1. Изградња железничке пруге
Као најзанимљивија природна раскрсница на Балкану која је одвајкада повезивала Средњу Европу и Блиски Исток повезујући три врло битна правца (Беч-Београд – Ниш – Софија – Константинопољ, Београд – Ниш – Скопље- Солун, Ниш – Куршумлија- -Приштина-Митровица- Рашка- Босна), Ниш је дошао у средиште пажње већ шездесетих година 19. столећа као потенцијални железнички чвор. Стрпљиво радећи на пројекту отварања железнице у Србији, српска влада је 1881. године приступила изградњи деонице Београд – Ниш у складу са обавезом коју је преузела уговором од 8.јула 1878. године чиме је осигурала себи подршку Аустро- Угарске на Бечком конгресу. Након бројних неприлика економско- политичке природе, 4. септембра 1884. године кренуо је први воз у две композиције од по девет вагона за Ниш, у који је стигао око 18,00 – након десет часова вожње.
2. Ниш у последњој деценији 19. столећа
Какав је Ниш затекао тај први воз ? Један од првих српских историчара који нам је дао податке из управо ослобођеног Ниша био је Милан Ђ. Милићевић . Он је у свом делу ’’ Краљевина Србија’’, који заправо представља допуну његове ’’ Кнежевине Србије ’’ из 1876. године, дао неколико помена о изградњи пруге отварању страних конзулата у Нишу. Тако он пише : ’’ Још како је Ниш освојен и краљ Милан , дужим својим бављењем, учинио га новом престоницом српском, неколике јевропске државе похитале су наместити своје агенте у Нишу. Данас краљ Милан не седи (борави ) тамо али стицање странаца са свих страна , раскршће путева које је Ниш био од старине, и станица која ће бити железници што се управо диже – оправдавају то постављање трговачких агената. У Нишу, дакле, имају своје конзуле: Енглеска, Француска, Аустроугарска и Италија. ’’ Поред овог Милићевићевог записа о конзулатима у Нишу, Феликс Каниц додаје и Немачки конзулат.
Велику заслугу за осмишљавање и спровођење идеје Ниша као друге престонице Србије има књаз и каснији краљ Милан М. Обреновић. На његову интервенцију, Народна скупшина Србије заседа од 1879. са мањим прекидима све до 1886. године, 1888. организује и одржава Међународни конгрес о виноградарству а 1889. године у Нишу је заседао Свети синод Српске православне цркве. На њему се расправљало о питањима црквене реформе а председавајући је био митрополит Михаило.
Након победе над Турцима и ослобођења оног дела Србије чији је центар управо Ниш, долази до убрзане продаје земљишних поседа који су били у власништву Турака по више него ниским ценама. Укрупњавањем капитала врло брзо се ствара јака окосница будуће нишке и српске привреде у виду поседника бројних трговачко- занатских радњи. Само на простору од Кнежевог двора до Кнегињине чесме (која се налазила на данашњем Тргу Слободе ) 1882. године браћа Адровићи имали су 25 дућана у власништву, Јован Коцић 11, Михаило Терзибашић 10, браћа Адамушевић и браћа Јовановић по 7, Јакуп Мустафић 6, Риста Бојџић и Таско Радојковић по 5 , Гаврило Смиљанић – Јовановић, Ђорђе Радојковић и Спира Јовић по 4 дућана итд. Тако је у власништву 12 лица било чак 93 дућана док је на наведеном потезу укупно било 293 дућана. У ово доба Ниш представља велику пијацу на којој се једнако продају како они производи довежени са Истока, тако и они приспели железницом са Запада. Ту има свега: посредством браће Деља трговци из Рготине нуде брашно из свог вештачког млина , радња Николе Христодула тргује разним врстама гајтана и сукна , радња Панајота Деље продаје првокласну кожарску робу из Аустро-Угарске и Турске , Ђорђе Јанковић нуди шамије калемћарске, златом везене тканине за јоргане и папуче, кошуље, мирис од ружа, брошеве, муштикле, медаљоне, машице за цигаре ’’ и другу цариградску робу’’. Ф. Каниц наводи да је, према његовој процени 3/5 увезене робе из Аустро –Угарске па набраја неке од производа (лампе, гвоздени кревети, сурогати кафе ) али се на нишком тржишту јављају производи из Трста и Ријеке ( кафа и шећер, пиринчани скроб). Трговине Браће Попић и Браће Манојловић су се специјализовале за продају на велико мануфактурне робе, ћилима и галантерије док се , на другим местима, продају по специјализованим радњама гвожђе, порцулан, стакло, хартија, кожа, одећа, оптички производи или ковачки прибор.
