine i svih vrsta zanatstva na ovoj vodenoj raskrsnici. Istovremeno, uspeo je da u red primi predstavnike vladarskih kuća Branković, Kacojević i Crnojević postavljajući ih kao uporišne tačke u borbi evropskih vladarskih kuća protiv nadirućeg neprijatelja; neprijatelj koji mu je bio rod!
Nekoliko godina posle opisanog razgovora sa despotom Stefanom, priređujući životopis despota Stefana Lazarevića, ostareo i slabodvidan, Konstantin Filosof na određenom mestu prepisa davno sačuvane retke kojima je hteo da istakne očigledan značaj koji je njegov nekadašnji učenik uživao u svetu evropske aristokratije:
‘‘Dolažahu najsvetliji njihovi (zapadni) i najhrabriji da služe despotu, kao pred kraljem, i na saboru svih knezova jedan od vitezova blagočastivoga (Stefana) obori najsilnije i uze venac pobede. A ovaj i kraljeve blagorodne i slavne vitezove imađaše vlast venčavaše, tako da su se ovi ponosili više od sviju kraljevskih (vitezova), govoreći: ‘Meni despot viteštvo uruči‘‘‘
Učeni Konstantin Filozof, za koga je važila legenda da kao veliki pobornik ideja Stefana Lazarevića ovome ništa ne odbija, ipak nije uradio sve što mu je despot naredio da uradi. Još uvek se seća razgovora na koji ga je gospodar pozvao posle neprospavane noći. Tragovi nesna su bili vidljivi na njemu, visoka figura kao da je propala u stolici. Retko viđena bezvoljnost je bila više nego očigledna i prosto je izbijala iz despotove pojave:
Sedi, učitelju.
Konstantin se bez reči spusti na stolicu ne skidajući pogled sa Stefanovog lika. Zna da će mu sam reći šta ga muči samo kada mu dođe vreme pa ništa i ne pita. Ćutke je posmatrao svog učenika, sa osećanjem koje je Aristotel imao gledajući Aleksandra Velikog diveći se onome što je uradio, čvrsto rešen da ga pusti da sam kaže o čemu se radi. Nije dugo čekao:
Učitelju, vreme je da tvoje pero uradi državnički deo posla.
Pogledao je u čudu despota i ovaj ulovio taj pogled:
Ništa se ne čudi. Vreme je da se postavimo tako da nas vetrovi koji duvaju sa svih strana ne odnesu.
Ne razumem…
Da bih mogao da pregovaram, Učitelju, potreban mi je jak i čvrst koren. Slabo se udaje devojka iz nepoznate kuće, koliko god bila dobra. Uvek će se pre udati ona sa slavnim precima na porodičnom stablu, zar ne?
Počelo je da mu biva jasno:
Naravno, gospodaru.
Onda piši. Evo ti Zonare, Amartila i ostalih vizantijskih pisaca, pogledaj to što su oni napisali i napravi mi stablo. Bez toga ja stojim u mestu, ranjiv sam sa svake strane pritisnut između Turaka i Sigmunda. Tvrtku je već potrebno nešto slično da bi se proglasio kraljem Srbije pa ti sad vidi. Ko prvi devojci, njemu devojka! Evo ti nečega što sam zapisao iz letopisa pa to iskoristi…
Konstantin Filozof je morao da prekine učenika:
Gospodaru, zamoliću te da ovaj posao daš nekome drugom.
Stefan Lazarević stade kao ukopan pored prozora i začuđeno pogleda učitelja :
Zašto, učitelju, ja tebi verujem…
Moje pero, gospodaru, neće napisati laž. Zavetovao sam se na to još dok sam bio u Bugarskoj. Neka neko drugi to uradi, gospodaru.
Dugo ga je premeravao kao različak plavim očima, očigledno neprijatno iznenađen. Pogledao je vrapce koji su se u letu svađali dižući nesnosnu galamu, otpratio ih pogledom pa spustio pogled na učitelja. Iz njega je potpuno izbijalo razočarenje:
Neko drugi, učitelju? Drugi ? A ko će mene da zameni?
Uzdahnuo je kao da se miri:
Neka Gligorije načini nacrt, on je vešt tome. Ti nemoj da pišeš ali ga nadziri.
U redu, gospodaru.
Pogledao ga je opet onako:
Ostavi me sad.
Monah Gligorije je zadatak primio bez roptanja i već nakon nekoliko dana despot Stefan Lazarević je odobrio da se njegov životopis umnoži a tekst je glasio:
’’Veliki Konsta rodi tri sina, Konstantina, Kostantija, i Konstu i kćer Konstantiju, koju veliki Konstantin dade Likiniju za ženu, i kome odeli grčku čest carstva, da ga posluša i pomogne u mučnom razrušavanju. Ovaj Likinije beše dalmatinski gospodar, rodom Srbin, i rodi od Konstantije sina Bela Uroša, Bela Uroš rodi Tehomila, Tehomil rodi svetoga Simeona, a sveti Simeon rodi sa suprugom tri sina: Stefana prvovenčanog Kralja i Vukana velikoga kneza i Rastka, docnije narečenoga Savu, prvog arhiepiskopa srpskog. Ovaj isti venča svoga brata Stefana na Kraljevstvo. Stefan kralj rodi četiri sina: Radoslava, Vladislava, Stefana, Predislava. I Stefan bi narečen Uroš po imenu pradeda svoga, i njega nazvaše hrapavi kralj. On rodi dva sina: Stefana i Milutina banjskog (kralja). Milutin rodi Konstantina i Stefana Dečanskog, Dečanski rodi dva sina Dušmana i Dušana. Ovaj Dušan prestupi predele otaca svojih i postavi se samovlasno za cara. I rodi sina Uroša ,a Uroš ne imađaše dece, i osta ta loza bez potomaka. Druga glava rodoslova. Vukan drugi sin svetoga Simeona, brat svetoga Save, veliki knez, rodi sina župana Dmitra, u inočkom svetom obrazu Davida. Ovaj David rodi Vratislava kneza. Vratislav rodi Vratka kneza. Vratko rodi kđer Milicu. Ova postade supruga velikog kneza Lazara i rodi tri sina: velikoimenog ovoga o kome govorim despota Stefana, i Vuka i Dobrovoja. I mnogo ta loza procveta’’

