Dugo su naučnici većali, mislim da još uvek nema konačnog rešenja, kako su nestali ljudi džinovskog rasta, nama uglavnom poznati kao divovi. Neki misle da su to bili vanzemaljci, neki da su prosto izumrli sami od sebe a neki da čak nisu ni postojali. Ja o tome imam svoje mišljenje…
Kada sam bio klinac, nikada nisam uspevao da se njišem napred-nazad na ljuljašci kao mnogi moji vršnjaci. U tome su mi smetale dugačke noge koje sam morao da držim kao fakir ako sam želeo njih-dva. Preostalo mi je da s tugom i zavišću gledam drugove kako se ljuljaju,tešeći se da je to ionako dosadna igra.
Klackalica mi je bila sledeća nada ali uzalud. Niti sam uspevao da idem skroz do zemlje (opet zbog dugačkih nogu), niti je iko želeo da sedi sa druge strane klackalice otkako je jedan moj drug odleteo u vazduh poput rakete. Opet šipak.
Kako je vreme prolazilo a ja išao u visinu,množili su se i ukrupnjavali problemi. Devojke su ostajale niske pa je pre izgledalo kao da privodim u policijsku stanicu,nego da šetam devojku. Odjednom mi je sve bilo kratko – kafanski stolovi niski, mesto suvozača tesno, šalter u pošti idealan za išijas, plus što od krvi koja bi se slila u glavu nisam uspevao da razumem onog sa druge strane šaltera; morao sam da idem polubos i polugo i nikako mi nije bilo jasno kako to nikome ne padne na pamet da postoje visoki ljudi koji treba da se odenu.
Onda mi je sinulo: ovaj svet su uredili niski ljudi prema sebi,prema proseku, pa ko se uklopi – uklopi. Ako neko nadraste prosek,sam je kriv, sam je tražio, prvi je počeo… Dogovorili su se i skrojili ovaj svet OVAKO.
Tako su, garant, nestali i divovi.
NEBOJSA OZIMIC 