Доласком пруге у Ниш, јавља се потреба за развијањем широке потрошње различитих артикала. Мале занатлијске радње се теже су могле да изађу на крај са богатом и пробирљивом клијентелом. Увиђајући велике могућности за индустријски развој , Јован Апел , који је имао ручну пивару у Алексинцу, купио је шест хектара земље и 1884. године саградио пивару. Већ 1886. године Мита Ристић је основао радионицу за прераду памука која ће касније прерасти у фабрику текстила ’’ Митић и син’’ а након Другог Светског рата познатија као НИТЕX.
3. Оснивање првих новчаних завода
Све убрзанији развој Ниша– који је у сваком погледу постајао друга престоница Краљевине Србије – имао је за последицу оснивање првих штедионица. Тако је група нишких угледних трговаца основала 25.новембра 1884. године Нишку акционарску штедионицу. Овај новчани завод није добио своје име случајно. У жељи да искористе добар глас тадашњих окружних штедионица, оснивачи дају овај назив, иако је ова била акционарска банка са уплаћеним капиталом преко продаје властитих акција. Председник управног одбора био је Атила Околичањи (иначе фармацеут) а чланови су били: Ђока С.Нешић, угледни нишки трговац, А.Хармијадис, Дим.Николић, Илија Милетић, Димитрије Ј.Коцић, Карло Матерни, Никола Ј.Јаренди, Стефан Т.Христодуло, А.Печаковић и Михаило Х.Нешић. Председник управног одбора је 1888. био Ђока С.Нешић. Нишка акционаска штедионица почиње да одваја средства за оснивање памучне предионице и већ 1910. године, на седници Народне скупштине Србије, „прочитан је реферат Индустријске секције по молби Нишке акционарске штедионице, која моли да јој се издејствује повластица за предење сировог памука и ткање разних памушних тканина и платна“. На истој седници је одлучено да се захтеву треба делимично удовољити „а тражено земљиште се може уступити бесплатно само ако га буде било“. Тако је Предионица памука почела да ради, као прва у Србији, под руководством А.Абеншоама, иначе члана управног одбора Штедионице, који је постављен за надзорника Фабрике. Предионица је радила релативно добро, углавном улажући „у грађевинске објекте и машине тако да је њихова вредност, само 1913. године, повећана за 6.165 динара“ а пред почетак Првог светског рата Предионица је запошљавала преко 100 радника, имала је 6000 вретена и производила је годишње око 50.000 пакета енглеског памука од по 10 фунти.
Треба напоменути да се око Нишке акционарске штедионице окупљају и први нишки масони који ће 1892. године оформити у Нишу ложу “ Немања“ чији је први старешина био Ђока С. Нешић. Од истакнутијих чланова, везаних за Нишку акционарску штедионицу, у “Немањи “ су били Карло Матерни, Спира Калик и Стеван Сремац . Након Нишке акционарске штедионице , 1888. године основана је Нишка задруга за међусобно помагање и штедњу а наредне 1889. и Српско- јеврејска трговачка задруга . У наредним годинама биће основане 1891. Нишка трговинска и прометна банка а са почетком 20. столећа ( 1904.) Нишка банка.
Да би што брже дошле до капитала и обезбедиле својим акционарима што већу дивиденду, неке нишке банке, поред својих редовних, банкарских послова обављале су и привредне послове а најуноснији је био трговина. Тако је Нишка трговинска и прометна банка 1893. године нудила из својих подума квалитетно, очувано и чисто једногодишње бело нишко и врањанско вино. У појединим случајевима се и претеривало а најтипичнији пример је Нишка банка којој је Министарство народне привреде одбило да 1902. године изда одобрење за оснивање са образложењем да у Нишу постоје већ четири новчана завода. Додатна отежавајућа околност за оснивање ове банке лежала је и у томе што је банка , према замисли акционара, требало да обавља чак 15 врста различитих послова.
Српско- јеврејска трговачка задруга је 1909. године набавила машине и основала Електричну столарску фабрику која ће до Балканских ратова ( 1912. ) имати уплаћени капитал у висини од 150.000 динара док је вредност Електричне столарске фабрике и агентурског одељења Српско-Јеврејске трговачке задруге износила 279.520 динара . Као и сви остали новчани заводи, Српско-Јеврејска трговачка задруга је тешко страдала за време Првог Светског рата да би отишла ликвидацију 1921. године.
Постоји још неколико примера улагања нишких новчаних завода у привреду са оснивним задатком повећавања дивиденде својих акционара – Нишка задруга за међусобно помагање и штедњу подигла је Фабрику белих цигала и керамичких плочица а Нишка банка основала је 1910. године Фабрику кожа.
4. Италијани у Нишу
У првом попису становништва Ниша спроведеног одмах након ослобођења града од Турака међу 12801 становником није било ни једног Италијана. Осим Срба, у Нишу су били Турци ( 1168) и Јевреји (906 ). Овај попис има својих мањкавости али се није огрешио о Италијане који ће почети да пристижу са изградњом железнице и отварањем свог конзулата у Нишу. Већ према наредном попису ( 1884.) међу 16178 становника Ниша , који је тада већ у свом пуном сјају друге престонице Србије, нашло се 1025 странаца од чега је било римокатолика 2,69% док се њих 10 изјаснило као Италијани .
