O fudbalu, Stepincu i Ozimićima

Svojevremeno, kada je bio u naponu snage i veštine, pozvao FK Dinamo  iz Zagreba mog oca da napusti gol imenjaka iz Niša i pređe u daleko poznatijeg prvoligaša iz glavnog grada Hrvatske. Nekako je sve išlo u korist mom ocu – prvi golman zagrebačkog “Dinama“ je otišao u vojsku dok je drugi nešto pre toga rešio da ostavi fudbal i posveti se porodici. Štono rekli, “da okači kopačke o klin“.

Nije se mom ocu išlo u Zagreb. Još mu je u sećanju bilo proterivanje iz Bitolja, prilagođavanje Nišu i navikavanje na njega a sada, samo što se oženio, trebalo je otići nekud dalje. Pregovore je prepustio stricu koji je preuzeo na sebe posredovanje i uskoro se pojavio sa odličnim uslovima: dve godine sigurno u prvoij ekipi, plata dobra plus premije, obezbeđen posao za ženu i njega…

Kako je kasnije pričao, otac je nerado krenuo sa stricem na potpisivanje ugovora. U Zagreb su stigli dva sata pre ugovorenog vremena, u klupskim prostorijama “Dinama“ zatekli su domara koji im je ljubazno rekao da će svi tu biti za sat i po, neka prošetaju malo… Šta će, kud će, udare Ozimići u šetnju. Prolazili su pored Zagebačke katedrale kada su primetili neuobičajenu gužvu- kada su se malo progurali,primetili su nekoliko žena koje su plakale nad, ispostaviće se, grobom Alojzija Stepinca

– ‘Ajdemo,Kočo, kući!
-Što,gde ćeš sad? Još pola sata…
– Jebeš pola sata. Ja sam jednom bežao sa ognjišta, ne bih da ponavljam.

Uzalud je stric pokušavao da ga odgovori od ovakvog nauma, otac je ostao istrajan u svom zahtevu tvrdoglav kao što samo Ozimići umeju da budu. Zahvaljujući tome, nekoliko godina kasnije, ja sam rođen u najlepšem gradu za sve Ozimiće – Nišu.

Kada je počeo raspad SFRJ, dok smo gledali događanja po Slavoniji i Bosni, otac je izbegavao da se priseća zagrebačke epizode. Odlično je znao i šta je rat, i šta je progon sa svog ognjišta. Pogled na zbegove Srba koji su tog leta 1995. bežali ka Srbiji iz Hrvatske vratio mu je film na 1941. godinu, na sva ona potucanja koja je preživeo kao dečak, uz majku,brata i sestre. Ćutao je, duvao na nos i krio nervozu.

A kada je 1999. čuo u direktnom prenosu preko radija likovanje Ivice Račana i sve ono što su tih dana u Saboru Hrvati želeli Srbima, nije izdržao. Uz par uobičajenih psovki dodao je s neskrivenom gorčinom u glasu:

– Moore, video sam još onomad da ne sme čovek da im veruje….

I učutao, zagledavši se negde niz ulicu Vojvode Mišića, ka Crvenom pevcu i Gorici, kao da ih prvi put vidi…