Otkako je Emanuel Makron otišao iz Srbije obavljenog posla i aboliran za ono sranje koje je napravio u Parizu na obeležavanju godišnjice pobede u Prvom svetskom ratu, ne izbija mi iz glave nekoliko nedoumica koje su mi se uvukle i u snove. Tako sam preksinoć sanjao da se ja, kao predsednik novootcepljene republike, stojeći pored prozora pitam:
1. Ako bih otišao u Francusku i održao govor tokom koga stavim ruku na srce, kažem La France est dans mon coeur i potvrdim da će Srbija svim snagama podržati mirno rešenje problema između Francuske i novootcepljene Muslimanske pokrajine, inače dela Pariza,šta bih mogao da očekujem od Parižana i Francuza?
2. Ako bih tokom te posete govorio o hiljadugodišnjem prijateljstvu naše dve države, da li bih mogao da očekujem da me neki Francuz demantuje? Da me jasno i glasno pita Kada smo to mi bili prijatelji? Šta onda da mu kažem?
Probudila me je iz sna zvonjava obližnje crkve i zaustavila navalu pitanja…
NEBOJSA OZIMIC 