Иако у неким подацима стоји да је римокатоличка црква у Нишу подигнута 1883. године, треба нагласити да је те године само добијена дозвола за изградњу капеле док се изградњи храма приступило након пар година. Овај храм, проширен 1925. године, постаће стожер римокатоличке вероисповести Нишког округа. Када се има у виду податак да се боравак Италијана у Нишу везује за изградњу пруге , мало је вероватно да је само њих 10 боравило у Нишу у време пописа који је рађен исте године када је пруга завршена. Свакако је морало да буде много више Италијана који су, на различите начине, били везани за изградњу пруге. Много је реалнија могућност да су поједини радници заснивали породице са локалним становништвом при чему је долазило до процеса асимилације. На овај начин су се, кроз пописе, изгубили бројни Грци, Цинцари, Французи и Аустријанци. Типичан пример за ову тврдњу је управо индустријалац Јозеф Апел који је , након одређеног времена, примивши православље , постатао познат као Јован Апел – Србин, православне вероисповести. За становнике Ниша римокатоличке вероисповести било је прилично тешко очувати верски идентитет у граду који је са великим процентом православног хришћанског живља при чему дуго времена није постојала могућност изградње цркве .
За време свог другог боравка у Нишу ( 1889.), Ф. Каниц наводи податак да је 1887.године од 21056 становника било сада већ 31 Италијана док је забележено 419 римокатолика . Сасвим је логичан пораст страних држављана становника Ниша, града који сваке године добија на привредно- економској снази , управо захваљујући страним улагањима. Сасвим је могуће да је скоро занемарљиво мали број Италијана у Нишу 1884. године узрокован почетком Српско- Бугарског рата ( 1885.). Иако је трајао релативно кратко, нико није могао да предвиди исход сукоба двају држава па је и само тржиште било нестабилно. Тек са стабилизовањем политичке ситуације повећава се број иностраних становника Ниша и југоисточне Србије.
Италијани ће се у већем броју појавити након свршетка Првог Светског рата и оснивањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Краљевина Југославија) у периоду између два светска рата имали су у нишкој трговини и индустрији свакако незаобилазно место. Анастасијевић износи податак да је у Нишу 1925. године било око 3000 римокатолика, од чега је већи број био Словенаца и Хрвата али и знатан број Италијана.
5. Развитак нишке индустрије до Првог Светског рата
Захваљујући пругама које почињу зракасто од Ниша да иду до Румуније и Бугарске, почиње убрзани развој извозних капацитета нишке и српске привреде. Нишки трговци су нарочито усмерени на два тржита – Солунско и Ђеновљанско нарочито када почне да долази до све израженијих српско-бугарских тензија.
У време царинског рата ( 1906.) са Аустро-Угарском уместо да дође до очекиваног гашења српске привреде у Нишу се догађа сасвим супротна ствар. Потиснувши производе који су долазили из Двојне монархије, притом чинећи 2/3 производа на нишком тржишту, створен је простор за сопствена улагања што је више него добро искоришћено оснивањем девет већих или мањих предузећа Тако се најпре оснива 1906. године хидроцентрала “ Света Петка “ у Сићевачкој клисури са два генератора инсталиране снаге до 250 киловата. То је била основица за отварање нових преузећа ( 1907. Фабрика обуће Владимира Димитријевића, 1908. Фабрика за ткање и штампање шамија и марама Мите Ристића, , 1909. Прва Српска фабрика сиришта у праху и течности Ђоке Димитријевића и Електрична столарска задруга Српско- јеврејске трговачке задруге, 1910. Мита Ристић гради ткачницу са 200 разбоја. Исте године основана је и Фабрика кудеље Јовановића и Аранђеловића док Нишка акционарска штедионица оснива Предионицу памука и Електрични млин.) У циљу повећања производње пива, 1910. године је 25 имућнијих грађана купило пивару Јована Апела и основало Пиварско друштво “ Апеловац“ а у наредним годинама настају : Циглана и Аутоматски млин Окружне банке (1911.) Фабрика ташни и кофера Држајића и Шурдиловића , Парни аутоматски млин Николе Цветковића и синова, подиже се нова Циглана Јовановића, Живковића и Поповића (1912.)
Као круна свега 1911. године основано је Удружење нишких индустријалаца чији је први председник био Петар Станковић. У Солун почињу да се извозе нишко пиво и брашно из парног млина “Константин“ браће Поповић док је Аутоматски млин окружне банке извозио брашно у Турску.
Догађаји који су након овога уследили – Балкански ратови и Први Светски рат – умногоме су успорили развој производних снага читаве Србије, а самим тим и Ниша и околине. У наредним годинама возови ће српским пругама – или оним што је од њих преостало превозити искључиво тешко наоружање и рањенике.
NEBOJSA OZIMIC 