Rusi i pisci


Specifičan je odnos Rusa prema piscima u svim vremenima. Čak i kada je Ruska crkva izopštila Lava Nikolajeviča Tolstoja, divljenje Rusa nije prestajalo. Iskreno su plakali za Jesenjinom i Majakovskim a kada se upkojio Aleksej Maksimovič Peškov, svetu poznatiji po revolucionarnom pseudonimu Maksim Gorki,Josif Viserionovič Staljin i Vjačeslav Mihailovič Molotov poneli su velikog pisca na poslednji put. Priča se da su moskovske ulice bile zakrčenije samo kada je, u vreme održavanja letnje Olimpijade u Moskvi 1980, preminuo Vladimir Visocki, jedna od najbuntovnijih ruskih glava. Povorka je bila duga kilometrima…

Sahrana Maksima Gorkog (Moskva,1936)

Sahrana Vladimira Visockog (Moskva,1980)

Na ovom mestu je neizbežno poređenje sa Rusijom. Kako stvari stoje kod nas kada umre pisac? Nijedan vladar iz dinastija Obrenović i Karađorđević, Tito i ostali posle njega, nisu na ramenu poneli sanduk bilo kog pisca – a Bogu hvala, bilo ih je. Ukoliko se ne postavi pitanje načina na koji je napustio ovaj svet (slučaj Branko Miljković), teško da će se znati da je pisac umro. Ukoliko se neki praktični predsednik opštine doseti, pisac će dobiti ulicu i može se dogoditi da bude oformljena neka književna nagrada sa njegovim imenom. I nekako se sve završi kao sa ona dva čistača koja su videla bistu Đuri Jakšiću u parku pa jedan rekao sa odobravanjem:
– Pa ako su ga baš ovde stavili, toliko puta je na ovoj istoj klupi ležao pijan!

PS. “Teško je biti svetlo narodu u kome se deca uče gađanju na cijalicama
(Vladimir Bulatović VIB)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s