Despot Stefan Lazarević se uspravi i zadovoljno lupnu svitkom po levom dlanu. Ono što je tražio, urađeno je. Kada se ovaj rodoslov umnoži, otvoriće mu se mnoga vrata, znao je to i zadovoljno pogledao svitak pa monaha pred sobom:
To sam tražio, Gligorije, bravo. Šta još to imaš u ruci?
Prevod, Gospodaru, onoga što ste dali.
Daj da vidim!
Gligorije mu pruži dva svitka i pri tom se diskretno nakašlja što natera despota da mu se zagleda u lice:
Nešto želiš brate Gligorije?
Pogladio je bradu dok mu je pogled bežao kroz prozor:
Gospodaru, ja bih te zamolio da ubuduće ove prepise daješ nekome drugom da ih radi, mene sablažnjuju.
Konstantin Filozof želi da piše samo istinu, ovoga sablažnjava istina – svetu se nikako ne može udovoljiti, prođe despot kroz glavu dok je kretao ka stolu. Malo ga nervira lagodnost monaha ali ne može da mu zameri pa pomirljivo kaže spuštajući se u stolicu:
U redu, brate Gligorije.Imaću to u vidu. Možeš da ideš.
Monah se nemo nakloni i bešumno napusti prostoriju i despota u njoj koji se nadneo nad spis I uveliko ga čitao:
‘’Grmljavina zatutnja, munja bljesnu, zavesa Hrama pocepa se od vrha do osnove. Visokodostojni inicijator, u svojoj plavoj i zlatnoj odori, polako podiže draguljima optočeni štap i uperi ga u tamu otkrivenu cepanjem svilene zavese: „Gle, svetlost Egipta!“ Kandidat,u svojoj jednostavnoj beloj halji, zurio je u spoljašnje crnilo kojem ram behu dva velika stuba s lotosima u vrhu, među kojima je visio veo. Dok je gledao, svetlucava izmaglica širila se kroz atmosferu sve dok vazduh ne posta masa sjajnih čestica.Neofitovo lice bilo je obasjano mekim sjajem dok je ispitivao treperavi oblak u potrazi za opipljivim predmetom. Inicijator ponovo progovori: „Svetlost koju posmatraš je tajna blistavost Misterija. Odakle ona dolazi niko ne zna, osim ’Gospodara Svetlosti‘. Evo ga!“ Iznenada, kroz belasastu maglu pojavi se lik, okružen treperavim, zelenkastim sjajem. Inicijator spusti štap i, poklonivši glavu, postavi jednu šaku bridom uz svoje grudi u poniznom pozdravu. Neofit koraknu unazad u strahopoštovanju, delimično zaslepljen veličanstvenošću ukazanog lika. Skupivši hrabrost, mladić ponovo pogleda u Božanskoga. Oblik pred njim bio je znatno veći od smrtnog čoveka. Telo se činilo delom providno, tako da su se mogli videti srce i mozak kako pulsiraju i svetle. Dok je kandidat posmatrao, srce se pretvori u ibisa, a mozak u blještavi smaragd. Stari inicijator, podižući svoj štap, glasno uzviknu: „Svi Te pozdravljaju, Tote Hermese, Trostruko Najveći, svi Te pozdravljaju, Prinče ljudi, svi pozdravljaju Tebe koji si stao na glavu Tifona!
tractate-xii
Podigao je pogled uzbuđen onim što je pročitao. Bela svetlost misterija?! Sada je definitivno siguran da zna šta ima i na čemu mu ostali članovi Reda zavide. Grozničavo otvori drugi svitak u kome je bio prepis Knjige o Enohu:

I dok govorah sinovima svojim, pozvaše me muževi i popeše na krila svoja i uzneše me na prvo nebo i postaviše me tamo. I privedoše me pred lice starešine vladike zvezdanih starešina i pokazaše mi kretanja njihova i prelaženje od časa do časa. I pokazaše mi dvesta anđela. I pokazaše mi more preveliko, veće od mora zemaljskog. I anđeli su leteli na krilima svojim

images